(Фото: Фонд Стратешке Културе) У првом специјалном извештају МИП-а Руске Федерације о ситуацији са људским правима у САД, који је поднет Државној думи за заседање 22.октобра 2012.године, наведене су многобројне чињенице дискриминације америчких држављана због њихових расних и религиозних особина. О истој тој теми говори и филм „Алеутска прича“ који је недавно почео да се приказује, а који говори о кошмарним догађајима из 1942.године – о депортацији становника Алеутских острва и Острва Прибилова. Већина савремених Американаца за тај догађај није уопште ни чула… Америчка јавност је више или мање упозната са депортацијом Јапанаца. Четрдесетих година прошлог века Јапан је представљао главног непријатеља Сједињених Држава на Пацифику. Мада су се борбена дејства америчке војске против Јапана одвијала хиљадама миља далеко од територије САД, преко 120.000 Јапанаца је насилно депортовано са западне обале САД и смештено у тзв. депортационе центре. Преко 60% њих су били званични држављани САД. Антијапанско расположење је у то време било на врхунцу, што није требало да чуди: у неким државама Америке су већ на самом почетку 20. века постојали закони који су забрањивали мешовите бракове белаца са Азијатима. У време масовне депортације Јапанаца њих су упоређивали са змијама-отровницама, а по улицама америчких градова су висили плакати који су Јапанце приказивали као чудовишта – као крвожедну и подлу расу. Подвлачим да се то односило на Американце јапанског порекла, а не на оне који су живели у Јапану. Хапшена је чак и сирочад, па и они, који су имали само 1/16 јапанске крви! Јапанце су премештали са источне и западне обале у дубину америчке територије, селећи их у бараке у којима је било врло тешко живети у скученим условима, поготову на зимској хладноћи. Оне који су се усуђивали да пређу ограду тзв. депортационог центра је чекао метак стражара. После напада јапанске авијације на Уналашку, судбину Јапанаца су доживели и Алеути са Аљаске. Вашингтон је наредио да буду исељени сви који су у себи имали макар 1/8 староседелачке крви. Није им речено куда их одвозе. Једноставно су их насилно утоваривали у војне бродове и одвозили у специјалне логоре (којих је било 4). Услови за живот су били ужасни: глад, јака хладноћа, болести, смрт. Када је федерални агент МакМилан који је био одговоран за смештај Алеута у логорима код Залива Фунтер, у рапорту својим претпостављеним изразио своје незадовољство због услова у којима су несрећни староседеоци живели, рапорт му је враћен а он је добио укор. Власти нису хтеле да слушају о патњама Алеута. Ништа боље није било ни у логору у селу Килисноо. Депортирци су били принуђени да пију прљаву воду, да се од аљаских хладноћа штите баракама које нису грејане. Помоћ им нису указивале федералне власти, већ Индијанци-тлинкити који су живели у близини. Они су са Алеутима делили своју ћебад, со, лекове. Покушаји да се депортирцима укаже већа хуманитарна помоћ власти су пресецале, а петиције алеутских жена које су молиле да се нахране и угреју њихова деца су остајале без одговора. У Килисноу је била и највећа смртност депортираца. У Барнет Инлету Алеуте су смештали по опустелим кућерцима који су ту остали пошто су се одатле пре много година иселили радници локалне фабрике конзерви, која је такође одавно престала са радом. Фабрика је радила само у периодима када је било топло, и зато по кућицама није било грејања. Трули зидови, недостатак кревета, водовода, струје и чопори гладних вукова који су ноћима долазили до самих зидова. Виљам Захаров (!), руководилац алеутске општине, је већ три недеље пошто су стигли послао жалбу локалним властима, молећи их да мало побољшају услове за живот. Тих жалби је затим било много, али заточеници Барнет Инлета су тек 1945. успели да се врате својим кућама, када се испоставило да су њихове некада удобне куће на Уналашки опљачкали амерички војници. Евакуациони логор код језера Вард је такође био на лошем гласу. Био је окружен непроходним шипражјем, и мада је до најближег града било само 8 миља, Алеути до њега нису могли д се пробију. Услови за живот су били исти као и у осталим „депортационим центрима“ – пар влажних барака без осветљења и воде, неколико шупа у дворишту и минијатурни нужник, један за све, поред кога се Алеутима делила дневна порција хране. У сва четири наведена логора депортирци су почели да се масовно разбољевају од туберкулозе, запаљења плућа и кожних болести. Боловали су сви – и одрасли, и деца. Храна коју су добијали је могла да задовољи само 1/5 дневних потреба. Људи су умирали од глади и зато што нису били лечени.[1] Мушкарце, који су и без тога били ослабљени, терали су да раде у поморској индустрији. Претварали су их у робове, претећи да ће у случају одбијања да их оставе заувек заједно са породицама у логору.[2] Алеути су покушавали да нађу допунску зараду, која би им била цела исплаћивана, а не да раде бесплатно,али су федералне власти врло пажљиво пратиле да Алеути остану баш тамо, где су их они сместили.Резултат је био – масовни званични откази на молбе Алеута да им се дозволи да сами зарађују за храну својих породица. Америчке власти су штеделе на свему: на храни, на грађевинском материјалу, на лековима. Алеути су све то плаћали својим животима. По селима које су напустили Алеути амерички војници су пљачкали не само алеутска пребивалиштва, већ и цркве. Углавном православне, јер су Алеути, који су у своје време били под утицајем руске културе, врло чврсте присталице православља. У свеце је канонизован Петар Алеут кога су у Калифорнији 1815. Шпанци, зато што није прихватио католичанство, мучили до смрти. О овоме је причао други православни Алеут – Иван Киглај који је успео да побегне из заробљеништва. Интересантно је да код депортованих Алеута постоји и релативно много презимена која су очигледно руског порекла – Лестенков, Прокопјев, Захаров. Неки све до сада посећују гробове својих предака којим није било суђено да преживе тај прогон. Очевидци тих далеких догађаја су сигурни да је тако суров однос Американаца према Алеутима био последица, као и са интернираним Јапанцима, не толико војних потреба, колико расистичких предрасуда. „Алеутска прича“ говори не само о боравку Алеута у принудном избеглиштву, већ и о томе како преживели заробљеници после много деценија нису успели да од федералне владе САД добију било какву компензацију, макар она била и само у облику званичног извињења. Што се тиче друштвеног одјека филма, рекло би се да је филм узнемирио углавном оне, којих су се догађаји, давно преживљени, непосредно тицали: етнографе и осим њих само још шачицу новинара који су писали о том филму. Широка јавност није ни сазнала да у најновијој историји САД депортацији народа нису били подвргавани само Јапанци, већ и Алеути. „Алеутска прича“ се у мору америчке видео-продукције негде загубила… (Владислав Гуљевич / Фонд Стратешке Културе) ________________________ [1] «Aleut Internment Camps: The untold US atrocity» (CENSORED NEWS, 8.11.12) [2] Ибид. Концентрациони логор за Алеуте

