Војводина – држава у припреми (53)

Лазар Јанићијевић (Фото: Корени)

Ових дана Српски народни покрет “Наши” осудио је Лигу социјалдемократа Војводине због грубог кршења Устава Републике Србије, јер та парламентарна странка у својим просторијама јавно истиче мапу “Републике Војводине”, и тиме позива на рушење уставног поретка и државног суверенитета и интегритета.

“Ово је још један покушај изазивања сукоба на подручју Војводине од стране Ненада Чанка и његове партије, који већ низ година делују противуставно и чине на стотине кривичних дела, од изазивања верске и националне мржње до позива на велеиздају“, каже се у саопштењу СНП “Наши”.

Изгледа да је српско јавно мњење потпуно заборавило да је једна од основних идеја због којих је Лига социјалдемократа Војводине основана, била идеја федерализације Србије. Заправо, ЛСВ се никада није одрекао своје крилатице “Војводина република“, само што је тај свој главни политички циљ покушала да донекле маскира “толерантнијим” односом према држави Србији.

Ненад Чанак, лидер ЛСВ и један од највећих непријатеља Србије, више пута је боравио на вишедневним политичким курсевима у Сједињеним државама, да би у 2006. години отишао и на вишемесечну обуку у САД, када му је сугерисано да улакша и ублажи своју антисрпску и антидржавну реторику. Од те 2006. године, формално, Чанак је препустио штафету војвођанског сепаратизма “минорним ” политичким групама и невладиним организацијама, јер су ове могле да обављају онај сецесионистички посао који би њему и ЛСВ могао озбиљно да наштети и угрози рејтинг међу бирачима на северу Србије.

Таква процена америчких експерата за Балкан показала се исправном, јер је од 2006. године популарност ЛСВ непрестано расла, тако да је 2012. године досегла преко 13 посто добијених гласова у северној српској покрајини. Тако нешто сигурно се не би десило да је ЛСВ наставила ону агресивну политику познату с краја двадесетог и почетком двадесет и првог века.

Такав тренд пораста популарности би се вероватно наставио да лидер ЛСВ Ненад Чанак није човек полудивље природе, која се тешко може контролисати. Докле ће америчке обавештајне агенције стајати иза њега, остаје да се види. Претпоставка је да ће подршка Чанку опстати још неко време, све док се не пронађе личност која би могла да га адекватно замени на челу Лиге.

С друге стране, такозване невладине организације Сједињених Америчких Држава, попут УСАИД, НЕД, НДИ и других, окренуле су се “невладиним организацијама” у Србији, преко којих би у скорашњем периоду могли да остваре предуслове за расписивање референдума за самосталност Војводине. Тешко је разумети зашто се САД толико залажу за даље цепање Србије, осим као утицај немачког лобија, који сигурно није заборавио крај Другог светског рата и принудно депортовање фолксдојчера са севера Србије.

Једно од кључних места у антисрпском деловању на северу Србије заузима фантомско Независно друштво новинара Војводине (НДНВ), на челу са двојицом “бошњачких војвода” – Бањалучанином Динком (Сабахудином) Грухоњићем и Тузлаком Недимом Сејдиновићем. Овај први (Динко) у јесен 2010. године дао је интервју часопису БХ Дани, у коме је “оживео” усташку тезу о Србији (и Србима) као “реметилачком фактору” и, узгред, уз смех, прогнозирао да ће Војводина “отићи након Санџака“.

Динко Грухоњић слободно у Србији прича како је Србија војно освојила Косово и Метохију и Војводину и да су те две српске покрајине “србијански ратни плен”. У последњем броју интернет издања гласила “Грађанске Војводине”, у којој, истина неформално, главну реч води Лига социјалдемократа Војводине, поново се председник НДНВ (Динко Грухоњић) дивље обрушио на државу Србију и Србе:

“Година ће 2013… Осећај је као да ће 1991. Само се питање разликује: зашто смо остали овде живети? Сувислог одговора нема. Ма колико га се човек трудио пронаћи…”

Заиста, због чега је Грухоњић остао у Србији? Шта га то држи у земљи за коју тврди да ту “нико ништа научио није, јер је национализам метастазирао у галопирајући тумор мозга“. Овај муслимански “војвода”, једноставно, сматра да усред земље Србије може да се понаша као турски дахија; мисли да може (а изгледа може!) около да пљује како му је воља и безобзирно вређа већински народ.

Можда је поверовао да Војводина више није део Србије. У то су га убедили Ненад Чанак и Бојан Пајтић, који такође уверавају Србе да је Војводина “србијански ратни плен”. Ствар овде увелико измичу контроли, а они који се данас наводно боре против фашизма, заправо су највећи следбеници фашистичке идеологије.

