Снови књижевних јунака и њихових аутора

„Антологија снова“ – необични зборник снова књижевних јунака и њихових аутора (Фото: Новости)

Београд – Снови су често материјал од кога се зидају највелелепнија здања људског духа. А да су од те танане ноћне пређе своја дела стварали најзначајнији писци, готово током целе историје човечанства, а у нашем добу и филмски уметници, сведочи „Антологија снова“, коју је саставио антрополог Бојан Јовановић („Службени гласник“).

У овој јединственој књизи нашли су се тако снови описани у најстаријим еповима (Гилгамеш, Илијада, Одисеја), светим књигама (Стари завет, Талмуд), древним филозофским списима (Платонова „Држава“), снови славних књижевних јунака (попут сна Ане Карењине), они описани у делима домаћих и светских великана литературе (Андрић, Црњански, Селимовић, Павић, Бокачо, Данте, Борхес, Булгаков, Хесе, Ман, Јурсенар…), али и записи о онима које су сањали сами аутори.

- Без обзира на раздобља и стилске карактеристике, сан је још од митских времена присутан у књижевном и уметничком стваралаштву – бележи Јовановић у предговору. – Иако су у својим књижевним делима износили и аутобиографске елементе, аутори су у исповедним формама непосредно откривали и свој интимни живот. Позајмљујући јунацима своје, или измишљајући им одговарајуће снове, они су у дневницима, писмима, мемоарима и аутобиографијама препричавали своје снове као сведочанство о себи и свом духовном животу.

Неухватљивост природе самога сна и вековни покушај човека да разграничи јаву од оностраног, можда је најлепше описан у Чуанг Цеовом „Лептировом сну“, написаном у шестом веку пре нове ере:

„Једном је Чуанг Чоу сањао да је лептир. Лако је летео поигравајући се, лутао од места до места, доконо, безбрижно, и није знао да је Чоу. Одједном се пробудио и било му је јасно да је Чуанг Чоу. Али (још увек) није био начисто (са собом) да ли је то Чуанг Чоу сањао да је лептир, или је то био лептир који је сањао да је Чуанг Чоу? Нужно је да међу њима постоји разлика. Ова врста промене се назива преобликовање окретањем бића.“

Веома сличан је чудновати сан који је дуги низ година сањала песникиња која је тражила помиловање за „скамењених седам јава без усхита и без снова“, а анализирао га у књизи „Архетипски свет Десанке Максимовић“, наш угледни дубински психолог Иван Настовић:

„Ја сам вижљаст пас модроцрне боје као гавраново крило, глатке длаке која се пресијава. Потпуно црн. Увек у тим сновима јурим кроз високу мирисну траву, пуну цвећа, некад росну, некад од подневног сунца суву са које се отреса полен. Трава ме шиба по њушци и телу док јурим, срећна сам и раздрагана. Неки пут искочим изнад траве, па опет загњурим у њу, шпартајући свуда по ливади. Ја негде знам да сам и дете, но у другом плану; као да се само тога присећам, али сам и тада срећна и као пас и као дете.“

Попут језика, обреда, митова, уметничких творевина, и снови су спонтани израз симболичног процеса људског духа, као основног облика његове креативности, сматра састављач ове антологије. Снови великих писаца, као и њихова дела настала на јави, зато су натопљена различитим симболима и мотивима. Тако се у сну Фјодора Михајловича Достојевског могу препознати они религијски:

„Спазио сам од стране истока пун месец који се разделио на три једнака дела; они су се поново ујединили и тако три пута. Потом је неки штит на коме је старим словима црквеног писма стајало: „да, да“, прешао преко читавог неба са истока на запад. Штит и слова блистали су од светлости.“

Сличан мотив може да се препозна и у сну другог руског класика – Лава Николајевича Толстоја:

„Сањао сам да ми неко даје писмо или молитву општинског монаха (заборавио сам име) – старца учитеља, ја читам и усхићен сам тим послањем. Тамо је толико тога предивног, спокојног, старачки мудрог, пуног љубави, али сам заборавио све осим једног што ме је посебно дирнуло: тога да он никога не може нити да учи нити да саветује да поступи овако или онако. Да учи не може пре свега због тога што не сматра себе вишим и паметнијим од било кога, а потом зато што је све што човек треба да зна речено у откровењу (тако каже старац) и свако то има у свом срцу. А да саветује да се уради ово или оно, он не може због тога што нико не зна и не може знати какав ће положај, који ће поступак, овај или онај, донети већу спољашњу, телесну благодат.“

Многи су ствараоци у сну покушавали да нађу дубљу истину о животу од оне коју су им нудили реалност и будност, наука или вера. Као јунаци бајки упућивали су се у земљу снова иза седам гора и мора и тражили истине иза седам брава, о чему сведочи и запис утемељивача театра апсурда Ежена Јонеска:

„Сањам како ми неко говори: Откровење, одговор за сва ваша питања можете добити само у сну. Треба да усните сан. И тако ја заспим у сну и сањам, у сну, како сам уснио апсолутни сан. Кад сам се пробудио, тј. истински будан, сећам се да сам сањао како сањам али се никако не сећам сна у сну, сна о апсолутној истини, сна који све објашњава.“

Кошмари Чеслава Милоша

ДА су и великане мучили кошмари, потврђује и сан нобеловца Чеслава Милоша: „Већ годинама, с времена на време сањам исти сан у различитим варијантама. У њему се појављују униформисани људи, који су блокирали једини излаз из високе зграде и, који врше хапшења од доњих спратова приближујући ми се полагано. Носе немачке, а понекад руске униформе. С обзиром на то да се тај сан обично састоји од делова градова и улица које памтим, не сматрам се човеком кога муче кошмари. Са сном који се понавља догађа се исто што и с цртежом птице или дрвета, кад се према њему пружи рука: убрзо губи реалистичке црте, претвара се у знак, хијероглиф. Према томе, у том сну само делимично учествујем. У исти мах, оним другим делом знам да само сањам и да ћу се убрзо пробудити.“

Еротска авантура

Велики утицај снова видљив је у опусима два великана седме уметности – Луиса Буњуела и Ингмара Бергмана. У овој анталогији заступљена су и њихова лична искуства на „краљевском путу ка несвесном“, како је Фројд назвао снове.
„У сањарењу преко дана, што практикујем целог живота са посебном слашћу, еротска авантура, врло дуго до танчина припремана, може у дискрецији достићи свој циљ“, записао је Буњуел. „Кад сам био врло млад, на пример, потпуно будан сањао сам лепу краљицу Шпаније, Викторију, жену Алфонса 13. У четрнаестој години чак сам измислио мали сценарио, у коме су се већ налазили корени „Виридијане“. Краљица се увече повлачи у своју собу, слушкиње јој помажу да легне, пре него што ће је оставити саму. Она пије чашу млека у коју сам ја претходно сипао неодољив наркотик. Један тренутак касније она дубоко заспи, а ја се увлачим у краљичину постељу и уживам. Сањати будан можда је исто толико значајно као и прави снови. Исто тако је непредвидљиво и јако.“

Снови књижевних јунака и њихових аутора