(Фото: Фонд Стратешке Културе)

У првом специјалном извештају МИП-а Руске Федерације о ситуацији са људским правима у САД, који је поднет Државној думи  за заседање  22.октобра 2012.године, наведене су многобројне чињенице дискриминације америчких држављана због њихових расних и религиозних особина. О истој тој теми говори и филм „Алеутска прича“ који је недавно почео да се приказује, а који говори о кошмарним догађајима  из 1942.године – о депортацији становника Алеутских острва и Острва Прибилова. Већина савремених Американаца  за тај догађај није уопште ни чула…

Америчка јавност је више или мање упозната са депортацијом Јапанаца. Четрдесетих година прошлог века Јапан је представљао главног непријатеља Сједињених Држава на Пацифику. Мада су се борбена дејства америчке војске  против Јапана  одвијала хиљадама миља далеко од територије САД, преко 120.000 Јапанаца је насилно депортовано са западне обале САД и смештено у тзв. депортационе центре. Преко 60% њих су били званични држављани САД.

Антијапанско расположење је у то време било на врхунцу, што није требало да чуди: у неким државама Америке су већ на самом почетку 20. века постојали закони који су забрањивали мешовите бракове белаца са Азијатима.  У време масовне депортације Јапанаца њих су упоређивали са змијама-отровницама, а по улицама америчких градова су висили плакати који су Јапанце приказивали  као чудовишта – као крвожедну и подлу расу. Подвлачим да се то односило на Американце јапанског порекла, а не на оне који су живели у Јапану. Хапшена је чак и сирочад, па и они, који су имали само 1/16 јапанске крви! Јапанце су премештали са источне и западне обале у дубину америчке територије, селећи их у бараке у којима је било врло тешко живети у скученим условима,  поготову на зимској хладноћи. Оне који су се усуђивали да пређу ограду тзв. депортационог центра је чекао метак стражара.

После напада јапанске авијације на Уналашку, судбину Јапанаца су доживели и Алеути са Аљаске. Вашингтон је наредио да буду исељени сви који су у себи имали  макар 1/8 староседелачке крви. Није им речено куда их одвозе. Једноставно су их насилно утоваривали у војне бродове и одвозили у специјалне логоре  (којих је било 4). Услови за живот су били ужасни: глад, јака хладноћа, болести, смрт. Када је федерални агент МакМилан који је био одговоран за смештај Алеута у логорима код Залива Фунтер, у рапорту својим претпостављеним изразио своје незадовољство због услова у којима су несрећни староседеоци живели, рапорт му је враћен а он је добио укор. Власти нису хтеле да слушају о патњама Алеута.

