"Западна индустрија демократије" и земље које су њом погођене

Роберт Фиск (Фото: The independent)

Вашингтон – У почетку се мислило да је демократија у Египту свршен чин. Мохамед Морси, човек школован на западу, позвао је људе у председничку палату Хоснија Мубарака. Бивша војна аристократија из „Врховног савета одбране“ је послата у пензију, а ММФ је чекао повољан тренутак да покаже своју финансијску „великодушност“. Половином 2012. су сви били у стању блаженог оптимизма на Блиском истоку, истиче познати познавалац ситуације на Блиском истоку, новинар Роберт Фиск у својој колумни за лист The independent.

У суседној Либији је дошао на власт прозападњачки лаик Махмуд Џибрил. Он је обећавао слободу, стабилност, али и нову добит за западне компаније у земљи која је једна од највећих произвођача нафте у арапском свету. У Либији су тада чак и званичници Стејт департмента могли шетати без пратње.

Тунис је, додуше, довео на власт исламистичку странку, али су сви говорили како се ради о „умереним исламистима“, који ће радити оно што запад жели. Саудијска Арабија и Бахреин су, уз прећутно одобравање Обаме и Камерона, репресијом сузбијали оно што је остало од шиитске побуне, дајући до знања свима како је демократија „привилегија“ сиромашнијих земаља и како није добродошла у њихове богате монархије.

У пролеће, прошле године, западни политичари су прогнозирали скори пад Башара ал Асада. Он по њиховом мишљењу није заслужио „да живи на овој земљи“ (као што је изјавио министар спољних послова Француске, Лоран Фабиус). Морао је „дати оставку, обзиром да је његов режим ионако имао још неколико недеља живота. А можда и тек покоји дан“.

Тада долази до прекретнице, јер се дошло до тачке са које нема повратка. Почело се говорити да „Асад припрема хемијско оружје да би га користио против свог народа“. Његове би залихе тог наоружања могле пасти у „погрешне руке“ (по тој логици, док је то оружје било у његовим рукама, било је у „правим“). Сиријски побуњеници су скоро увек били надомак победе. Прво у Хомсу, па у Дамаску. Потом у Алепу, па опет у Дамаску. Запад их је подржавао издашним новчаним давањима и тонама оружја, које је долазило из Катара и Саудијске Арабије. Добијали су моралну подршку од тзв. „индустрије демократије“, Обаме, Хилари Клинтон, патетичног Хејга, Оланда, све док се није открило што је од почетка било јасно: „у побуњеничким редовима је немали број салафиста“. Убица и крвника, који су се на пропагандним снимцима хвалили хладнокрвним декапитацијама (одрубљивање главе). „Индустрија демократије“ се морала повући. САД су наставили подржавати „добре побуњенике“, тј. лаике, али су салафисте оквалификовали као „терористе“.

За то време је стари, добри Либан врио до те мере, да је умало дошло до грађанског рата. По други пут у 40 година. Кривац је била Сирија јер се „сиријски сукоб прелио на територију суседне државе“.

Није ли Либан у скоро истој ситуацији као Сирија у погледу верске, етничке и идеолошке подељености? Додуше, Хезболах из Либана подржава Асада, али либански сунити не подржавају побуњенике. То је доказ како су Либанци довољно интелигентни да не понове грешку из 1975. и потону у хаос грађанског рата.

Иран је требао да буде бомбардован зато што „производи или би могао да произведе или би могао да покуша да произведе“ нуклеарно оружје, у року од „једне недеље или једног месеца или једне године или десет година“, ионако више није било важно.

Обама би могао и „да не бомбардује Иран“ пошто нема воље за то, али су све опције биле отворене. Исто се може рећи за Израел, који је хтео да бомбардује Иран, који „производи или би могао да произведе или би могао да покуша да произведе“ нуклеарно оружје. И ту су све опције биле отворене, али би премијер Израела Нетанијаху, након председничких избора у САД-у, „изгубио погодан тренутак“. Председнички избори или не, бесмислице о Ирану су следиле и након Обаминог реизбора за председника. Иран и даље „производи или би могао да произведе или …“.

Израел је претио и Либану, јер Хезболах располаже са хиљаду пројектила, потом је претио Палестинцима у Гази, из истог разлога. Скоро сви израелски новинари и њихови амерички клонови су припремили терен за ова два рата „против тероризма“.

Либан није бомбардован, а други „рат против терориста“ (између Израела и Хамаса) се завршио тако што је Морси наговорио Хамас да прекине са нападима и прихвати прекид ватре, те је то морао учинити и Нетанијаху, иако тешка срца.

На тај начин је ојачао само Калед Мешал, који је изјавио да се „Палестина мора простирати од реке Јордан до Медитерана“. Другим речима, Израел би престао да постоји.

Исте речи је користио и бивши израелски министар спољних послова, Либерман, који је изјавио да се „Израел мора простирати од Јордана до Медитерана“. Другим речима, Палестине више не би било.

Храбром и остарелом Израелцу, Уриу Авнериу, није преостало ништа друго осим да закључи: „Обзиром да оба народа имају исту жељу, може постојати само заједничка масовна гробница између Јордана и Медитерана“.

Пред сам крај 2012, срдачни Мохамед Морси се уживео у улогу Хоснија Мубарака. Преузео је све институционална овлашћења и увео диктатуру. Наметнуо је сумњиви устав египатским лаицима и хришћанима, као и целом египатском народу коме се заклео да ће га служити. У Либији, као што се видело, САД су откриле да имају више непријатеља него што су мислили. Америчког конзула су убили, како је Хиллари Клинтон успела све закомпликовати, највероватније „некаква банда Ал-Каидиних милиција“.

Ал-Каида је, од када су америчке плаћене убице у униформи 2011. убили Осаму Бин Ладена, нестала из речника Беле куће све до Обаминог реизбора. Стејт департмент нас сада уверава да су се ти вахабитски очајници регенерисали у различитим облицима у разним земљама, као у холивудским филмовима.

Мали је заменио Авганистан, исто као што су Либију (која је својевремено заменила Ирак), замениле Сирија и Јемен.

„Будите сигурни да ће ‘индустрија демократије’ пронаћи земље које ће служити сврси, када ове које су сад у центру пажње одраде своју задаћу“, закључује и упозорава Робеерт Фиск у свом ироничном чланку о збивањима у арапском свету, у протекле две године.

"Западна индустрија демократије" и земље које су њом погођене