(Фото: arhiva.elitesecurity.org)
Једно од важних места нашег јавног говора гласи: будућност Србије је у пољопривреди (производњи хране). Слушајући ту фразу стасале су генерације, премда је убедљивија парола да нам будућност лежи, рецимо, у натуризму. Јер пољопривреда је била наша прошлост, а хоће ли бити и будућност, и то каква, показаће време. Ипак, начин на који је успостављена пољопривредна индустрија, и освојена одговарајућа технологија у СФР Југославији, а тиме и у Србији, посредно нам говори о улози Универзитета у економској политици југословенских комуниста. Но, и развој југословенског атомског програма неодвојив је од укупног развоја универзитетске мисли и поимања науке у нас те је, с приказом развоја првог пољопривредног факултета у Југославији и разних пољопривредних института, овим написом укратко дат и развој Института Винча.
Оснивањем Београдског универзитета 1905, наиме, Србија је загазила у модернизацију економије и политике. Од тада је српско високо школство прошло четири развојна периода. Први, до 1918, обележен је настојањем да се учврсти спољна независност и српски културни простор. У другом, 1918–1941, Универзитет и целокупно школство окренули су се југословенству и капиталистичком моделу привреде. Од 1944. до 1990, школство је у знаку одбране комунистичке идеологије и привреде засноване на државној и друштвеној својини. У текућем раздобљу, од 1991, друштво и Универзитет окренули су се неолибералној економији, и глобализацији политике и културе. Но, ни више од сто година универзитетског живота у Србији нису омогућиле нашем високом школству да изнађе успешан културни и цивилизацијски одговор на савремене геополитичке промене у Евроазији.
Сама наша биотехнологија – пре свега пољопривреда и шумарство – свој бурни развој започињe тек после Првог светског рата, оснивањем Пољопривредног факултета, да би пуни замах достигла оснивањем Шумарског факултета у Београду 1949. Разматрање настанка и развоја трију институција: Пољопривредног факултета у Земуну, Института за кукуруз у Земун Пољу те Института Винча, олакшава разумевање кривудавог развоја наших природних наука – као и читавог високог образовања.
Пољопривредни факултет у Земуну
Наиме, још на почетку рада Београдског универзитета предвиђено је оснивање пољопривредног одсека на Филозофском факултету. Ипак, преовладало је мишљење да је сврсисходније основати целовит пољопривредни факултет уместо само одсека. Тако је још 1909. Сима Лозанић са Јулијем Стокласом, професором агрикултурне хемије из Прага, сачинио предлог организације пољопривредног факултета. Но, тек 1919. одлучено је да се он и оснује.
Од оснивања до данас, Пољопривредни факултет је прошао следеће развојне фазе:
1. Оснивање (1919)
2. Међуратни период (1920–1941)
3. Немачка окупација (1941–1944)
4. Обнова рада и нова организација (1945–1953)
5. Доба самоуправљања – увођење договорне економије и у школске установе (1954–1990)
6. Раздобље транзиције – „болоњизација“ постојећег самоуправног концепта универзитета (1991–2011).
Прва генерација, из 1920/21 школске године, бројала је 45 студената – 36 на пољопривредном и девет на шумарском одсеку. Настава за све студенте била је тада јединствена, али се стручни испит полагао из три области: биљне производње, сточарства и пољопривредног газдовања. Године 1932. Факултет је добио зграду у Земуну, када је и преименован у Пољопривредно-шумарски факултет са два истоимена одсека. У то доба вођена је и расправа да ли га уопште треба сместити у Земуну. Политичари из различитих делова земље сматрали су да му није место у Београду, и предлагали Нови Сад, Суботицу, Ниш или Скопље као погодније локације. На врхунцу расправе, Влада је у Закон о буџету за 1932/33 унела клаузулу „о укидању излишних факултета“ да би, после протеста студената Пољопривредног факултета и запослених на њему, из Закона уклонила ту одредбу.
