Све је било потпуно неорганизовано у развијеним земљама, а хаотично у сиромашним. Мене, на пример, нико није обавестио, те сам све пропустио, у нади да ће бити још неколико реприза смака света док сам жив. Постоје људи који на време добијају опомене за кирију, за порез, за затвор, али никада за гозбе, или за тако важне догађаје као што је Судњи Дан. Како ствари стоје, човек може и да умре, а да га о томе нико не обавести; може да буде и мртав, а да се сви снебивају да му то кажу.
Стижу честитке за Нову Годину и за Божић, али нико још не честита крај света, те овај текст има за сврху да поправи ову грешку фаталну за човечанство. Ово би требао да буде међународни празник који би ујединио све расе, народе, религиозне и атеисте. Тако би се коначно остварио прадавни сан о равноправности сваког човека и нечовека, сан који су имали рани Хришћани и рани Социјалисти. Тако би се, после краја света, остварио људски рај, укључујући и змију – јер људски рај не може без змије…
Ипак, из ове слатке равноправности треба искључити Србе. Ми смо најзаслужнији народ на свету, јер код нас првих је почела пропаст света пре неколико деценија, и још увек траје – у недоглед. Овај велики празник мозе српском народу да се честита сваког дана у години; никад није ни рано, а ни касно, за овај леп гест.
Главом у Зид, или Зидом у Главу
Сви народи Старог Континента имају или једну шансу, или никакву. Само Срби, као изабрани народ у овом делу света, много изабранији од изабраног Јеврејског народа, су од Европе добили две сансе:
1. Ако се не одрекнете Косова, уништићемо вас!
2. Ако се одрекнете Косова, уништићемо вас!
Е, сад би неко рекао да ту нема никакве разлике. Као, или главом у зид, или зидом у главу, увек ће пући глава. Или, ако удариш каменом у лонац, па онда удариш лонцем у камен, увек ће лонац да се улуби. Осуђеном на смрт је свеједно да ли ће да га обезглаве или обесе. Откуд знаш кад никада ниси био ни обешен ни обезглављен, посебно у исто време, а нарочито не би био у стању да после тога испричаш шта је било боље?
Овако размишљамо само ми нерафинирани Балканци, јер немамо нимало префињености од супериорне западне културе. Они све узимају у обзир и у свакоме виде људско биће. Треба имати у обзир и џелата (у овом случају Европу) и његова осећања; и он је људско биће. Онда, ту постоји и публика која све то посматрам са дубоким изливима нежности, а различита публика има различите укусе. У средњовековној Француској су само дроље и успаљенице ишле да виде погубљење гиљотином, и то због кратког и снажног прилива адреналина. Поштене жене, добре домаћице и верне супруге су, како то лепо описује велики писац Балзак, ишле да гледају вешања; Ако би им омиљена забава била заказана у десет ујутру, оне би са плетивом или бебом у рукама одлазиле да заузму место одмах после пола ноћи. Зашто?
Ове жене су знале оно сто данас знају само они који су студирали судску медицину, а то је да мушкарци у току вешања добију ерекцију већу него сто су је икада имали у животу, а да, у еxтремним случајевима, то траје толико дуго да су неки чак и сахрањени у истом пркосном ставу. Исто се десило и Садаму Хусеину, тако да су Американци имали заста да га ухвате одмах после погубљења. Из приложеног се види да нам је боља опција да нас обесе, како би нам после тога опипали пулс.
Дакле, има разлике.
Нека Комисији цркне Немачка
Држимо се и тражимо се у прошлости. Да ли је то само случајно да су прошлост и пропаст врло сличне реци? У последња времена се дружимо само са губитницима. Црни петак и мрка недеља, највећи наши празници, су врло заразни за остале народе; нису ни за нас безопасни, али, по свему судећи ми ипак имамо некакав имунитет…Дишемо на сламку, висе смо мртви него живи, па смо зато на преком суду – ваљда као носиоци вируса. Европа нас воли, стално хоће да смо са њом, али нам такође поставља услове; вероватно имају инстикт да то за њих неће бити добро.
Политичари хоће са Европом, исто као сто попови хоће са Ватиканом. Ако се Папа овоме радује, онда мора да је излапео, јер ми смо малери и себи и другима; тако ће Католицима сигурно доћи крај. Хајдемо сто брзе у Европу, да и њој дође крај. Ми нећемо имати никакве користи, али ће они имати штете. Нека комшији цркне Немачка!
Сопствена тужна историја нас учи да смо морали увек да бирамо између две пропасти. Прво смо вековима, стешњени између Европе и Турске слободно могли да бирамо да се покатиличимо или потурчимо. Онда је дошао први светски Рат. Крваво, са изгубљеном трећином становништва, борили смо се и за собом увели упарађене, добро ухрањене и до зуба наоружане француске и енглеске трупе, и за њих освојили своју земљу, то јест дозволили им да нас окупирају. Онда су нам они такође дали две опције пропасти: Или да останемо под њиховом окупацијом, или да ослобађано своје будуће непријатеље и са њима створимо заједничку земљу, коју ће да нам касније два пута разбију о главу. Онда су дошли четници и партизани; и једни и други са песмом. Четници су са једне планине певали:
Дрма ми се, дрма ми се
на шубари цвеце
Убићемо, заклаћемо
ко за Краља неће
А партизани су им са других врхова одјеком одговарали како су на Романији одрали Дражу Михајловића и кожу му разапели да се вије на ветру:
Па нека је нек се вије
правићемо фишеклије
фишеклије и опанке
да их носе партизанке
Обе певачке групе су биле врло гласне, тако да се уопште није чула и народна верзија која се шапутала у буџацима и испод кревета, јер престрашен народ је увек био свестан да постоје само две опције – обе опције пропасти:
Тито стреља, Дража коље
Бирај сељо шта је боље
Све Јада до Јаде
Руку на срце, Броз је, када је себе доживотно крунисао, укинуо две могућности, и оставио само једну, а то је била да је свако могао да се убије без тога да се замајава дилемама. Онда су дошле Слободијаде и Шешељијаде, све јада до јаде, и без икакве наде. Ђинђијада је кратко трајала, а Тадијаду нико није имао храбрости да скрати за главу како би народу прекратио муке.
Шта ови нови раде, тек ћемо да видимо – ако нас дотле не ослепе. Уосталом, ако ништа не помогне, увек у резерви имамо пропаст света. Најлакше би било ако би нас уништили. Ми јесмо мишеви, али је мачка сита, и зато воли да нас заувек мрцвари. Требамо ми свету, јер планета не мозе да живи без некаквог дежурног кривца. Уосталом, ако нас и нестане, име ће заувек остати иза нас; можда ће кривци у далекој будућности бити Кинези или Лапонци, па ће им Американци јебати српску мајку!
Срећна нам пропаст
0 comments:
Post a Comment