Ништа боље није било ни у логору у селу Килисноо. Депортирци су били принуђени да пију прљаву воду, да се од аљаских хладноћа штите баракама које нису грејане. Помоћ им нису указивале федералне власти, већ Индијанци-тлинкити који су живели у близини. Они су са Алеутима делили своју ћебад, со, лекове. Покушаји да се депортирцима укаже већа хуманитарна помоћ  власти су пресецале, а петиције алеутских жена које су молиле да се нахране и угреју њихова деца су остајале без одговора. У  Килисноу  је била и највећа смртност депортираца.

У Барнет Инлету Алеуте су смештали по опустелим кућерцима који су ту остали пошто су се одатле пре много година иселили  радници локалне фабрике конзерви, која је такође одавно престала са радом. Фабрика је радила само у периодима када је било топло, и зато по кућицама није било грејања. Трули зидови, недостатак кревета, водовода, струје и чопори гладних вукова који су ноћима долазили до самих зидова. Виљам Захаров (!), руководилац алеутске општине, је већ три недеље пошто су стигли послао жалбу локалним властима, молећи их да мало побољшају услове за живот. Тих жалби је затим било много, али заточеници Барнет Инлета су тек 1945. успели да се врате својим кућама, када се испоставило да су њихове некада удобне куће на Уналашки опљачкали амерички војници.

Евакуациони логор код језера Вард  је такође био на лошем гласу.  Био је окружен непроходним шипражјем, и мада је до најближег града било само 8 миља, Алеути до њега нису могли д се пробију. Услови за живот су били исти као и у осталим „депортационим  центрима“  – пар влажних барака без осветљења и воде, неколико шупа у дворишту и минијатурни нужник, један за све, поред кога се Алеутима  делила дневна порција хране.

У сва четири наведена логора депортирци су почели да се масовно разбољевају од туберкулозе, запаљења плућа и кожних болести. Боловали су сви – и одрасли, и деца. Храна коју су добијали је могла да задовољи само 1/5 дневних потреба. Људи су умирали од глади и зато што нису били лечени.[1]

Мушкарце, који су и без тога били ослабљени, терали су да раде у поморској индустрији. Претварали су их у робове, претећи да ће у случају одбијања  да их оставе заувек заједно са породицама у логору.[2] Алеути су покушавали да нађу допунску зараду, која би им била цела исплаћивана, а не да раде бесплатно,али су федералне власти врло пажљиво пратиле да Алеути остану баш тамо, где су их они сместили.Резултат је био – масовни званични откази на молбе Алеута да им се дозволи да сами зарађују за храну својих породица. Америчке власти су штеделе на свему: на храни, на грађевинском материјалу, на лековима. Алеути су све то плаћали својим животима.

По селима које су напустили Алеути амерички војници су пљачкали не само алеутска  пребивалиштва, већ и цркве. Углавном  православне, јер су Алеути, који су у своје време били под утицајем руске културе, врло чврсте присталице православља. У свеце је канонизован  Петар Алеут кога су у Калифорнији 1815. Шпанци, зато што није прихватио католичанство, мучили до смрти. О овоме је причао други православни Алеут – Иван Киглај који је успео да побегне из заробљеништва. Интересантно је да код депортованих Алеута постоји и релативно много презимена која су очигледно руског порекла – Лестенков, Прокопјев, Захаров.

Неки све до сада посећују гробове својих предака којим није било суђено да преживе тај прогон. Очевидци тих далеких догађаја су сигурни да је тако суров однос Американаца према Алеутима био последица, као и са интернираним Јапанцима, не толико војних потреба, колико расистичких предрасуда.

„Алеутска прича“  говори не само о боравку Алеута у принудном избеглиштву, већ и о томе како преживели заробљеници после много деценија нису успели да од федералне владе САД добију било какву компензацију, макар она била и само у облику званичног извињења. Што се тиче друштвеног одјека филма, рекло би се да је филм узнемирио углавном оне, којих су се догађаји, давно преживљени, непосредно тицали: етнографе и осим њих само још шачицу новинара који су писали о том филму. Широка  јавност није ни сазнала да у најновијој историји САД депортацији народа нису били подвргавани само Јапанци, већ и Алеути. „Алеутска прича“ се у мору америчке видео-продукције  негде загубила…

(Владислав Гуљевич / Фонд Стратешке Културе)

________________________

[1] «Aleut Internment Camps: The untold US atrocity» (CENSORED NEWS, 8.11.12)

[2] Ибид.

Концентрациони логор за Алеуте