Факултет је одлуком Министарства финансија 1936. добио 268 хектара земљишта а 1940. још 45 хектара у Панчевачком риту поред Дунава, наспрам Земуна. Поред тога, Милан Вукићевић је 1941. Факултету завештао своје имање од 86 хектара. Но, после Другог светског рата, осим имањаРадмиловац (86 хектара), Пољопривредном факултету одузето је сво земљиште.
Срећом, још по сазнању да ће Земун бити предат „Независној држави Хрватској“, септембра 1941. евакуисана је факултетска имовина у Београд, а одмах по ослобођењу обновљен рад Факултета. Године 1949, Шумарски одсек постаје Шумарски факултет. На самом Пољопривредном факултету се од 1956. установљују нови одсеци: ратарски, сточарски и воћарско-виноградарски, а 1959. и Одсек за прераду пољопривредних сировина, те посебна Група за заштиту биља. Уз то, већ 1963. образован је и Одсек за пољопривредну економику, касније назван Агроекономски, и две самосталне групе – за Заштиту земљишта и мелиорацију, и Заштиту биља. Статутом из 1966. придодата је Група за механизацију пољопривреде.
Потом су, по политичкој директиви, у раздобљу 1970–78. образоване „основне организације удруженог рада“, да би таква организациона структура до данас остала мање-више непромењена. Данашњи Факултет сачињава девет одсека, осам института, 31 катедра, школско добро Радмиловац и стручна служба, у коју улази и библиотека Факултета.
Статутом је уређено вертикално повезивање сложене структуре Факултета, али хоризонталне везе између одсека и катедри, наставе и истраживања још нису јасно одређене. Примера ради, Одељење за студентске послове није чврсто повезано са наставним одсецима што важи и за Одељење за опште, правне и кадровске послове. Истраживачко поље омеђено је границама наставних одсека и института, а сарадња наставника зависи од њихових личних односа.
Постојећа, замршена организација одсека, института, катедри и стручних служби онемогућава да се јасно разлуче настава, истраживање и аминистративно-технички послови Факултета, те су студенти и наставници у другом плану. Стога је и сарадња са Министарством просвете, Министарством науке и заштите животне средине и Министарством пољопривреде, шумарства и водопривреде, сведена на пуку расподелу новчаних принадлежности.
Институт за нуклеарне науке Винча
Паралелно са развојем Пољопривредног факултета и института, као самостална установа при Председништву владе ФНРЈ, јануара 1948. основан је Институт за физику, са задатком да се бави научно-истраживачким радом у области физике. Већ 1950. преименован је у Институт за испитивање структуре материје, да би 1953. назван Институт за нуклеарне науке Борис Кидрич. На позив академика Павла Савића, из Париза је дошао физичар Робер Вален да би руководио физичком лабораторијом, до свог одласка 1955. будући стожер физике Института. За то време, хемијом је руководио Павле Савић а електроником Душан Митровић.
У почетку, стратешка замисао била је да се нуклеарном технологијом овлада сопственим снагама, и да самостално ваља развијати све методе и технике: од обогаћивања урана и производње горивних елемената до прераде ислуженог горива. Но, поједини руководиоци Винче сматрали су успехе постигнуте у првих десетак година њеног развоја плодом пре свега херојских амбиција и великог стваралачког полета запослених стручњака, пре него њених истинских могућности. Развој Винче, издвајање све већих средстава за њене потребе, довели су у недоумицу и врх државе, где је закључено даИнститут није у стању да самостално, не везујући се ни за једну велику силу, изнесе нуклеарни програм до краја.
У развоју Института ваља разликовати следеће фазе:
1. Оснивање Института у време великих политичких изазова за руководство Југославије, и бурног почетка примене нуклеарне енергије (1947–48)
2. Овладавање нуклеарном и атомском физиком – изградња инфраструктуре и школовање стручњака (1949–70)
3. Одустајање од нуклеарног програма и куповина Вестингхаусове електране (1971–1990)
4. Распад СФРЈ, уз привид бурне делатности у самом Институту (1991–2000)
5. Гашење нуклеарног програма и демонтажа постројења (2001. до данас).
