23 ствари које Вам нису рекли о капитализму

Добро јутро лемингси…

Данас преживљавамо врло тешко време. Оно вероватно не изгледа тако тешко из перспективе студента једне врло повлашћене институције као што је ЛСЕ или професора повлашћене институције попут Кембриџа, али свет пролази кроз велику трауму. Прошло је више од четири године од чувене пропасти корпорације Lehman Brothers, која је гурнула светску економију у највећу кризу од Велике депресије 1929.

Учинак у многим земљама, нарочито развијеним земљама попут Британије, није се вратио на преткризни ниво, чак ни после четири године. То је веома чудно, јер у протеклим кризним периодима, рецимо крајем осамдесетих и крајем деведесетих, погођене земље успевале су да поврате ниво доходака за пар година. Прошло је двапут више времена и нема много изгледа да ће земље попут Велике Британије вратити дохотке на ранији ниво у наредних годину-две дана, па тако почињемо да размишљамо о „изгубљеној деценији“.

Незапосленост упорно остаје висока, упркос томе што званичне цифре неизбежно умањују размере проблема. Кад погледате статистичке податке о незапослености, морате знати да се ту рачунају само људи који су недавно активно тражили посао. Дакле, ако сте испали из тржишта рада, обесхрабрени јер сте аплицирали 200 пута, били двапут позвани на разговор и нисте добили посао, званично ћете се водити као неко ко је својевољно незапослен, па вас тако не убрајају у статистику о незапослености.

Иако проценат такозваних „обесхрабрених незапослених“ обично расте у кризно време, овог пута је занимљиво да су многи званично запослени, али раде хонорарно. Њима је потребно и они желе стално радно место. Ако урачунате и те људе, стопа незапослености, рецимо у САД, била би 16-17 одсто, уместо 8-9 одсто колико наводи званична статистика. Наравно, ако погледате државе попут Шпаније и Грчке, незапосленост се ближи стопи од 25%, са стопом од 50% код младе популације. Можете ли да поверујете? Свака друга млада особа, а обично се подразумева да је то неко између 16 и 24 године, нема посао.

У многим земљама драстично је смањена социјална потрошња, у име смањења дефицита и опоравка привреде. Тако су створене изразито сиромашне области. У Британији се поново појављују банке хране, дакле људи гладују. Али у неким земљама, читаво друштво доведено је до руба пропасти – Грчка, Шпанија, све више и Португалија, можда ускоро и Италија.

Чудна ствар са мојим колегама економистима јесте то што препоручују мере за гурање људи у провалију, а кад избију немири, они се чуде. Јер имамо обичај да заборављамо да се иза ових бројева крију прави људи, који морају да једу, да се лече, да школују децу.

Док се све ово дешава, мало је ко од банкара који су изазвали ове проблеме – то јест не само банкара, јер има разних врста финансијера – мало ко од њих је остао без посла, и већина њих још увек добија астрономске плате и додатке.

Ситуација је мало боља у земљама у развоју, нарочито у Индији и Кини, где је раст био прилично брз. Али чак и у тим земљама примећују се знаци успоравања. Није ни чудо, кад су се многе од ових земаља у великој мери ослањале на извоз у богате државе. Кина се провукла повећавајући државну потрошњу на неколико година, али пошто се извоз смањује, све јој је теже да одржи темпо раста. Људи често не знају да раст у овим земљама иде добро. Кинеска привреда бележи раст од 10%, индијска 10%, али постоје огромне тензије чак и у тим земљама, јер се неједнакост примања повећава, а сиромаштво још увек влада у многим подручјима. Спољни посматрачи не знају да има на стотине и хиљаде индустријских штрајкова, демонстрација, немира – разне ствари се дешавају сваке године у Кини. У Индији се обнавља маоистичка герила – такозвани наксалити, који су били врло јаки седамдесетих, али сви су мислили да их више нема. А ови људи контролишу многе области у источној Индији, барем ноћу.

Дакле, чак и у државама са великим растом имате ове социјалне тензије, и многи сматрају да нешто мора да се уради, јер смо изгубили способност да контролишемо своју економију и да је натерамо да ради за општу добробит.

Али кад покушавате да говорите о овим неопходним реформама, већина економиста ће рећи да заправо не постоји алтернатива тржишном капитализму, који влада светом барем од почетка осамдесетих. Упркос чињеници да су многи, укључујући и Роберта Вејда, указивали да је растућа неједнакост примања у богатим, развијеним земљама била један од главних разлога за ову финансијску кризу, упркос томе што – насупрот трицкле доwн теорији – растућа неједнакост није произвела већи раст, стално слушамо како не бисмо смели да преплашимо „ствараоце богатства“.

