Радивоје Вуловић на представљању књиге у Бајиној Башти (Фото Г. Оташевић / Политика) Чачак – У среду, 5. децембра, у 13.30 престало је да куца срце Радивоја Вуловића, пољопривредника из села Дуба, задња пошта Злодол, Бајина Башта. Међутим, као књижевни јунак он наставља да живи у роману Миленка Пајића „Радивоје говори” („Просвета”, Београд, 2012.). Поживео је часно и довољно дуго (рођен 1930.) да дочека излазак романа посвећеног њему и да лично присуствује промоцији књиге октобра ове године, у саставу програма манифестације „Дани Раче украј Дрине” у Бајној Башти, на којој су говорили Радован Поповић, новинар из Београда, и Драгиша Милосављевић, историчар уметности. Тако је овај угледни житељ села Дуба ушао у српску књижевност, на подужу листу праведника и страдалника заједно са Милутином Остојићем (Данко Поповић: „Књига о Милутину”), Толом Манојловићем (Мома Димић: „Живео живот Тола Манојловић”), Даринком Живковић (Драгослав Михаиловић: „Петријин венац”), Владимиром Пурићем (Стеван Раичковић: „Балада о Црном Владимиру”) и другим. Како је говорио Радивоје? – питамо књижевника Миленка Пајића. „Наше разговоре, из којих је настала књига, схватио је веома озбиљно, као неку врсту саслушања. Било му је стало да свој живот исприча што тачније, што истинитије, са што више података и детаља који би се могли и проверити. Ништа није изостављао, ништа није мењао. Његова животна прича, вољом самог казивача, постала је апсолутно искрена исповест, али и свођење рачуна”, каже Миленко Пајић за „Политику”. О томе да ли је Радивоје знао да ће ући у литературу, да ће постати књижевни јунак, писац нам каже да је код Радивоја осећао нелагодност што самог себе ставља у средиште приче. „Како је започети посао одмицао, све више се уживљавао у спонтани, природни ток казивања. Свој живот претакао је у повест и сагледавао га са стране. Коначно обликовање препуштао је мени, све у нади да ћу ја можда нешто још додати и поправити. Тако смо заједно пролазили кроз разне стваралачке фазе: учинило би нам се да је подухват узалудан, прича би нам се кидала, тонула некуд у митске дубине. Потом би се попели на какав светли брежуљак сећања пун животне радости, налетели на неки срећан догађај, па би нам се одатле указао сасвим нови видик. Гласом древног приповедача Радивоје би крепио слух свог упорног и издржљивог слушаоца. Када је његова прича задобијала патину усмене народне књижевности, чинило му се да је погодио баш оно шта желим да чујем.” Радивоје је, прича Пајић, до краја сачувао бистрину ума и ведрину духа. Памћење га је одлично служило. Улагао је велики напор да буде што прецизнији и убедљивији. Желео је и успевао да опише како је у његовом животу заиста било. Списак тешкоћа био је дуг и мучан, али ништа није заборављено, запостављено, забашурено. Листа радости била је такође поштована, иако је била ипак нешто блеђа, слабашнија. Да је бирао књижевни правац за књигу о себи, Радивоје би сигурно изабрао реализам. Добро је знао оквире стварности и строго поштовао дубоко уврежена животна правила. Говорећи о себи није желео да се посебно истиче. Желео је да живи у свету и са светом, без потребе да буде другачији, бољи, посебан. Добро је искусио на чему свет почива, поштовао је писане и неписане законе и уклапао се у његове оквире. Чак и неке необичне догађаје, привиђења, кошмаре, гледао је да исприча и преприча што истинитије, што стварније. За њега је реалност била стамена грађевина која се није тако лако дала мењати, а камоли рушити. Питамо Миленка Пајића да ли је Радивоје поседовао клицу познатог ерског хумора: „Да. Он је, на један весељачки, шеретски начин, својствен Ужичанима – Ерама, коментарисао пролазност, исказивао жал за младос’. Често је разговор започињао следећим речима: „Кажи ти мени, пријатељу, шта то би те ја овако млад остарих!?” – вајкао се кроз смех Радивоје. Озбиљно говорећи, Радивоје је себе сматрао у потпуности оствареним човеком. Имао је углед доброг домаћина, виђеног житеља бајинобаштанског краја. Био је породичан човек, одан пријатељ, активан и предузимљив члан локалне заједнице. Одгајио је и школовао троје деце, две ћерке и сина. Сви су основали породице и солидно су ситуирани. Дочекао је и петоро унука и једног праунука.“ Прво издање књиге „Радивоје говори” скоро је исцрпено. Књига је кандидована за књижевне награде. Упућена је на адресе критичара и жирија. Дела сличне тематике и жанра одавно није било у понуди савремене српске књижевности. (Гвозден Оташевић / Политика) Тако је говорио чика Радивоје