Ваља при том памтити да је Винча свој успон започела образовањем лабораторија и школовањем стручњака различитих профила и специјалности, који су обухватали широко поље физике, хемије и биологије. Године 1955, по успостављању истраживачке базе, основана је и Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ), а за њеног првог председника именован Александар Ранковић, кога су наследили Авдо Хумо и Војин Гузина. Задатак СКНЕ био је да организује и руководи развојем научноистраживачке делатности у области нуклеарних наука, нуклеарне енергетике, примене радиоактивних изотопа, и заштите од јонизујућег зрачења.
Но, 1949. расходи Института били су 58 милиона динара, 1956. 737 милиона, да би 1960. достигли 3.135 милиона динара. У почетку држава је Институт финансирала непосредно из буџета, потом преко СКНЕ. Од 1962, међутим, финансирају се само одабрани програми и постепено смањује доток средстава из СКНЕ.
Коначним укидањем СКНЕ дошло је, неумитно, до радикалне промене положаја Винче. Већ 1971. Институт прелази у надлежност Републичке заједнице за научни рад Србије. У раздобљу 1971–75, лабораторије Института отежано раде пошто у земљи није постојао научни програм који би спроводили његови стручњаци.
Од 1970. до 1978, приходи Института из државних фондова сведени су на свега 35 посто.
Године 1967, Институт Винча је имао 2.833 запослених – 932 са високом школском спремом и 300 доктора наука.
И поред бројних недоумица и лутања у првим годинама Института, међутим, многи меродавни процењивачи сматрају да Винча није била историјски промашај већ да је нуклеарна авантура, независно од мотива и жеља оснивача, имала позитиван културни утицај на југословенско друштво.
Институт за кукуруз Земун Поље
Но, вратимо се базичнијим проблемима Југославије. Наиме, одмах после Другог светског рата њене власти суочиле су се са два велика изазова: оскудицом хране због несигурне пољопривредне производње, и недостатком пољопривредних стручњака кадрих да организују савремени аграр. Године 1945. основан је стога Савезни завод за оплемењивање и производњу биља који је, после више организационих промена, 1951. прешао у надлежност Србије под називом Институт за оплемењивање и производњу биља.
У то време, у Србији су постојали заводи и институти у Топчидеру, Крагујевцу, Зајечару, Новом Саду и Пећи, са сличним програмима истраживања. У различитим установама, не више од двоје стручњака бавило се истраживањем кукуруза и других важних пољопривредних врста. Отуда се тежило њиховом обједињавању на једном месту. Зато је 1959. формиран Републички институт за ратарство у Београду, у чији састав је ушао и Институт за оплемењивање и производњу биља у Земун Пољу, преименован потом у Завод за кукуруз.
Године 1961. основан је и Институт за кукуруз у Београду, као самостална установа за изучавање производње, оплемењивања, генетике и физиологије кукуруза, те дораде и чувања семена. Сви стручњаци за истраживање кукуруза, уз сва средства и опрему из установа широм Србије, придодати су Институту за кукуруз, са задатком да обезбеде хибридно семе за целу Југославију. Од 1961, у Србији и другим републикама извршена је даља специјализација пољопривредних истраживачких установа: Институт у Земун Пољу бавио се кукурузом, Институт у Крагујевцу пшеницом и другим стрним житима, Институт у Крушевцу ливадским и пашњачким врстама, а Институт у Смедеревској Паланци повртарским врстама.
После пола века рада Института за кукуруз показало се да је за производњу биља – у односу на друге пољопривредне институте на простору бивше СФРЈ – он дао најзапаженије резултате.
Од оснивања до данас, тај Институт прошао је четири развојне фазе:
1. Оснивање (1959–1961)
2. Унапређење усвојених селекционих и развојних програма „Зелене револуције“ (1961–1989)
3. Прелазак на капиталистички начин производње – велики пословни успеси Института (1990–2000)
4. Транзиција – време лутања и јењавање послова Института (од 2000. до данас).
