(Фото: agape.rs)
Године 1896. у Москви рођен је Сергеј Симеонович Сахаров. За разлику од Семјона – Силуана он је одрастао у буржоаској породици у престоници Русије. Заједничко им је да су од детињства васпитавани у православном духу, тако да знамо да је мали Сергеј практиковао у свом дому свакодневне молитве и да је то чинио радо и без усиљења. Тако се и код њега од најраније младости пробудило јако интересовање за разумевањем и откривањем духовног.
Ипак, његов пут је био сасвим другачији, с обзиром да је упоредо имао прилику да пуно чита, посебно руске писце попут Гогоља, Тургењева, Толстоја, Достојевског и Пушкина, али и филозофске и религијске списе, нарочито везане за јогу и будизам. Упоредо је изузетно волео уметност, а како је био и врло талентован 1915. уписао се на Академију Уметности у Москви, а од 1920. похађао је Московску Школу Сликарства, Вајарства и Архитектуре.
Све се то поклопило са изузетно бурним годинама које је обележио Први светски рат, револуција у Русији, али и судар науке и бројних нових интелектуалних и идеолошких праваца са традиционалним вредностима и духовношћу. Многи су се у томе погубили и страдали, а они, који су имали снаге да се свиме суоче отворених очију, попут Сергеја, неминовно су брзо сазревали. Ево шта је он касније записао о том периоду свог живота:
« Први пут сам се срео са појмом трагедије не у животу, него у литератури. Зачеци трагедије, како ми се у младости чинило, су у потпуном везивању човека за неки идеал. За остварење тог идеала бива спреман на сваку жртву, патњу, па чак и на давање живота. Али ако успе да постигне оно чему тежи, открива да реалност није у сладу са оним што је имао на уму. Ово тужно откриће води дубоком разочарењу, рањавању духа, смрти.
Различити људи имају различите идеале. Постоји амбиција за моћ, као код Бориса Годунова. Да би је досегао није презао од крвопролића. Кад је успео, открио је да то није он о што је очекивао. «Досегао сам висине власти, али у мојој души нема радости.» Тако и они који дух приморавају на племенитије походе, попут генија у науци и уметности, пре или касније схвате да не могу у потпуности остварити оно што су првобитно замислили. И логичан расплет је смрт.
Судбина света ме је дубоко погађала. Човечији живот је у било којој фази био неизбежно повезан са патњом. Чак је и љубав била пуна контрадикција и горких криза. Семе деструкције лежи посвуда.
Био сам још увек младић када сам проживљавао трагедију историјских дешавања која је далеко превазишла све што сам читао. Доживео сам колапс мојих младалачких нада и снова…»
Сергеј тако рано започиње унутрашњу борбу против смрти, коју су му рат и превирања стално држале пред очима, тражећи излаз души из уских оквира времена и простора. Оно што му је дало доступно традиционално православно хришћанство, већ увелико, као и на западу, окоштало у морално-обичајну форму, није више могло да га задовољи. Учења оријенталног мистицизма о божанском као надличном Апсолуту чинила су му се дубљим од хришћанске вере у личну љубав спрам Бога као личности, што је деловало као психолошко-морална доктрина. Апсолут, мислио је тада, мора бити изнад свега, изнад сваког концепта и мерила, па тако и изнад хришћанских категорија. Али Сергеј није само мислио, интелектуализирао, он је живео оно што је мислио, покушавајући да то изрази кроз своје уметничко стваралаштво и опитно доживи кроз медитације.
Године 1921. Сергеј користи прилику да изађе из Русије, у којој је комунистичка еуфорија све више гушила све који нису пристајали на једноумље. Решио је да оде у Париз, престоницу уметности, али је претходно провео неколико месеци у Италији и краће време у Берлину. Тако двадесетшестогодишњи Сергеј стиже у Париз 1922. и веома брзо бива запажен у уметничким круговима и позван да излаже у два елитна париска салона.
