Историја српског народа (III део)

(Фото: Српска књижевна задруга)

15. На стр. 78 (књиге II) Ћоровић пише: „Балшићи, чије је порекло, судећи по презимену, романско, односно влашко….“ Није само Ћоровић који претендира да је презиме ове наше феудалне породице влашко, али ниједан од њих до данас није нам то доказао. Лично име Балша било је (па и данас је!) у употреби код Црногораца и Херцеговаца. Балша се звао и син Хрвоја Вукчића, господара Херцеговине управо у време владања Балшића Црном Гором. Ја мислим да потиче од скраћенице имена Батрић, које је јако распрострањено и данас међу Црногорцима: Батрић>Бало>Балшо>Балша>Балшић. Као што имамо: Иван>Ило>Илић и др.

16. На стр. 148 (II) пише да је Милица, удова Кнеза Лазара, морала дати своју најмлађу кћерку, Оливеру, султану Бајазиту у харем. Мислимо да се овде треба додати да се Оливера, после убиства Бајарита, закалуђерила и провела свој живот до последњег дана у Улцињу, покрај своје сестре Јелене. У Улцињу је и сахрањена. Кад је изграђена у улцињској тврђави црква Св. Марије, пренели су њене мошти ту.

Оливера је родила Бајазиту трећег сина и трећег престолонаследника – Мехмеда. Кад су Турци освојили Улцињ 1571, претворили су цркву Св. Марија у џамију и назвали је Џамија султана Мехмеда, пошто нису имали обичај да ма што именују по женама. Ћоровић пише о султану Мехмеду и јако добрим односима које је овај имао са српским деспотом Стеваном (његов ујак!) и другим рођацима своје мајке, посебно са Ђурђем Бранковићем, који су га и довели на турски престо, ликвидирајући му брата Мусу, али нигде не спомиње да је то Оливерин син.

17. Историја Црне Горе не познаје неку поделу становништва у XIV веку, почетак XV века, на Зећане и Албанце, нити неку љуту борбу међу њима, како то пише Ћоровић на стр. 177 (књига II). Имамо посла са млетачким окупаторима црногорских приморских градова и становништвом Црне Горе, тада звани Зећани.

18. На стр. 211 (књига II) Ћоровић пише: „Уз Стевана (Лазаревића) се борило и нешто Арбанаса Ивана Кастриоте“ да му Млечани врате Скадар. Иван Кастриота, отац Скендербега, био је вазал Стевана Лазаревића. Његови „Арбанаси“ били су Албанци исто толико колико и он. Од времена се зна да је породица Кастриот била српско-македонска, што нам доказује и њихово презиме: кастриот на македонском језику се назива онај што кастри свиње, јунце, коње и друге животиње, као што на македонском имамо и апелативе водарот (онај који носи воду), пекарот (онај што пече хлеб) и друга. Сем овога, да имамо посла са једном српско-македонском породицом сведочи и језик којим су говорили код куће. Скендербег не само што није знао албански језик, већ је и своју државну администрацију водио на српском језику, о чему постоје и документа.

19. Мехмед-паша Соколовић, румелијски беглербег, рођен 1505/6 у селу Раваница, близу Рудника, одведен је као данак у крви кад је већ био свестан свог порекла. Ћоровић истиче његову борбу и успехе под турском заставом у Банату, али ћути о његовом српском имену Миодраг и посебно да је од српског народа, за његова добра, проглашен за Српску мајку. Захваљујући Мехмед-паши султан Сулејман Величанствени, 1557. године обновио је српску Пећку патријаршију и тим Српској цркви дао новог полета. Спомиње да је био царски зет: султан Селим, син султана Сулејмана Величанственог, дао му за жену своју кћерку; и да је за владавине три султана (Сулејмана, Селима и Мурата III), као велики везир, дочепао сву власт у Турској царевини.

20. Спомиње као великог везира Синан-пашу, па нам наглашава на стр. 65 (књига III) да је узео мошти св. Саве из Милешева и спалио их на Врачару, 27. априла 1594, али нам нигде не спомиње његов српско презиме Ротуловић, понајмање да нам каже да је и он био Србин, нити да је порушио у Призрену цркву Светих Арханђела и да је њеном грађом изградио своју џамију, која се дан-данас по њему назива Синан-пашина џамија. Можда зато што београдски академици претендирају да су џамије на српској територији „турске“. А можда и зато што се одомаћило за њега да је „Турчин“, док Албанци претендирају да је њихов – Албанац, као што то уосталом и за све злочинце Балкана, посебно за оне који су се својим злочинима истакли против Срба, проглашавају за Албанце. Колико за пример спомињем и Осо Куку, а да не говоримо о Бушатлијама.