Но, развој планске селекције кукуруза у СФРЈ почео је још 1953, када је група наших стручњака упућена на усавршавање у САД – да би се први домаћи хибриди кукуруза појавили 1964, а у периоду 1964–65. било признато девет хибрида. Следећи циклус селекције (1966–1970) донео је 20 нових, када су у производњу уведени и роднији, дволинијски хибриди. Године 1971, просечни принос кукуруза био је око три тоне по хектару. У следећем раздобљу (1971–1975) признато је 29 нових хибрида, док су се приноси повећали на 5,5 тона по хектару. До 2000. године, Институт је створио 339 хибрида.
Данас, Институт има око 360 запослених, од њих 30 доктора наука, 14 магистара, постројења за дораду семена, шест лабораторија, банку биљних гена и око 1400 хектара обрадивог земљишта. У оквиру његове банке гена, 1996. основана је база података за кукуруз, на предлог Европског програма сарадње у области биљних генетичких ресурса (ECPGR – European Cooperative Programme for Plant Genetic Resources). База садржи податке о 11.865 узорака кукуруза из 13 европских земаља.
Произвођачи, трговци и научници
И изградња Института Винча и Института за кукуруз представљали су велике подухвате социјалистичке Југославије у освајању модерних технологија. На самом почетку Винча је била војно-политички пројект али је временом постала окосница научно-технолошког развоја земље.
У свом домену, Институт за кукуруз је утицао на преображај пољопривреде док је Винча подигла ниво техничких наука. Захваљујући успесима ових и других института, успостављена је равнотежа између природно-техничких и хуманистичких наука на Универзитету. Ако је до Другог светског рата хуманистичка интелигенција била довољна за какву-такву државну управу и државотворну идеологију („три племена“, југословенство), после Другог светског рата ваљало је школовати техничке стручњаке који ће постати окосница привреде социјалистичке Југославије, те је развој природно-техничких наука – у сивој геополитичкој зони – достигао изненађујући ниво.
Изградња аеродрома, хидроелектрана, мостова, читавих градова попут Новог Београда, Нове Горице и сличних, те великих спољнотрговинских предузећа и пољопривредних комбината, пример је смелог напретка дотле сиромашне државе са југоистока Европе. Тако су, рецимо, пољопривредни комбинати од пре педесетак година, мада гломазни и оптерећени непотребним делатностима, били слични данашњим мултинационалним компанијама, док је транзиција била прилика да се многи њихови недостаци отклоне. Но, после 2000, ти велики системи су нестали, или били подељени ради продаје имовине, нарочито њиховог обрадивог земљишта.
И Институт за кукуруз настао је, наиме, из насушне потребе да се створи база за изградњу социјално и политички стабилног друштва. Аграрни сектор био је извор радне снаге, акумулације и јемац прехрамбене безбедности. Успеси тог Института плод су примене, пре више од пола века, знања из области селекције која су у СФРЈ доспела првенствено из САД. Осим тога, државе Атлантског савеза кредитима су помагале изградњу фабрика за производњу пољопривредне механизације, хемијских средстава за заштиту биља и производњу минералних ђубрива. Почетни успеси у области селекције прикрили су, међутим, једну значајну слабост наших пољопривредних института.
Наиме, они су од Универзитета преузели значајан део истраживања у биофизици, физиологији, генетици, фитопатологији, ентомологији и сличним дисциплинама, тиме оптерећујући своју основну делатност – производњу хибридног семена. С повећањем броја истраживача смањио се њихов учинак, што је ограничило истраживања и на универзитетима – најмодерније лабораторије и опрема налазећи се у институтима. Обе групе установа заједно имали су све: наставнике, студенте, лабораторије, истраживачку опрему, али су институти као и данас били организационо одвојени од универзитета, те се ни једни ни други нису могли бавити озбиљнијим истраживачким радом.