Млади апстрактни сликар је користио уметност као «квази-мистични» метод да открије «вечну лепоту» и «направи пробој кроз присутну реалност у нове хоризонте бића». Упоредо са духовним искуствима практиканта јоге, он је заиста касније могао да сведочи о Божијем откровењу, као нечем сасвим различитом. А тада је он све јаче почео да осећа да га не испуњавају ни духовно просветљење које је умом досегао, ни уметничко стваралаштво којем се посветио. О том свом стваралаштву, којим већина остане окупирана до краја живота, много година касније је записао:
« У својој младости… био сам привучен идејом чисте креативности, користећи се формом апстрактне уметности… Црпео сам идеје за своје апстрактне студије из живота око мене. Посматрао би човека, кућу, биљку, сложену машину, екстравагантне сенке од ватре из камина на зидовима и плафону и укомпоновао би их у апстрактне слике, стварајући у својој машти визије различите од реалности… Срећом ускоро сам схватио да ми као људском бићу није дато да стварим из ничега, на начин како само Бог може стварати. Схватио сам да је сво што сам ја створио било условљено оним што је већ постојало. Нисам могао измислити нову боју или линију која никад пре негде није постојала. Апстрактна слика је као низ речи, који можда сам по себи предивно звучи, али никад не изражава целовиту мисао.»
И онда 1924. десио се тај клик! Сергеју се открива да Христова заповест да љубимо Бога свим својим срцем, душом и умом, није моралистичко психологизирање, већ оно што се најдубље тиче човековог бића. Пројавила му се љубав као аутентичан извор сазнања. «Ја сам онај који Jесам» проломило се целим Сергејевим бићем. Бог чије је Име ЈА ЈЕСАМ открио му се у виђењу Нестворене Светлости. Ово је почело на Велику Суботу и трајало до трећег дана Васкрсне седмице. Јачину овог доживљаја до краја живота ниједно потоње виђење није надмашило.
Тако се Сергеј наново родио. Драматичан и дубок преображај који је доживео тих Ускршњих дана трасирао је његов даљи пут. Исте године у Паризу, који је постао главно стециште руске емигрантске филозофско-теолошке интелигенције, оснива се Православни Теолошки Институт Св. Сергеја и он постаје један од првих полазника. Међутим врло брзо увиђа да изучавање формалног богословља не може да га испуни и већ наредне, 1925. године упућује се на Атос, где се замонашио у руском манастиру Св. Пантејлемона добивши име Софроније.
Своје прве године као монах Софроније проводи у дубоком покајању над својим ранијим одпадништвом и неспособношћу живљења у складу са заповестима Јеванђеља. Откровење које је доживео било му је главна инспирација у трагању за пуним разумевањем и саветима искусних подвижника. Господ је све припремио за сусрет две душе којима се открио. Интересантно је да је Софроније током те 1930. када је постао ученик старца Силуана, рукоположен у ђакона од стране нашег епископа Николаја Велимировића, који је такође више пута посећивао старца Силуана приликом својих посета Светој Гори. А ево како је Софроније, у једном разговору, у својој 96-ој години, описао своје упознавање са са старцем:
«… један образовани руски монах, пустињак (у свету је био инжењер), дошао је да ме посети у мојој келији у манастиру Св. Пантелејмона. ”Оче Софроније, како ћемо се спасити?” Волео сам тог монаха. Био је нежан, али такође веома паметан. Припремио сам му шољу чаја и рекао: “Стани на ивицу провалије и када осетиш да више немаш снаге, одмори се мало, попиј шољу чаја.”