Радивоје Вуловић на представљању књиге у Бајиној Башти (Фото Г. Оташевић / Политика)

Чачак – У среду, 5. децембра, у 13.30 престало је да куца срце Радивоја Вуловића, пољопривредника из села Дуба, задња пошта Злодол, Бајина Башта. Међутим, као књижевни јунак он наставља да живи у роману Миленка Пајића „Радивоје говори” („Просвета”, Београд, 2012.). Поживео је часно и довољно дуго (рођен 1930.) да дочека излазак романа посвећеног њему и да лично присуствује промоцији књиге октобра ове године, у саставу програма манифестације „Дани Раче украј Дрине” у Бајној Башти, на којој су говорили Радован Поповић, новинар из Београда, и Драгиша Милосављевић, историчар уметности. Тако је овај угледни житељ села Дуба ушао у српску књижевност, на подужу листу праведника и страдалника заједно са Милутином Остојићем (Данко Поповић: „Књига о Милутину”), Толом Манојловићем (Мома Димић: „Живео живот Тола Манојловић”), Даринком Живковић (Драгослав Михаиловић: „Петријин венац”), Владимиром Пурићем (Стеван Раичковић: „Балада о Црном Владимиру”) и другим.

Како је говорио Радивоје? – питамо књижевника Миленка Пајића.

„Наше разговоре, из којих је настала књига, схватио је веома озбиљно, као неку врсту саслушања. Било му је стало да свој живот исприча што тачније, што истинитије, са што више података и детаља који би се могли и проверити. Ништа није изостављао, ништа није мењао. Његова животна прича, вољом самог казивача, постала је апсолутно искрена исповест, али и свођење рачуна”, каже Миленко Пајић за „Политику”.

О томе да ли је Радивоје знао да ће ући у литературу, да ће постати књижевни јунак, писац нам каже да је код Радивоја осећао нелагодност што самог себе ставља у средиште приче.

„Како је започети посао одмицао, све више се уживљавао у спонтани, природни ток казивања. Свој живот претакао је у повест и сагледавао га са стране. Коначно обликовање препуштао је мени, све у нади да ћу ја можда нешто још додати и поправити. Тако смо заједно пролазили кроз разне стваралачке фазе: учинило би нам се да је подухват узалудан, прича би нам се кидала, тонула некуд у митске дубине. Потом би се попели на какав светли брежуљак сећања пун животне радости, налетели на неки срећан догађај, па би нам се одатле указао сасвим нови видик. Гласом древног приповедача Радивоје би крепио слух свог упорног и издржљивог слушаоца. Када је његова прича задобијала патину усмене народне књижевности, чинило му се да је погодио баш оно шта желим да чујем.”

Радивоје је, прича Пајић, до краја сачувао бистрину ума и ведрину духа. Памћење га је одлично служило. Улагао је велики напор да буде што прецизнији и убедљивији. Желео је и успевао да опише како је у његовом животу заиста било. Списак тешкоћа био је дуг и мучан, али ништа није заборављено, запостављено, забашурено. Листа радости била је такође поштована, иако је била ипак нешто блеђа, слабашнија.

Да је бирао књижевни правац за књигу о себи, Радивоје би сигурно изабрао реализам. Добро је знао оквире стварности и строго поштовао дубоко уврежена животна правила. Говорећи о себи није желео да се посебно истиче. Желео је да живи у свету и са светом, без потребе да буде другачији, бољи, посебан. Добро је искусио на чему свет почива, поштовао је писане и неписане законе и уклапао се у његове оквире. Чак и неке необичне догађаје, привиђења, кошмаре, гледао је да исприча и преприча што истинитије, што стварније. За њега је реалност била стамена грађевина која се није тако лако дала мењати, а камоли рушити.

Питамо Миленка Пајића да ли је Радивоје поседовао клицу познатог ерског хумора:

„Да. Он је, на један весељачки, шеретски начин, својствен Ужичанима – Ерама, коментарисао пролазност, исказивао жал за младос’. Често је разговор започињао следећим речима: „Кажи ти мени, пријатељу, шта то би те ја овако млад остарих!?” – вајкао се кроз смех Радивоје. Озбиљно говорећи, Радивоје је себе сматрао у потпуности оствареним човеком. Имао је углед доброг домаћина, виђеног житеља бајинобаштанског краја. Био је породичан човек, одан пријатељ, активан и предузимљив члан локалне заједнице. Одгајио је и школовао троје деце, две ћерке и сина. Сви су основали породице и солидно су ситуирани. Дочекао је и петоро унука и једног праунука.“

Прво издање књиге „Радивоје говори” скоро је исцрпено. Књига је кандидована за књижевне награде. Упућена је на адресе критичара и жирија. Дела сличне тематике и жанра одавно није било у понуди савремене српске књижевности.

(Гвозден Оташевић / Политика)

Тако је говорио чика Радивоје