Уз то, Институт за кукуруз у последњих тридесетак година за своју делатност није добијао значајна средства од републичког Министарства за науку, главнина његових прихода долазећи од продаје семена и ауторских права. Његови истраживачи били су уствари стручњаци биотехнолошке компаније за семенску производњу. Зато је увек високо профитабилни Институт за кукуруз био привлачан за истраживаче посебно заинтересоване за натпросечна примања и занемарљив тржишни ризик – и једно и друго будући им обезбеђено у њему.
Раслојавање запослених на Универзитету – случај Пољопривредног факултета у Земуну
Међусобно удаљавање института и факултета наставило се, током транзиције, раслојавањем и института и факултета. На Пољопривредном факултету у Земуну дошло је до економске и цеховске диференцијације 550 запослених – само њих око 350 чинећи наставно особље. После двадесет година транзиције, образоване су четири основне социјално-економске групације: магнати, предузетници, посредници и неосвешћена радничка класа.
У категорију магната, којих је најмање десет, спадају богати наставници, власници предузећа (непосредно или преко сродних лица). Имовина сваког од њих, стечена у доба транзиције (1990–2010), премашује пола милиона евра. (Број чланова појединих група и њихова имовина процена су аутора текста)
У групу предузетника, коју чини око 10 посто запослених, спадају наставници ослоњени на различите приватне универзитете и фирме, владине и невладине организације. По примањима равнају се с колегама на европским универзитетима али су, као и магнати, изван фискалног система Србије. Усредсређени на увећање свог финансијског, политичког и моралног капитала, магнати и предузимачи гарант су опстанка окамењеног кардељистичког поретка, успостављеног пре пола века.
Трећа група, посредници, обухвата 20–25 посто запослених из редова наставног и ненаставног особља. Они служе пре свега магнатима и предузимачима, те њихов хоризонт не сеже даље од материјалних погодности транзиције. Ова група делује на граници закона, учинка уочљивијег од делатности магната и предузимача, усидрених у паралелну привредну и културну структуру отуђене и подјармљене државе.
Но, сване ли „светла будућност“, посредници ће се највероватније приклонити писаним и неписаним друштвеним нормама и негативно одредити према магнатима и предузимачима, у складу са сопственим моралним ставовима. Од посредника се може очекивати и да своје дојучерашње заштитнике окриве за упропаштавање установе. Они су, стога, најподложнији незадовољству и изазивању пометње на Факултету и Универзитету.
Четврту групу, „неосвешћену радничку класу“, чини 60–65 посто запослених, некадрих да схвате свој истински економски и социјални положај, још мање културне и друге задатке институције у којој раде. Они су губитници транзиције, неспособни да осуде раслојавање и разградњу високошколске државне мреже необузданим отварањем приватних универзитета и претварањем државних установа у личну имовину и извор даље прекомерне зараде магната и предузимача. Није ни чудо, стога, што запослени на Пољопривредном факултету никада нису дигли глас против дискриминаторске владине политике која људе са Универзитета дели на класе – према томе баве ли се политиком, машинством, медицином, или пак пољопривредом.
Поред ове економске и сталешке поделе, на Универзитету је све израженије деловање различитих струковних група: медицинског лобија, политичко-партијског лобија, инжењерског лобија и других.
На самом Пољопривредном факултету у Земуну издвајају се, тако, четири струковне, интересне групе: агрономи, биолози, економисти и стручњаци техничких дисциплина. Ривалство између њих слаби учинак Факултета, чак и организацију успостављену у доба самоуправљања, када су арбитрарно формирани и наставни одсеци и институти.
Дуга транзиција и последице
У светлу свега наведеног, мало је вероватно да постојећа државна универзитетска мрежа неће пре или касније бити преуређена, будући неприлагођена и текућим и надолазећим приликама. Истовремено, наиме, са умножавањем универзитета, и наводне изградње друштва заснованог на знању, све је мање синтезе и све више полуобразованости: што је више правних и економских факултета то су слабији привреда и правни систем земље. Исто се дешава и у пољопривреди: Србија увози све више хране док расте број пољопривредних школа и факултета.