Сутрадан, срео сам старца Силуана, са којим још увек, у то време, нисам имао никакав личан контакт, али сам могао да осетим његову духовну снагу. И он ме је упитао: „Да ли је о. Владимир био код тебе јуче?“
Нисам му одговорио, нисам му рекао: „Да, био је“, већ сам упитао: „Да ли сам нешто погрешно урадио?“
Силуан ми је одговорио: „Не, али оно што си му рекао било је изнад његових снага, изнад његове мере. Дођи, хајде да разговарамо.“
Тако је он мене позвао на разговор. И због савета: „Стани на ивицу провалије, и када осетиш да више немаш снаге, одмори се мало, попиј шољу чаја“, почела је наша духовна веза. Након тога сам отишао код старца и он ме је научио следеће: „Држи свој ум у аду и не очајавај.“ «
Наредних осам година до упокојења старца Силуана, Софроније је провео претежно уз њега. Заиста је само провиђење удесило да баш он буде у прилици да схвати, упије, сачува и касније обелодани сво богатство богопознања и духовног искуства овог светог човека. Очигледно је да су и Силуан и Софроније у духу доживели исто откровење, оно које су сведочили кроз векове доследни и храбри следбеници Христовог учења. Зато је и могао да све разуме и да нам само делимично другачијим језиком из перспективе ближе нашем начину размишљања појасни и приближи оно што нисмо доживели:
«Вама је, можда, необично да чујете да је Силуану тада откривена тајна пада и искупљења и сви духовни путеви човека. Божанственом Петру се на Тавору, и на дан силаска Светог Духа са крајњом очевидношћу открило да нема другог имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти. И нису само јеврејске старешине и књижевници остали запањени овом категоричном тврдњом Петра и Јована, простих и неуких људи, како вели Свето Писмо (Дап.4,1213), већ смо и ми данас зачуђени. И нехотице се намеће питање: „О Петре, откуда ти, прост и неук, знаш каква су имена дана под небом? Зар си ти познавао историју културе и религије Кине, Индије, Вавилона, Египта и других?“
„Неуком и простом“ Силуану такође су откривене тајне „скривене од мудрих и разумних“, а ноћ када је изговорена ова натприродна молитва, од изузетног је значаја за његов живот. Свет је погружен у таму духовног незнања. О путу ка вечном животу непрестано се проповеда на свим језицима, али се једва могу наћи они који познају тај пут. То су само ретки појединци у сваком поколењу.
„Држи ум свој у аду и не очајавај“.
Неразумљив израз. Шта значи – држати ум у аду? Не значи ли то – замишљати ад слично оним неукусним сликама које ствара наивно људска уобразиља. У датом случају – не. Оцу Силуану, као и другим великим оцима, на пример, Антонију Великом, Сисоју Великом, Макарију и Пимену Великом, било је дато да за време свог живота стварно доживљавају стање адских мука. Понављањем се ово стање дубоко утиснуло у њихова срца, тако да су га они могли по сопственој вољи поново изазивати у својој души. Они су се том расположењу могли враћати посредством одговарајућег унутрашњег покрета духа. Они су то и чинили кад год би се у њиховој души рађала некаква страст, а нарочито ако је у питању била она најдубља и најтананија – гордост.»
Они који би да следе пут православних подвижника или да практикују Исусову молитву нису могли да добију живљу и савременију спону од дела ове двојице великана наше православне духовности. За велику већину нас који, поштујући Цркву као део традиције и држећи се вере као моралног кодекса, себе називамо православцима, или смо због разних предрасуда одбацили хришћански пут и не схвативши његову суштину, сусрет са њиховим животима и сведочењима, бива својеврсно откровење и не може нас оставити равнодушним и истим. Уколико, наравно, постоји жеђ, воља и искреност у трагању за Богом.
Семјон-Силуан је откровење доживео са 27 година, а Сергеј такорећи у истој старости, са 28 година. Један као већ монах, други као скоро отпадник од хришћанске вере. Животни пут Сергеја много нам је ближи, јер заиста ретки су у данашње време тако простодушни и једноставни људи какав је био Семјон, који могу Богу прићи са детињим поверењем. И заиста, људи већином у наше време, иако често номинално хришћани, пре се лате далекоисточних или бројних, њима сродних, «езотеричних» духовних учења, него што дубље загребу по Христовом учењу и предању Православне Цркве. Захваљујући сличним искуствима из своје младости Сергеј-Софроније је могао да нам остави драгоцена објашњења. Наравно, о томе је писао тек у познијим годинама, после сусрета са младим људима који су у некој мери имали доживљаје трансцедентног кроз разне духовне вежбе и медитације или уз помоћ психоделичних дрога, али су застајали пред пратећим осећајем губљења и ништавила.
