Дуци Симоновић
Било је у великим спортистима – пре него што их је политичка коректност и егзистенцијално и симболички испразнила – нечег од Бодлерове визије албатроса: усмерена на фигуру песника, на његово величанствено лебдење небеским пространствима и његово упадљиво посртање на земаљској стази, представа о овој птици којој џиновска крила сметају да прикладно корача некад се могла протегнути и на егзистенцијалну инцидентност великих спортиста.
Свагда уклопљени у мреже политике и идеологије, често без икакве свести о свему томе, о улогу који вишеструко превазилази њихова надања и њихов домет, они су каткад бивали способни да изведу неки покрет, неку финту или дриблинг, да повуку – на табли живота – неки потез који би их заувек изместио из задатих мера света, намах осамио у непредстављивим размерама, изложио хладним технологијама подсмевања и смрти, окрутним зато што су равнодушне. Управо би их такав потез вратио запретаној и скривеној песничкој димензији у њима. Није он био повучен несмотрено, већ по импулсу најаутентичнијег постојања: оног које им је истовремено доносило пламтећи жар у усклику светине.
Када на пешачком прелазу мине крај човека један времешни атлета, висок и енергична корака, кад га сретнемо на београдским улицама како темпераментно, са пуно нервозних и искричавих, али утолико више живих покрета руку нешто објашњава, можемо у први мах – несвесни колико је већ времена иза нас, колико је тога неповратно отекло из нашег живота – бити изненађени околношћу да млађи нараштаји нису побуђени никаквом успоменом, нити било каквим трептајем сећања. Они не понесу никакав утисак у том часу: пролазе заокупљени собом, јер то је тек један међу толиким људима. Тако пролази слава света.
Престао из начела
Они, пак, који памте стару Халу спортова, пуну попут неотворене кутије шибица, дрвених и зарубљених црвеним фосфором, они у чијем духу одјекује хук разнородних и супротстављених хорова у њој, као последњих и невидљивих сведока зажарене страсти једног времена – потом ће доћи друге такве страсти и друга времена – они који у томе осећају дамаре једине истине која је остала очувана после толиких разочарења, они који се сећају времена у којем се кошарка тек почела врхунски разигравати у нас, јер је земља по први пут постала првак света, када су и туче међу играчима – у децембру 1971. године, Црвена звезда–Југопластика – исијавале једну скривену страст и потмулу мржњу која ју је пратила, могу се одмах сетити како је крај њих управо прошао велики кошаркаш Љубодраг Симоновић: високо изнад главе подигнуте руке за шут, снажан скок из места, карактеристичан двокорак.
Престао је да игра за државну репрезентацију са двадесет три године живота, а ипак је – у земљи толиких великих играча у наредним деценијама, у земљи вишеструких првака Европе и света, у земљи олимпијских победника, међу онима који су играли и деценију дуже од њега – изабран у најбоља тридесет три играча: од најауторитативнијег могућег жирија. Престао је да игра из протеста, из начела, из става: открио је чудан немир који није могао превладати, рационализовати, упитомити, кривотворити, уновчити. Човек против система: била је то аутентична реакција (да ли последња могућа таква реакција?) у духовној ситуацији времена. Њен величанствени израз у светским размерама био је амерички велемајстор Роберт Фишер, који је тада постао првак света у шаху. Сам, а као првак света – све самљи.
Симоновић је био од те врсте аутентичних побуњеника. Отуд смо га деценијама могли гледати у непоткупљивости личног ангажмана: на улици, у побуни, у протесту. То је етхос који у наш живот уноси аутентична и непоткупљива левица, јер она није превасходно политичка, него егзистенцијална левица. Она је и незграпна: попут Бодлеровог албатроса. Она је и патетична, попут Розе Луксембург која – у очекивању и ватри револуције – има снаге да напише: „Слобода само за присташе власти, само за чланове једне партије, били они ма како бројни – није слобода.“ Јер, „слобода је увијек само слобода онога који мисли другачије“.
Зашто патос који надахњује егзистенцијалну левицу као да више није могућ? Ко је учинио да тај патос постане епохално превазиђен? Није до тога дошло због крупног капитала или националистичких ресантимана који су стајали иза мрких или црних или официрских кошуља које су убиле Розу Луксембург. У централној берлинској шуми, у Тиергартен-у, и сад стоји камен који обележава место на којем су је нашли мртву: усамљени међаш у сенци великих дрвета, у мимоходу девојака у цвету, у прохујавању бициклиста на земљаној стази, између различитих и стилизованих канделабара који обележавају разне немачке градове у централном парку, као невидљивом шумском срцу замишљене немачке целине, у непосредној близини маленог канала или језера.
Кривотворење егзистенцијалне левице нису извршили конзервативци, ма колико да су тврдоглави и задрти, нити националисти, ма колико да умеју бити убилачки настројени. Јер егзистенцијалну левицу су изневерили политички левичари који су дугим маршем кроз институције стигли у подручје потпуне неаутентичности: фино изрезбарено подручје церебралности, процедура и сталожености, праћено задовољним осмехом капитала. Управо њих узнемирује егзистенцијална левица као њихова лоша вера и рђава савест. Шта је егзистенцијална левица?
Очев тестамент
У једној телевизијској емисији, посвећеној некадашњим спортским величинама, срели смо се са њом: Дуцију је, после толико година, затреперио глас када је објашњавао како су сви – прећутно и као по неком договору – заборавили Трајка Рајковића, победничког кошаркаша који је изненада умро неколико дана по освајању титуле светских првака 1970. године. У том побуњеном подсећању пребивало је запретано осећање солидарности. Упитан о свом животном начелу, Дуци је поменуо – што сви чинимо како старимо – оца. Готово се загрцнуо док је саопштавао једноставно животно начело и тестаментарно завештање: ако нешто радиш, ради како треба. Ту је пребивало подсећање на безусловност рада. Врхунац је био када је казао како му је национална пензија, коју је добио као врхунски спортиста, омогућила да лакше живи, јер може да купи лекове и воће. Била је то свест о сиромаштву.
Али пратио ју је тако карактеристичан егзистенцијални искорак, сродан – јер се састоји од два елемента – чувеном кошаркашком двокораку, близак неочекиваном полету Бодлеровог албатроса, налик изненадном севу једне свести о вишедимензионалности људске ситуације, одсеву који је подлога сваке аутентичне саморефлексије. Није, наиме, пропустио да нагласи: кад је многима пошло на горе, када су остали без ичега, мени се – ето – живот мало побољшао. Није, дакле, сагледао свет само кроз своје животне прилике и околности, јер није заборавио егзистенцијални налог левице: рад, сиромаштво, солидарност. Била је то – слагали се ми са њом у политичком смислу или не, свиђала се она нама или не – једина аутентична левица. И нешто што је политички надилази и егзистенцијално укотвљује: некорумпирана, чиста и интелектуална свест. Дуци.
Дуци или егзистенцијална левица
0 comments:
Post a Comment