Зашто је победа Јануковичеве партије својим значајем превазишла Украјину?

(Фото: Србија данас)

Избори нису били само корак даље у учвршћивању Јануковича већ већ и важан корак за мултипоарни свет, који се успоставља.

Сада је већ потпуно јасно да је Партија региона украјинског председника Виктора Јануковича нови (стари) победник октобарских парламентарних избора у Украјини. Колико су ти избори важни за Европу и свет можда је најбоље потврдио Семјуел

Хантингтон у свом чувеном делу „Сукоб цивилизација“, где је означио Украјину као једну од неколико најважнијих – ако не и најважнију – земаља где следи сукоб геополитичких интереса између Русије и западних атлантистичких снага. Евентуални пораз Русије и проруских снага у Украјини имао би за последицу сврставање Москве у други ранг светских сила и практично тешко би се могао пронаћи неки успех на другом плану који би могао да компензује тај потенцијални неуспех. Иако нема спора о постојању извесног идентитета Украјинаца који би се могао назвати и националним, он у својој широј основи код многих од њих подразумева, поред уже украјинске, и идентификацију са руском цивилизацијом и историјом. Тако је бар у већинском смислу у југоисточној половини Украјине и (мада данас битно мање) у централном делу, а сасвим мало у западним и северозападним областима, посебно кад је у питању Галиција.

Кад је моћни монголско-татарски завојевач 1242. године разорио Кијев и срушио Кијевску Русију, руске политички и културни центар се померио на североисток, ка Москви и Новгороду. Користећи двовековни руски напор ослобађања од утицаја монголско-татарског завојевача, накнадно уједињена Пољско-литванска краљевина је заграбила (привремено) део украјинских земаља, а саму Галицију је држала у свом поседу у континуитету још од 14. века. Иако се источна Украјина са Кијевом добровољно вратила под власт Русије пошто се самостално ослободила од Пољака још 1654. године, остале украјинске области су се нешто касније уједињавале са Руским царством. Тако је јужни црноморски део ослобођен од Турака и Татара средином 18. века а седамдесетих година тог века и западна Украјина, док је још само Галиција остала под Аустријом (Аустро-Угарском) све до 1918. године, да би у међуратном периоду била поново део Пољске. Дакле тек 1939. године (заправо због немачке окупације поново од 1945.) Галиција је под врховном влашћу Москве, што је пресудно утицало да ова област има битно друкчији религијски (унијати православци), језички (западноукрајински дијалекат Галичника, сличнији пољском језику од књижевног украјинског језика насталог на бази полтавског источноукрајинског дијалекта) и национални идентиет од осталих Украјинаца. Иако је украјински национални идентитет доминантији од дуалног украјинско-руског (или само руског) на целом простору западно од Дњепра, само у Галицији он има и обележја антирусизма.

Године између Истока и Запада

Ове историјско-цивилизацијске детерминанте је запазио и Хантингтон и уградио је их у поглављу о Украјини као подељеној земљи („..на већи део који је проруски и онај мањи на северозападу који има свој засебан идентитет“), у свом чувеном делу „Сукоб цивилизација“ деведесетих година прошлог века.

Пролећа 1991. године у СССР је проведен референдум са питањем да ли сте за заједничку државу или не. Одговор је био следећи – преко 80 одсто за опстанак заједничке државе, уз око 80 одсто изашлих уписаних бирача. И у свим осалим републикама чланицама Федерације резултат је био позитиван, дакле било је више изјашњених за заједничку државу свуда осим у три прибалтичке републике – Естонији, Летонији и Литванији. Однос снага је у Украјини био изједначен јер се око 50 одсто изашлих бирача се изјаснило за и исто толико против. Међутим, неуспео августовски пуч те 1991. године, наступ Јељцина и набрзину организовани референдуми по републикама у прилог националне суверености, заједно са Беловешким договором децембра те године, довели су до распада СССР, односно његовог трансформисања у лабаву унију коју чини Заједница независних држава (ЗНД).