Овдашња, британска конзервативна влада поставила је себи као приоритет бригу о „ствараоцима богатства“, упркос томе што су управо ове банке порушиле наш систем. Говоре нам да би без лондонског Ситија ова земља отишла дођавола, па онда хајде да уведемо неке козметичке прописе и да се трудимо да им не ограничавамо бонусе. Кажу – није да се то нама свиђа, али шта да радимо, тржишни капитализам нема алтернативу.

Ову књигу сам написао да покажем да постоји неколико алтернатива тржишном капитализму, и она доводи у питање неке од основних претпоставки, теорија и бројки које обично узимамо здраво за готово када размишљамо о нашим економским проблемима. У духу др Суса, поглавља сам назвао „ствари“, као Ствар 1 и Ствар 2 из „Мачка у шеширу“.

Прва „ствар“ је да не постоји таква ствар као што је слободно тржиште. Многима ће ово звучати нелогично. Људи кажу – можда не знам тачно шта је слободно тржиште, али умем да га препознам кад га видим. Можда га је, попут слона, тешко описати, али кад га видите знате шта је. Али моје питање гласи – да ли заиста знамо шта је то? Покушавајући да одговорим на ово питање, наводим пример дечје радне снаге.

Када је отпочела индустријска револуција, крајем 18. века у Британији, дечја радна снага је постала велики проблем. Наравно, сиромашна деца су одувек радила. Дакле, нису осамнаестовековни људи измислили дечји рад, али сада је проблем био то што су деца радила у врло нездравим и опасним условима. Нарочито зато што су нове машине омогућиле да се старији радници замене овим физички слабашним бићима. То је изазвало велику забринутост. Године 1819, група прореформских британских посланика покушала је да уведе прописе против дечјег рада. Изнели су предлог у парламенту и он је био врло рудиментаран по данашњим мерилима. Сводио се на то да врло мала деца не би смела да раде. Шта значи врло мала? Данијел Дефо је рекао да деца треба да почну да раде од четврте или пете године, али ово су били фини људи, па су рекли да не сме да ради нико млађи од девет година. Свој деци до шеснаест година, јер су од шеснаесте третирани као одрасли, требало би омогућити да раде, али радно време би требало да буде ограничено. На колико сати дневно? Дванаест. У то доба, просечно радно време било је петнаест сати дневно, па ови клинци нису могли да се провуку са 6-7.

Ови прописи требало је да се примењују само у фабрикама памука. Рад у фабрици памука сматрао се врло опасним, тадашњи процес производње ослобађао је велику прашину, коју су радници удисали, плућа су им страдала и умирали су. Не знам да ли сте гледали екранизацију романа „Север и југ“ на ББЦ-у, где јунакиња, девојка с југа, први пут у животу одлази у фабрику памука и када се врати каже: „Видела сам пакао, и бео је као снег“. Значи, покушали су да регулишу рад у фабрикама памука, чак не ни у рудницима, само у фабрикама памука – дакле минимум минимума. Парламент је чак и то одбио.

На крају је закон ипак прошао, али остатак парламента није одобрио буџет за спровођење ових прописа, па су они остали само мртво слово на папиру. Али чак је и таква минимална регулација спречавана, са образложењем да подрива саме основе тржишне економије, наиме – слободу уговарања. Противници су говорили – гледајте, ова деца хоће да раде, а ови људи хоће да их запосле, у чему је проблем? Није да су ти људи киднаповали децу и држали их као робове. У питању је слободан уговор, заснован на међусобном пристанку. Ако га забраните, уздрмаћете саме темеље тржишног друштва.

Данас би ретко ко у Британији и другим богатим земљама, укључујући и најватреније присталице слободног тржишта, имао нешто против регулације дечјег рада. Добро, постоји један изузетак – Њут Гингрич, који је желео да обнови дечју радну снагу и да упосли сиромашну децу на одржавању хигијене школе, под надзором једног старијег радника. Али већина људи сматра да би дечји рад морао бити регулисан. Већина земаља га забрањује, осим разношења новина на неколико сати и слично.

Али кад размислите, ово је изузетно значајан пропис, нарочито у многим земљама у развоју, где практично половину становништва чине деца. Дакле, забрана дечјег рада у таквом контексту слична је као када би британска влада рекла да од сутра нико са личном картом која се завршава непарним бројем више не сме да ради. То је изузетно значајна уредба, али данас је нико не доживљава као пропис, јер су њене премисе толико потпуно прихваћене – да деца треба да имају детињство и да се школују и да не смеју да раде – и људи просто ово више не виде као регулацију.