Приметићу да и многи људи који се сматрају верујућим заправо верују да «има нешто», пре него Неко. И научници Творца покушавају свести на неки космички трансцедентни појам, а стварање се објашњава волшебним «прасцима» и сличним теоријама. Паганска многобожачка веровања у разне располућене силнике, богове и демоне, уступила су место опет безличним силама и енергијама. Тако да оном што «просветљени» ум мистика поручује, скоро да се и науком «просвећени» ум може придружити:
«Да, бог постоји, али не онакав како већина људи мисли. Он – или боље то – је безлично. Тражите бога колико год хоћете. Он(о) не мари. Није против вас, али ни са вама није. То није (ни) нешто. Нема заправо ничега што о томе можете рећи. То је напросто тамо и увек ће бити тамо.»
Одговарајући овом првом, а заправо свима, старац Софроније је написао:
«Пут отаца захтева чврсту веру и дуготрпљење, док наши савременици желе да силом и на брзину досегну сваки духовни дар, укључујући чак и непосредно созерцање апсолутног Бога, и често ће повући паралелу између молитве у име Исусово и јоге или трансценденталне медитације и сличног. Морам да нагласим опасности од таквих погрешака – опасност од гледања на молитву као на једно од најпростијих и најлакших „техничких“ средстава која воде непосредном јединству са Богом. У заблуди је свако ко настоји да се ментално лиши свега што је пролазно и релативно, да би прешао неки невидљиви праг, спознао своје вечно порекло, своју истоветност са Источником свега што постоји, да би се вратио и стопио са њим, безименим надличним апсолутом. Такве вежбе оспособиле су човека да се уздигне до надразумског созерцања бића, да искуси известан мистички трепет, да упозна стање тихости ума, када он превасходи границе времена и простора. У таквим стањима човек може осећати спокој што је умакао непрекидно променљивим појавама видљивога света; може чак имати и извесно искуство вечности. Али Бог Истине, вечни Бог, није у свему томе. То је човекова сопствена красота, створена по икони Божијој, што се созерцава и види као божанство, будући да Он Сам још пребива у оквирима Своје творевине. Ово је веома важно. Трагедија је у чињеници да човек види призор који, у својој жеђи за вечним животом, погрешно узима за истинску оазу. Овај безлични облик аскетизма води до коначне тврдње да божанско начело постоји у самој човечијој природи. Човек се тако примиче идеји самообожења – узроку првобитног пада. Ко је заслепљен имагинарним величанством онога што созерцава, заправо је ступио на пут самоуништења. Одрекао се откривења Личнога Бога. Он принцип Личности сматра ограничавајућим, невредним апсолута, покушава да се отме таквим ограничењима и врати у стање за које мисли да му је припадало још од пре доласка у овај свет. То (…) у дубини сопствеиог битија није ништа друго него приближавање небитију из кога бесмо позвани Творчевом жељом….
Када се Сами Бог открије у виђењу Нестворене Светлости, човек природно изгуби сваку жељу да урони у надлични апсолут…. „Узљубите Господа Бога свога свим срцем својим… и свим разумом својим.“ Заповест нам је да љубимо.Љубав, стога, није нешто што нам је дато: она се мора стећи напором слободне наше воље. Наредба је упућена превасходно срцу као духовном центру човековом. Ум је тек једна од енергија човековог Ја. Љубав почиње у срцу а ум је суочен са новим унутарњим догађајем и созерцава Битије у Светлости божанске љубави.»
Четири приче једног откровења (III): Од Сергеја до Софронија. Сусрет са старцем Силуаном
0 comments:
Post a Comment