Током 1992-1995. независну Украјину – која је, истина, члан ЗНД, али показује малу жељу свог вођства за стратешком сарадњом са Русијом – предводи Леонид Кравчук. Међутим, он 1995. године губи председничке изборе од Леонида Кучме, који се, за разлику од њега, залагао за извесно приближавање Русији. Управо је резултате тих председничких избора у 26 украјинских административних области анализирао Хантингтон у поменутом делу, указујући на поделу земље на запад и исток, где је отприлике река Дњепар граница. Украјина се у следећа два Кучмина мандата држала нешто ближе Русији, али задражвајући везу и са Западом, односно балансирајући све до председничких избора крајем 2004. године. Кучма јесте приближио Украјину сарадњи са Русијом више него Кравчук, али не толико колико је то тежила Комунистичка партија Украјине, чији лидер Пјотр Симоненко је био Кучмин противник у другом кругу председничких избора 1999. године, када је Кучма и добио свој други мандат.

Овде треба застати да би се разумео настанак Партије региона и политички узлет Виктора Јануковича. У другој половини 90-тих – када је свет био у монополарном поретку и апсолутној доминацији САД и НАТО, када је у Русији био на власти Јељцин и кад је она у друштвеном, економском и политичком смислу дотакла своје дно у савременој историји – у југоисточној половини Украјине, пре свега међу руским и проруским становништвом, јављала се егзистенцијална зебња пред питањем где ће их о одвести нека будућа власт у Кијеву.

Према попису становништва, у Украјини живи око 20 одсто етничких Руса, а још најмање толико грађана руски језик сматра за матерњи иако се номинално изјашњавају као етнички Украјинци. Томе треба додати да верници Украјинске православне цркве – Московске патријаршије – чине готово две трећине становништва, које масовно паралелно као свој језик доживљава руски и украјински књижевни језик (источноукрајински полтавски дијалекат). Као њихов антипод, само 10-15 одсто популације читаве земље су унијати, којима је матерњи западноукрајински дијалект. Дакле између етничких Руса и, са друге стране, унијата као два супротна идентитетска пола са центрима у Доњецку и Харкову (односно Лавову) постоји више прелазних облика и нијанси у лепези идентитета становништва Украјине. Нарочито је средишњи део земље већински амбивалентан по том питању.

Јануковичев успон

Управо зато је Јануковичева Партија региона наступила са концептом регионализације земље, као одговором на бројне разлике у идентитету, језику, религији, па и геополитичком опредељењу. Суштина је у страху проруске барем половине популације, која је, упркос бројности, била изложена различитим притисцима, као и сама Украјина као целина, у време монополарног светског поретка, да се Украјина веже за западне центре моћи. Партија региона је током 2000-тих наставила да расте и чинило се да ће Јанукович крајем 2004. године, као председник владе, постати председник државе, пошто је у другом кругу имао предност у односу на Виктора Јушченка кандидата опозиције. Тада је дошло до чувене „Наранџасте револуције“, која је на власт довела Јучшенка и Тимошенкову.

Такву шансу (поклон?) „наранџасти“ нису успели да искористе јер су грађани Украјине за пет година њихове владавине, уместо напретка и обећаних реформи, доживели вишеструко економско, друштвено и политичко сурвавање, као и политичку нестабилност и сталне напетости. Иако је тек 15-20 одсто становништва земље спремно на приближавње НАТО, председник Јушченко је с врха пропагирао такву политику иако се с њом у пракси није слагала ни сама Јулија Тимошенко.

Тако је већ марта 2006. Партија региона забележила тријумф на парламентарним изборима, потом и формирање владе са Комунистичком партијом и социјалистима Мороза. Та влада је је прилично успешно функционисала све до пролећа 2007, када је Јушченко – позивајући се као председник на тачку Устава о непосредној угрожености земље,која му једино може дати таква овлашћења) – расписао превремене изборе. На тим изборима септембра 2007. Партија региона освојила је највише мандата, али су Блок Тимошенкове и странка Јушченка Наша Украјина са два посланика већине направили коалицију која је функционисала све до председничких избора јануара 2010. Тада у два круга Јанукович побећује своје противнкандидате (у другом и Тимошенкову) и постаје председник земље. Тада Литвин прелази у табор Партије региона и, заједно са Комунистичком партијом, формирају владу на челу са функционером региона Азаровом. Партија региона је већ одавно, фактички од свог оснивања, постала најјача у земљи, окупљајући проруско бирачко тело (заједно са Комунистичком партијом), које је већинско у југоисточној половини земље. Те 2010. Јануковичева странка учлањује и свог милионитог члана, а у октобру 2010. године осваја локалну власт не само у југоисточној половини земље , већ и у њеним централним областима, где раније то није успевала.