21. На стр. 132 (књига III) пише о Фрањевцу Тома Роспасари. Ја сам овог католичког попа нашао у неким документа са презименом РАСПАСАНИ, па сам и пре неколико деценија писао о њему. Ћоровић га везује са Албанцима Косова. Нема сумње да је овај католички поп служио и њима, али је он тамо именован на тој дужности зато што је знао српски, пошто су и његови верници били претежно Срби и говорили тим језиком. Косово је било српско језично подручје, па је и папа именовао тамо не само бискупе, већ и најобичније попове српске националности, да би тако могли комуницирати са њиховим верницима. Пишући о њему, а у полемици са албанским фалсификатором историје Сељами Пуљаха (Selami Pulaha), ја сам доказао да је Тома Распасани Србин, а не Албанац, како то претендира С. Пуљаха.

22. Не само на једном месту, већ на више места, пада у очи једна врста потцењивања Црногораца и њихове борбе за ослобођење. Тако на стр. 156 (књига III) Ћоровић пише да је истрага потурица по Његошу и др. Н. Шкеровићу била „епохалан догађај, у чијем извођењу учествује само осам људи; мање, дакле, него у многој хајдучкој чети“. По њему: „Акција је са црногорске стране прошла без икаквих тежих жртава; рањен је био само један владичин момак“, штaвише – додаје и ово: „догађај у оно доба није имао некаква већег значаја“.

Изгледа да Ћоровић није ни прочитао ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, јер нам избија из њега и Вука Мандушића, који се с крваве пољане враћа на Цетиње са изломљеним токама.

Тако и на стр. 157, где наставља са свакаквим потцењивањима Црногораца, он пише: „Код неких историчара помиње се те године (1703) нека црногорска победа на Трњинама, после које су Црногорци мењали отмене турске заробљенике за вепрове. У савременим извештајима о тој борби нема помена, а у невољи, у којој су се налазили Црногорци те године, тешко је веровати да би они могли постављати те увредљиве услове“. Види се јасно да Ћоровић није схватио црногорски услов да им Турци, за њихове у борбама заробљене људе, дају у замену по једну свињу, а не вепра! У окупираним пределима Црне Горе Турци су хришћанима (Из верских разлога, јер муслимани не једу и неће ни очима да виде свињу!) забрањивали да држе и гаје свиње. Да би их приморали да скину ту јако антиекономску забрану (а не да их увреде!), умни црногорски владари су им тражили у замену свиње за њихове заробљене људе. Тако су Турци били приморани да дозволе гајење свиња.

23. На странама 178/179 (књига III) пише о боју под Бањом Луком, где су 1737. године Аустријанци претрпели страховит пораз од „Турака“. Ћоровић не само што свакако настојава да оправда тај пораз, већ нам уводи и једног Србина, „који је упућивао Турке како да раде“. Је ли могуће да Ћоровић није знао да су тај пораз Аустријанцима, више него Турци, задали наши српски муслимани, на челу са њиховим Ибрахим-пашом, сином велеславног Османа-паше Ресулбеговића, документираним Србо-Црногорцем, екс капетаном Херцег-Новог и санџак-бег Херцеговине, додуше под турском заставом?! За опширније о овоме видите моје дело БУРОВИЋИ – Породична историја, Пераст 2008, стр. 164-5.

Ако Албанија, у XVII веку, на граници са Метохијом, није била Турска, утолико пре ни Босна и Херцеговина, на граници са „Аустријом“ и у XVIII веку (!), није била Турска!! Ако муслиманизирани Албанци, под турском заставом, нису били Турци, онда ни муслиманизирани Србо-Црногорци (тада и сада звани и Босанци-Бошњаци) нису били Турци!!!

Ћоровић често мења аршине. Увек на нашу штету, а у прилог наших непријатеља, иако му нико не може оспорити родољубље, па ни самопожртвовање за ствар народа и домовине српске.

24. По Пожумском миру, закљученом 14 (26) децембра 1805. године између Француске и Аустрије, бечка влада је морала уступити Французима целу Далмацију с Боком. Од марта 1805. руски државни саветник Стеван Санковски, који се налазио у Црној Гори и скоро водио црногорску државну политику, тражио је од локалних власти у Боки да се не предају Французима и позвао руско бродовље из Јонског мора да што пре стигну у те крајеве. Руска флота стигла је у Боку 16. fебруара 1806, а Црногорци су сишли с планина у Приморје. Тада је аустријски комесар предао градове Русима. Французи су оштро протестовали и запосели Дубровник.