Слобода тржишта је као лепота – налази се у оку посматрача. Ако се слажете са тим етичким становиштем, да се деци не сме допустити да раде, нећете ни видети регулацију. Али ако се случајно не слажете, рећи ћете – какво је ово тржиште рада? Половини потенцијалне радне снаге структурно је забрањен улазак на тржиште рада. Поента је да свако тржиште почива на бројним прописима – шта сме да се продаје и купује, ко може да продаје и купује и како се размена може извршити – а тржиште сматрамо слободим само зато што потпуно одобравамо прописе, и просто их више не примећујемо.

Навешћу вам пример. Ако разговарате са неким професионалним економистом, поставите му провокативно питање да ли заиста постоји слободно тржиште као из уџбеника. Одговориће вам да највероватније не постоји, али вероватно ће додати да је идеалном тржишту из уџбеника најближа берза. Да ли то значи да бих ја могао да сутра ујутру ушетам у зграду Лондонске берзе, са хрпом деоница своје компаније и да их тамо продам? Не, није ми дозвољено да продајем, јер прво морам да будем регистрован. Да ли то значи да треба само да напишем писмо и да кажем – желим да се региструјем и да продајем деонице? Па ће ми они рећи – наравно, дођите сутра. Не, потребно је много времена и труда, треба да доставите много података о вашим рачунима, потврде да чланови вашег управног одбора нису осуђивани у последњих три, четири, пет година, у зависности од берзе. И тек након тога вас региструју. Да ли онда то значи да након пет година могу да се појавим и да продајем деонице? Не, не могу. Деонице могу да купују и продају само овлашћени брокери.

Чак и кад продају деонице, постоје свакојаки прописи. Постоје „аутоматски прекидачи“, што значи да ако цена неке деонице падне испод одређене границе, трговина се обуставља, у уверењу да таква промена цене може да буде резултат само ирационалне панике а не рационалног прорачуна. Ако читава берза падне испод одређеног процента, берзе се затварају на неколико дана, док се људи не смире. Тако да чак и берза, коју сматрамо слободним тржиштем, има све те прописе.

Али ако сте искрени верник у слободно тржиште, шта ће вам ти прописи? Некада компаније нису ни морале да откривају своје билансе да би продавале деонице. До 1900. године, у овој земљи, која је тада имала најразвијенију берзу света, нисте морали да објављујете биланс стања да бисте били регистровани на берзи. Те године је уведен закон који је прописивао да компаније морају да покажу биланс стања на годишњем састанку деоничара, али неко је заборавио да дода да биланс треба да буде из текуће године. Тако да су многе компаније показивале билансе из претходних година. Рецимо, сваке године би показивале биланс из 1900. Нису кршиле закон, док тај закон није исправљен 1928.

Ако делујете у том оквиру, можете да наведете чврсте аргументе у одбрану слободног тржишта. На крају, људи попут Хајека мислили су да треба да постоји конкуренција између валута. Могли бисте рећи да различите берзе треба да се надмећу, са чвршћим или слабијим прописима, па ако једна постигне најбољу комбинацију регулације и слободе, она ће преживети, тако да држава нема разлога да намеће овакве или онакве прописе. Зашто да не?

Покушавам да кажем да је тржиште у суштини политички конструкт. Тржишни економисти ће увек покушати да вам кажу како од одређене тачке прелазимо у домен тржишта и да не смемо дозволити да политичка логика подрива ову област. Створите независну централну банку, створите независна регулаторна тела, па чак и политички независна тела за државне приходе, како је Светска банка препоручила неким афричким земљама. Дакле, они воле да представљају сву регулативу као политички мотивисано мешање у слободно деловање једног природног система, али ако не постоји начин да се научно дефинише слободно тржиште, тржишни став је политички као и било који други став. Дакле, закључак прве „ствари“ јесте да је раскид са илузијом о објективности слободног тржишта први корак ка разумевању капитализма.

Друга „ствар“ је још скандалознија – да компаније не треба да се воде у интересу њихових власника. О чему причам? Звучи ненормално. Деоничари су власници компанија, а сви знамо да би власници требало боље да се брину о свом власништву него неко ко га, на пример, изнајмљује. Власници имају највећи интерес у дугорочном успеху компаније, па самим тим оно што је добро за њих мора да буде добро и за компанију.