Јанукович је за две и по године као председник Украјине покушавао да сачува стабилност земље, да поправи изузетно лошу економску ситуацију, да се позиционира на главним стратешким тачкама бирачког тела и странке која га је довела на власт и да у исто време не изазове немире у земљи и негативне реакције у њеном западном делу. То је био веома тежак задатак, који је Јануковић, и поред критика са различитих стана, углавном успео да реализује.

Визија и оклевање

Бирачи Партије региона могу да буду задовољни што је склопљен споразум са Русијом о продужетку стационирања руске црноморске флоте готово до средине овог века. Изузетно је важно и да је руски језик постао други званични у југоисточној половини земље, чиме је практично прекинут процес дерусизације земље, покушан у време „наранџастих“. Начелно се задржао курс ка ЕУ, али је прилично био замрзнут. Међутим, Јанукович није дао сагласност да земља уђе у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, што је главна примедба која долази са југоистока земље и из руских кругова. Са Јулијом Тимошенко у затвору и великим притисцима и критикама са Запада, као и примедбама и неповерењем на истоку због неприступања Царинској унији, Јанукович се суочио тачно на половини свог председничког мандата. У том тренутку сачекали су га и парламентарни избори, који могу бити одлучујући за даљи пут земље, као и Јануковичеву политичку визију и положај.

За две и по године постигнут је несумњив успех само у побољшању привредне ситуације, што није био довољан адут за острашћене супротстављене стране у земљи. У Галицији је створена националистичка (неофашистичка?!) странка Слобода, која је још на локалним изборима октобра 2010. године победила у Лавову и још две области Галиције. Коалиција која је окупила најјачи део опозиције – Батковшчина – чији је лидер затворена Јулија Тимошенко, најопаснији је противник владајуће коалиције. Ту је и финансијски моћна нова странка боксера Кличка – Удар, која је пре избора потписала постизборни споразум са Слободом. Како је Литвин одступио од Партије региона због њеног изгласавања закона о руском језику као званичном у источној половини земље, Региони су остали сами против свих са Комунистичком партијом. Чак је и Запад постао хомоген против Јануковича и Региона јер су, поред САД и Британије, који традиционално делују против Русије и проруских снага, сада и земље ЕУ наступиле критички због случаја Тимошенко, тако да су на сваки начин подржале опозицију.

Када се сазнала на дан избора, у недељу 28 октобра увече, излазност грађана била најмања од обнове вишестраначја – готово 58 одсто на нивоу земље, уз чињеницу да је у проруским областима била за 10-12 одсто мања него на западу (а највећа управо у Галицији) – готово да су сви веровали у промену власти и пораз Региона и Комунистичке партије. Интересантни су и резултати које су прогнозирали тзв. егзит полови. Они су прогнозирали да ће Партија региона појединачно имати највише мандата, али недовољно да са јединим коалиционим партнером поново направи владу. Према тим прогнозама, очекивало се да томе буду ближи Батковшчина, Удар и Слобода, и да оне заједно формирају владу која би била прозападна и изразити противник тежњама проруског дела становништва.

На овом месту се поставља питање колико је заиста то проруско становништво земље. Ако је оно при оваквом степену излазности сада поново надмашило своје опоненте са северозапада – као на председничким изборима 2010 (а вероватно на оним поништеним у „наранџастој револуцији“ 2004), те парламентарним 2006. и 2007, а посебно на локалним октобра 2010 –онда се поставља питање да ли је руско, проруско и становништво са двоструким идентитетом (украјинским као ужим, уз припадност руском идентитету и цивилизацији) не само већинско у југоисточној половини земље, што није никад ни било спорно, већ и у централним областима. Питање је да ли су ови избори показали да је то становништво заправо најбројније у Украјини, бројније од припадника западноукрајинског концепта.