За несрећу, и изузеци у области политичких наука и медицине, не доносе ништа добро ни народу ни држави. Пошто, наиме, није још основан ниједан приватни факултет политичких наука, ни високо школство не може довести у питање постојећи политички образац, док је покушаје установљавања приватних медицинских факултета спречио здравствени лоби, изборивши се за монопол.
На основу досадашњег развоја назире се, зато, неколико сценарија будућности универзитета:
1. Очување постојеће организације универзитета и друштвених трендова. Ову могућност наговештава транзициона инерција друштва инезаинтересованост политичке елите за судбину универзитета. Наиме, ако се не промени постојећа организација државних универзитета, Србија би у једном часу могла остати без квалитетне високошколске мреже неопходне за њен развој.
2. Распуштање државних универзитета. Овај радикални предлог полази од процене да је постојеће високо школство легло не само интелектуалног бешчашћа, те да у Србији заправо нема озбиљних универзитета. Лек томе могао би бити распуштање постојећих установа и поновни избор наставника. Овај предлог засада нема велике подршке у јавности, али би у завршној фази транзиције, због расапа у привреди, могао послужити за укидање већег броја факултета.
3. Укидање приватних универзитета такође мало ко отворено заговара. Но, до њега би могло доћи у случају оштрих политичких сукоба и обрта у земљи.Овај сценарио могућ је и након урушавања целокупног школског система.
4. Подела постојећих универзитета на мање целине према научним областима. Тако би у састав техничког универзитета, на пример, ушли електротехнички, архитектонски, грађевински и машински факултет, а у склоп биотехничког пољопривредни, шумарски а можда и ветеринарски факултет. Ваљало би, међутим, добро промислити како би оваква подела универзитета утицала на квалитет студија.
5. Решавање положаја института у тесној је вези са уређењем универзитета. Део самосталних пољопривредних института могао би се придружити универзитетима, а део очувати правну самосталност (рецимо, Винча), не би ли се подстакла истраживања на Универзитету и растеретиле комерцијалне фирме. Задаци у пољопривреди могу се расподелити између пољопривредних факултета, Банке биљних гена (у изградњи од 1990) и семенских компанија. Пре или касније, и статус медицинских научних установа доћи ће на дневни ред, будући да многи запослени на клиникама (институтима) бивају бирани за наставнике на Универзитету.
Закључак
Развој и будућност високог школства у Србији нераздвојиви су од могућности и потреба друштва, и његових циљева. Но, да би се сагледао положај универзитета у образовном систему земље потребно је разјаснити неколико важних питања. Пре свега, друштво Универзитету поставља задатке и одређује колико ће стручњака упослити за њихово извршење. Тек се потом може расправљати о организацији Универзитета и целокупног школства, о наставним плановима и програмима. Коначно, материјалне могућности друштва определиће улагање у високо школство и опремање универзитетских установа за истраживање и наставу.
Али, нову организацију Универзитета није могуће установити док је на снази самоуправна структура, обремењена усто болоњизованим наставним програмима. Нејасно је и да ли ће класични концепт Уиверзитета, у деветнаестом веку установљен од Хумболта, бити полазна основа или ће наша истинска елита, можда, изнедрити неки нови облик прилагођен локалним условима?Ово је посебно важно пошто је болоњска реформа високог школства свела знање на пуку информацију лишену значења. Не каже случајно Хегел: „Оно што је уопште познато, није због тога што је познато такође и спознато“.Какве би изгледе на данашњем Универзитету имао тај философ, и како би се снашао у европским кредитним трансферима, тешко је и претпоставити.
Данас, ваља зато имати у виду да нас регионализација Србије суочава с питањем да ли су београдски, новосадски и други универзитети градске, националне или међународне институције? Одговор на њега разјасниће да ли, на пример, и грађани Кикинде или Пожеге имају право да бирају између домаће и светске науке – данас им предочне искључиво преко продавница мега-увозника иностране робе.