Да није тако, зар би неко ко живи у Србији и ко је у Србији потражио уточиште (вољно или невољно, сасвим свеједно) имао смелости да упоређује Павелића и Радована Караџића и да међу њима ставља знак једнакости? Зар би онај ко се “удао” у Србију (како кажу “БХ Дани”) себи смео да допусти такву “несмотреност” да констатује како је Република Српска исто што и Независна држава Хрватска (НДХ) из Другог светског рата?

Примећује се да председник таквог друштва новинара (НДНВ) Динко Грухоњић јасно следи ону стазу коју је претходно утабао лидер ЛСВ Ненад Чанак. Једина разлика међу њима је у томе да се Чанак покушава представити као Србин војвођанског порекла (од прабабе Елизабете фон Херцог, то јесте, Војвођанке Јелисавете), а овај Сабахудин још није начисто да ли икакве везе има с Војводином (са Србијом, баш као и Чанак, зна да није ни у каквом “сродству”).

Динко не може да одоли својим нагонима и атавистичкој мржњи, па у најновијем чланку (где би друго него на порталу Аутономије, који је, у ствари, имагинарна слика републике под “славним” именом Војводина) пише да у Србији живе људи који се узалудно покушавају да прилагоде оној ‘националистичкој метастази мозга’; па се тако “претварају у звери“. Не бирајући даље речи, Грухоњић нескривено бљује најгоре увреде на рачун народа у Србији:

“Они (Срби) шкргућу зубима на сваком ћошку, на свакога. Они не знају шта је љубав, не сећају ју је се, а самим тим су престали желети љубав. Они се најбоље осећају када мрзе.”

Србија је за Сабахудина – “бошњачког војводу!” – Мордор у који се улази само кроз Црна врата, на којима стоји Саурон (Господар Вучић). Користећи се терминима из Толкиновог романа Господар прстенова, Грухоњић нам поручује да је Србија, баш као и Толкинов Мордор, највећа (и једина) опасност за своје суседе. Србија је “црна земља”, “црна рупа”; једном речју, Србија је “отелотворење зла” и један огроман “затвор”, у коме ће се људи “међусобно поубијати”.

А такво ратовање (Срба против Срба), каже Грухоњић, свет ће подржати; Европа ће то подржати. А зашто ће Европа подржати самоистребљење Србије (Сабахудиновог Мордора)? Па зато, што је то “за разумети”, објашњава нам Војвода Сабахудин:

“ Јер ти наши пријатељи научили су лекцију из деведесетих: више неће дати да се лудило из Србије излије на суседе, на Европу целу. Нико се неће мешати у ‘унутрашње прилике’ у Србији. Зато ће наставити подржавати Вучића. Као неког талибана, који им одговара баш у датом моменту. И то је и легитимно и логично с њихове стране.”

Вођен енормном и неутаживом мржњом председник НДНВ вампиријанизма не оставља на миру ни новосадску (српску) децу. Видео их је на Лиману како међусобно “ратују” и “оштре зубе”. Ништа ту није безазлено, тврди Војвода Сабахудин и додаје:

“Не, они су заузели праве-правцате таборе. Они не бацају петарде у хаусторе или пред комшинице, они петарде, топовске ударе, динамите… бацају – једни на друге. И силно уживају у томе! Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране и дими, и пуши, и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче…, само да доврше покољ који су им очеви започели.”

Несхватљиво! Докле ће Срби усред Србије трпети да им проусташки идеолози вређају чак и децу?! Видимо да Сабахудин неометано и некажњено тврди да су српска деца крволочна онако како су крволочни и њихови родитељи.

Кривични законик у члану 317. јасно каже да онај “ко изазива или распирује националну, расну или верску мржњу, или нетрпељивост међу народима или етничким заједницама које живе у Србији, казниће се затвором од шест месеци до пет година“.

Важи ли то и за Сабахудина од Војводине?

Ширење мржње забрањено је Уставом Републике Србије. У делу у коме се регулише слобода медија (члан 50) стоји да “у Републици Србији нема цензуре“, али суд може спречити ширење идеја којим се заговарају “расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље“.

Да ли ће суд нешто предузети у оваквом случају ширења отворене мржње и позивања на насиље? Или је позивање на насиље према Србима допуштено, баш онако како тврди Сабахудин Грухоњић, јер то “пријатељи” из Европе сматрају корисним за свет и за опстанак људског рода?

Војводина – држава у припреми (53)