За шире интеграционе везе са Русијом и постсовејтским простором постоји прилично расположење становништва, нарочито у источном и јужном делу земље. Према истраживањуј које је презентовано у Институту за социологију Националне академије наука Украјине, око 67 одсто испитаних пунолетних грађана источних провинција подржава улазак земље у Царински савез, у јужним областима 60 одсто, у централним 44 и у западним 33 одсто. Протв Царинског савеза на истоку је било свега девет одсто становништва, 15 на југу, 20 у центру, уз око 38 одсто популације на западу. Присталица интеграција са Русијом је више у старијој популацији него међу млађим узрастима. (Шулъга Николай Александрович, Отношение населения Украины к украинско-российскому межгосударственному и экомоническому сотрудиничеству, Российский институт стратегических исследований, Проблемы националъной стратегии, Н 4, 2011, Москва, стр. 94-97)

Одрешене руке

Шта добија Јанукович овом парламентарном победом? Прво, много већу сигурност за правац стратешких потеза своје политике, пошто је до сада влада, коју су чиниле његова Партија региона, Комунистичка опартија и мали огранак Литвина, имала тек минималну већину, где је Литвин, као грађански оријентисан политичар са украјинским идентитетом, био мало спреман за велике геополитчке заокрете ка Русији. Са новом владом – коју чини проруска коалиција Региона и Комунистичке партије, Јанукович може да размишља да реализује најављено узимање места посматрача за Украјину у Шангајској организацији за сарадњу. Могуће је и да ће – што је питање свих питања – приступити у неком облику Царинској унији са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. Чак и да то не учини у пуном обиму, за очекивати је да ће у две и по године до нових председничких избора Јанукович имати одрешеније руке за геополитичко приближавање Русији и интеграционим процесима на постсовјетском простору, што се подудара и са убрзанијим прелажењем светске моћи на исток и заживљавањем мултиполаризма.

Бивши председник Јушченко, који је јануара 2010. доживео понижење, када је, као актуелни председник, освојио само пет одсто гласова, сада је доживео да његова странка на парламентарним изборима добије само један одсто и да не пређе цензус. Јушченкова оба брата, који су се кандидовали за посланике, убедљиво су поражени и у родном Сумију и у Лавовском округу. Кличкова странка је добро прошла на овим изборима, док ће највећи противник регионима бити широка коалиција Батковишчина. Странка Слобода је добила највећи део гласова унијата, и доминира у Галицији, али без већег утицаја у другим деловима земље. Комунистичка партија, која негује још израженији прорусизам од Региона, одлично је прошла са скоро 15 одсто гласовса нивоу целе земље. Региони су добили највише не само у југоисточној половини земље и неким централним областима већ и у Закарпатској области, настањеној претежно Русинима, на крајњем западу земље.

Западне земље показују једва прикривено незадовољство резултатима избора. Мисија ОЕБС у Украјини је у понедељак 29. октобра издала саопштење у којем се између осталог наводи да није било „довољне слободе медија“. Писац ових редова редовно прати најтиражније кијевске дневне новине („Унион“, „Главопорт“, „Кијевске новости“, украјинска „Правда“, „Комесаријант“…) које су изразито критичне према власти и отворено симпатишу опозицију. Поставља се питање на пример да ли су представници ОЕБС икада озбиљно анализирали медије у Србији, који често заправо не могу носити префикс српски сем као географску одредницу. Иначе, исти тај ОЕБС тражи отворено од нових власти у Србији „…да медији у Србији остану слободни“. Што се тиче истраживача јавног мњења у Украјини, они су се, као и у Србији, правећи велике грешке у анализама и прогнозама, фактички сврстали у логистичку подршку опозицији и озбиљно довели у питање свој стручни легитимитет и непристрасност. Свакој рационалнијој анализи нејасно је са каквим утемељењем су тврдили уочи избора да је опозиција у предности и да ће је фаворит за формирање владе, чак и када Региони освоје највише мандата, када се зна да је Јанукович убедљиво победио на председничким изборима почетком 2010 и да је октобра те године Партија региона још убедљивије тријумфовала не само у југоисточној половини земље већ и у централним областима (Суми, Чернигов, Полтава, Кировоградска и још неке у којима је увек, иако тесно, побеђивала западнокукрајинска концепција).

Зато су избори не само корак даље у учвршћивању Региона и Јануковича већ и важан корак за мултипоарни свет, који се успоставља.

Зашто је победа Јануковичеве партије својим значајем превазишла Украјину?