Глоговац: Осмех да бисмо били бољи

Небојша Глоговац (Фото: Новости)

Београд – Ову годину Небојша Глоговац завршио је новоустаљеном наградом „Бранка и Млађа Веселиновић“ за лик капетана Јеротија у представи „Сумњиво лице“ Јагоша Марковића, коју је почела да додељује његова матична кућа, Југословенско драмско позориште, и гала премијером филма „Кад сване дан“ Горана Паскаљевића, којег је после многих великих фестивала по свету и награда, и наша публика испратила овацијама.

И мада Глоговац, због гостовања представе у Црној Гори није био у прилици да чује аплаузе за лик који је направио у овој драми, европски и светски критичари који су видели филм на фестивалима, чак и у тој епизоди, забележили су његову игру.

„То је мала улога, играм сина главног јунака, али је он битан у причи и врло ми је драг – представник је нове генерације, припада модерном, данашњем времену, мало суровом, коју не занима прошлост, не занима је традиција, корени. Он гледа да живи за данас, и да обезбеди егзистенцију за сутра, и ништа што је било, и што га чини таквим какав јесте, њему не значи ништа. Једноставно, само жели да ‘шиба’ даље.“

Овај филм бави се важним питањима и има озбиљну тежину, ту је Мустафа Надаревић, генијални глумац, чијег сина играм, и кога од малих ногу обожавам и ценим. Драго ми је и важно што смо се срели – каже Глоговац, кога смо ове јесени премијерно видели и у филму „Артиљеро“ Срђе Анђелића, а ускоро се очекује и премијера „Кругова“ Срдана Голубовића у којима такође игра.

Колико је, заправо, важно сећање?

Мој јунак је контрапункт свом оцу, који је свој прави идентитет открио тек у старости, и који осећа шта значе духови предака, оно што нас гради, и што треба чувати. То је та духовност која се данас заборавља и губи сваки квалитет и вредност – пошто не може новцем да се измери, постаје небитна. Али ми смо свесни историје толико колико је напишу победници, колико не добијамо праве информације. То је негде закључано, не све, али битне чињенице које дају светло целој причи су сакривене, као и ова о логору на Старом сајмишту, којима се бави филм „Кад сване дан“. Знамо да се многи документи отварају тек после педесет година или не знам колико, тако да се права историја крије од народа, и људи често немају увид у истину. Историјом се тргује, и обичан човек тешко може да суди.

Глоговац: Осмех да бисмо били бољи