Помагани од руске флоте, Црногорци и Руси су с копна опсели Дубровник. У борбама је учествовао и сâм Владика Петар. Црногорци су доспели до врата тврђаве, у Пиле, и Дубровчани су се спремали да се предају, али им стиже у помоћ генерал Молитор и маршал Мармон са новом француском војском. Они су одбили црногорско-руски напад. Тада лично Наполеон писао је султану, 8 (20) 1806, да против Срба треба употребити „најјаче мере“.

У априлу 1807. године, Руси са Црногорцима и херцеговачким устаницима нападају Клобук да га ослободе од Турака, који су месецима бранили град и одбијали те нападе. Ћоровић пише о овоме на стр. 312 (књига III) и признаје да су Турцима стигла јака појачања, и од француске стране, па су Русима и Црногорцима задали тежак пораз. Али само толико. Оно што је значајно из борбе око Клобука, он прелази у ћутњи.

Како се зна, ту су „Турци“ заробили многе руске и црногорске војнике. Разјарени „Турци“ пошли су на њих да их закољу. Тада је ускочио између њих Сабит-паша Ресулбеговић са исуканом сабљом и својом телесном гардом, забранио им да дирну заробљенике, платио за сваку њихову главу златницима и пустио их да иду својим кућама. Французи су за ово одмах обавестили Наполеона, а овај наредио генералу Молитор и маршалу Мармон да у част Сабит-паше Ресулбеговића организују у Дубровник банкет и да га награде и обештете за исплаћене златнике „Турцима“.

Турци су се жалили султану што им Сабит-паша није дозволио да посеку Русе и Црногорце. Султан смењује Сабит-пашу са дужности херцеговачког санџакбега и, после неколико месеци га и физички ликвидирао. Синови Сабита Ресулбеговића, који је био паша са две туге, значи на рангу беглербега, прозвали су се Капетановићи, пошто им је отац, у почетку своје каријере, био капетан Требиња. Један од његових праунука је Хајро Капетановић, истакнути југословенски државник.

25. На стр. 19 (књига IV) Ћоровић пише да су се за време побуне Хусеин-бега Градашчевића уједини с њим скоро сви босански бегови и ретко који херцеговачки. Наиме, херцеговачки бегови су остали верни султану, прихватили реформе и окренули оружје против Градашчевића. По њему, Али-паша Ризванбеговић, капетан Столца, борбен и одлучан, одважан и јуначки, био је вођа херцеговачких муслимана.

Истина је много-много другојачa. Али-паша не само што није био вођа херцеговачких муслимана, већ није био ни најмање борбен и јуначки, па ни одлучан, ни одважан. На ајанском већу у Тузли 1831. Али-паша је био спреман да се уједини са Градашчевићем, али га његов рођак Хасан-бег Ресулбеговић повуче за собом и осталим беговима Херцеговине.

За сво време борбених акција по Босни и Херцеговини, док је Хасан-бег јурио са једног фронта на други и борио се против Градашчевића и његових бегова, Али-паша се укопао у његовом Стоцу и није ни носом извирио. Па и кад је угушена побуна Хусеин-бега Градашчевића, ма да га султан именовао и за везира Херцеговине, Али-паша не само што се није сложио са султаном и његовим реформама, већ их је свестрано саботирао, док се није и отворено дигао против султана и његових реформи. Од самог почетка његовог везировања он је радио о глави Хасан-бегу, а многе присташе овога је и физички ликвидирао, све док га султан није ухапсио и предао Хасан-бегу да му овај суди за издају.

Вођа херцеговачких муслимана био је Хасан-бег Ресулбеговић, који је позвао у рат против босанских бегова и хришћане, па и у име руског цара.

Ово нису све примедбе. Историја српског народа академика, проф. др Владимира Ћоровића има и пуно других страница са дискутабилним наводима, па и таквим која нас зачуђују. Колико за пример видите у књизи IV: стр. 68 (О Банату); 158 (О Улцињу и „арнаутском“ отпору у Плав и Гусиње); 222 (О Бугарима и Илинденском устанку); 266 (О Есад-паши); 372 (О манастиру Св. Наум и Вермошу) и др. Са друге стране област Голо Брдо и не спомиње, као што не спомиње и многе друге значајне евенименте из историје српског народа.

И поред тога, ова Историја није за одбацити. Из ње ће читаоци сазнати много чега што не знају, прошириће и продубиће своја знања, па ће постати и свеснији за смисао свог живота.

Са друге стране, ова Историја, а и ова анализа, мислимо да показују јасно да се више оваква капитална дела, ма колико се ко осећао способним, не могу писати од појединаца. Историју народа, лексиконе појединих струка и енциклопедије, треба да пише Академија наука и уметности, која за то треба да ангажује читав батаљон испробаних стручњака.

Историја српског народа (III део)