Уз то, утицај последње реформе Универзитета без претходног преиспитивања или промене његовог самоуправног устројства, најречитије осликава и положај српског језика на њему и у самом друштву. Јер, стручни језик и терминологија биотехнологије не прате развој науке већ неколико деценија, те се намеће питање која је данас улога наших филолошких факултета и универзитета, будући да не негују и не развијају језик народа који их је основао. Да није то последица и владине политике да се при вредновању научних радова предност даје иностраним часописима са такозване СЦИ листе, штампаних углавном на енглеском језику? Поред тога, наиме, што то обесхрабрује издавање домаћих часописа и природни развој универзитета, тешко га је оправдати па и објаснити имајући у виду и да на српском одавно постоје уџбеници и обимна стручна литература из различитих научних области. Овакав „развој“ српске науке и школства наговештава замирање универзитетског живота –попут оног по средњевековном данском, и енглеском нововековеном освајању Ирске, уз паљење њених библиотека и растеривања њених учењака.
Стога би последњу реформу високог школства ваљало преиспитати,посебице пошто је геополитички пејзаж Европе данас другачији него у време доношења Сорбонске и Болоњске декларације. Док се распада финансијски систем земаља Европске уније, истрајавање Србије на изградњи јединственог европског образовног простора може нам као народу и држави само штетити. Целисходније би зато било нормализовати прилике на нашим универзитетима, средњим и основним школама и прилагодити их циљевима Србије а не Европске уније – чији су правац развоја и историјски усуд непознаница и самим њеним чланицама.
__________________________
Литература:
– Врховац, С, Павићевић, М. „Улога органа државе у организацији нуклеарних програма“. У: Пола века института Винча (1948–1998). Институт за нуклеарне науке Винча, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000, стр. 66–71 .
– Глишин В. Легло интелектуалног бешчашћа, интервју у НИН-у од 8. 4. 2010, стр. 40
– Dedijer, S. Špijun kojeg smo voljeli. Аutobiografija, s engleskog prevela Jasna Grubješić, V.B.Z, Zagreb, Beograd, Sarajevo 2011.
– Диздар, З. „Рађање и израстање института (период 1948–1958)“. У: Пола века института Винча (1948–1998). Институт за нуклеарне науке Винча, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000. стр. 20–25.
– Дражиловић, Т, Јовановић, Д. 2003. „Европски кредитни трансвер систем у високом школству“, у часопису Образовна технологија, бр. 1–2, стр. 20–44.
– Кукуруз на прагу трећег миленијума. Сећања, казивања и предвиђања. Институт за кукуруз Земун Поље, Београд 2000.
– Liessmann, K. Р. Teorijaneobrazovanosti. Zablude društva znanja. Jesenski i Turk, Zagreb 2008.
– Nikčević, Т. Goli otoci Jova Kapičića, Daily press, Podgorica 2009.
– Педесет година Пољопривредног факултета у Београду, Београд 1970.
– Перовић-Нешковић, Б. „Сужавање нуклеарног програма и оријентација на рад за привреду и друге кориснике (период 1966–1980) “. У: Пола века института Винча (1948–1998). Институт за нуклеарне науке Винча, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000, стр. 32–37.
– Раишић, Н, Матушек, М, Стефановић, Д. „Нуклеарни енергетски програми Института“. У: Пола века института Винча (1948–1998). Институт за нуклеарне науке Винча, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000. стр. 60–65.
– Ристић, М. 2000. „Усмеравање ка ректорским технологијама и нуклеарној енергетици (период 1958–1966)“. У: Пола века института Винча (1948–1998). Институт за нуклеарне науке Винча, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2000. стр. 26–31.
– Статут Пољопривредног факултета у Земуну, 63/11–4, 2006, чланови 12–26.
– Хегел, Г. В. Х. Феноменологија духа. Дерета, Београд 2005, превод: Никола Поповић.
Захвалница: При уобличавању овог чланка драгоцена је била помоћ др Филипа Вукајловића, др Тодора Вулића, и др Горана Тодоровића.
Напомена Уредништва: Овај напис, објављен под насловомБиотехнолошке науке на Универзитету пре и после транзиције у часопису:Нова српска политичка мисао, Vol. XIX, Посебно издање, N°. 2 (2011), стр. 187–199, за објављивање на нашем сајту приредило је Уредништво.
Коментар Момчила Селића
Да данашње школство, не само Србије, подстиче штреберство и штребере очито је свакоме ко је прошао кроз ‘‘шибу’‘ југословенских или данашњих српских универзитета и високих школа, а нарочито је јасно оним повлашћеницима или срећницима који су имали прилику да се образују у иностранству.
За то нема никаквог прихватљивог објашњења, нарочито у светлу чињенице да су сами наставни програми и наших и страних универзитета углавном исти – наши, често, чак и бољи. Оно, међутим, што није исто нити боље јесте немилосрдно октроисање ума својствено традицији брозовских школа, чији дипломци и данас владају САНУ, Универзитетом и културном ‘‘чаршијом’‘.
Но, ‘‘метапроблем’‘ нашег образовања у целини није ни тај, ‘‘касарнски’‘ и ‘’copypaste‘’ пренос знања новим нараштајима, колико односа према Модернитету, кога се аутор дотиче тек у Закључку. Треба ли, наиме, Србима индустријска пољопривреда? И, ако је неизбежна, сме ли се руководити ‘‘економским’‘ начелом максимализовања приноса и финансијске добити науштрб квалитета, па и саме употребљивости, тако произведене хране? Јер, ваља имати на уму да при традиционалној српској, ‘‘сељачкој’‘, екстензивној пољопривреди проблем није лежао у биотехнологији колико у недостатку радне снаге, тако да се крајем зиме гладовало не што није родило или што је ђубриво било стајско, већ што често није било довољно руку да се, током сезоне, ваљано обаве сви пољопривредни радови.
Чини ми се, да бисмо избегли многе ужасе данашњег начина ‘‘живота’‘ и изумирања села ако би се наша пољопривредна мисао усредсредила на помоћ инокосним сеоским домаћинствима да, уз постојећу механизацију, што боље одговоре производњи здраве хране и за тржиште, а не само за сопствене потребе. Јер, пошаст ГМО ‘‘хране’‘ није до до злочинства доведен однос према људима искључиво као потрошачима, и према прозвођачима и трговцима искључиво као капиталистима.
Производња хране мора бити надтржишна категорија: не само политика већ и биотехнологија морају се руководити бригом за телесно и духовно здравље нације а не само пробитачношћу и зарадом. Уопште, догму о извозу као извору економске снаге државе и народа ваљало би преиспитати и са гледишта штете, не само користи. Ту већ залазимо у поље стручности др Филипа Вукајловића, научног сарадника Винче, који је придонео ауторовом сагледавању неповољних прилика у српској науци и образовању. Наиме, тврдња да је Винча допринела развоју целокупне југословенске, па и српске науке, може бити тачна али је – и то не са свога става већ одлука комунистичког (глобалистичког) руководства државе – подбацила у кључном, не произвевши нуклеарно оружје чије би обнародовано постојање спречило и од споља изазван грађански рат, и распад земље и геноцидну ‘‘транзицију’‘.
Подсећамо, стога, на делове нашег Српског националног програма (погледати рубрику СЛ под истим насловом) за које сматрамо да би их ваљало подробније размотрити: то јест, да би се Србија морала развијати на два, привидно супротстављена ‘‘колосека’‘ ‘‘свемирске’‘ војне технологије (што би упослило модернисте па и ‘‘постмодернисте’‘ међу нама), и традиционалне пољопривреде, што би дало смисла животу на селу и одгоју људи кадрих да народ и државу успешно бране и оружјем.
Надам се да ћемо управо таквих написа убудуће имати и од других аутора на нашој електронској страници – оних, за ту проблематику стручнијих од мене, писца.
Биотехнолошке науке пре и после транзиције
0 comments:
Post a Comment