То је тачно, у случају да један појединац поседује дуготрајну материјалну имовину, али то не важи и за савремене компаније. Јер то су друштва са ограниченом одговорношћу, што значи да људи ризикују само капитал који су инвестирали у своје деонице. Некада ограничена одговорност није постојала, па сте тада, кад ваша фирма банкротира, морали да продате све што имате – посуђе, одећу итд. Ако и након тога не отплатите дугове, идете у дужнички затвор. Дакле, друштва са ограниченом одговорношћу су новији изум, из 19. века.

У савременим компанијама са ограниченом одговорношћу, које понекад имају десетине хиљада деоничара, упркос томе што су законски власници, деоничари су понекад најмање посвећени дугорочном успеху компаније. Зато што имају највећу слободу да је напусте. Деонице се лако продају, али ако хоћете да се као радник запослите у другој компанији, можете рачунати на значајне трошкове проналажења новог посла. Тако да немате такву слободу да одете. Нарочито у последње три деценије, уз појачану финансијску дерегулацију, „летећи“ деоничари постали су још моћнији него раније. На пример, у Британији је шездесетих просечан период поседовања деоница био око пет година – дакле када купите деоницу, у просеку је у вашем власништву пет година. Данас је тај период око седам месеци.

У медијима се спомиње „квартални капитализам“, што практично значи значи да управа води компанију имајући у виду максимизацију профита у наредном кварталу. Није баш квартални, али практично сте под притиском такозваних власника да направите профит за два, највише три квартала. Као резултат тога, најамни менаџери одлучују да воде компанију у интересу максимизације профита деоничара.

Како се то ради? Прво се максимизује краткорочни профит. Како? Отпустите сваког ко вам падне на памет, не инвестирате, нарочито не у дугорочне ствари попут истраживања и развоја. Наравно, то изазива проблеме. Радници су деморалисани, исцрпљени, технологија застарева. Али да ли се то вас тиче? Јер ово ће се одразити на компанију за три, четири, пет година. Као најамни менаџер, вероватно ни нећете бити ту кад се то деси.

Пошто сте максимирали профит, деоничари имају све већу зараду кроз повећане дивиденде и откуп деоница – то је поступак када компаније купују своје деонице да би повећале цену деоница, па су деоничари задовољни. Овај податак није наведен у књизи, зато што је објављен касније, али према прорачуну америчког економисте Вилијама Лазоника, највећих 500 америчких компанија потрошиле су 94% своје зараде на дивиденде и откуп деоница, а сличне британске компаније потрошиле су 88%. Имајући у виду да већина компанија у богатим земљама попут Америке и Британије инвестира из задржаног профита, то значи да уопште не инвестирају. Проценат профита који је издвајан за деоничаре, чак и у Америци где је то било најразвијеније, некада је био између 45-50%. Значи, половина профита се улаже у машине, истраживање и развој итд, а друга половина иде деоничарима. Данас је тај размер 5% према 95%. Немате новца за улагање. Није ни чудо да је компанија као што је Генерал Моторс банкротирала.

Људи често не разумеју колико је историјски значајан банкрот Генерал Моторса. Рекао бих да је то значајнији догађај од распада Совјетског Савеза. Генерал Моторс је 1955. произвео 3,5 милиона аутомобила. Исте године, свих 12 јапанских произвођача аутомобила, укључујући и Тојоту, заједно су произвели 70.000 аутомобила. Тојота је произвела 35.000 аутомобила, дакле 1% производње Генерал Моторса. Педесет година касније, ова мала компанија преузела је Генерал Моторс, а две године касније Генерал Моторс је банкротирао. Зато је Џек Велч, аутор израза „максимизација вредности деонице“ рекао да је максимизација вредности деонице, цитирам, „најглупља замисао на свету“. То је као да Карл Маркс осуђује комунизам.

Ето, то су прве две ствари. Наравно, не могу да говорим о свих 23, па хајде да се сконцентришемо на оне уз које могу да покажем неке лепе слике. Рецимо, трећа „ствар“ – већина људи у богатим земљама зарађује више него што би требало. Тржишни економисти нам говоре да људи зарађују онолико колико вреде. Кажу да не треба да се жалимо на неједнакост примања. Чињеница да Боб Дајмонд зарађује 50 милиона фунти одраз је тржишних сила. Он вреди 50 милиона фунти, а ви зарађујете 15.000 јер вредите само толико. Ми смо прихватили ову логику и мислимо да су сиромашни људи, нарочито у сиромашним државама, сиромашни зато што нису продуктивни.

Да ли је заиста тако? Ово сам илустровао причом о двојици возача аутобуса, хипотетичких возача, али довољно су реалистични. Један се зове Рам, Индијац из Раџастана. Вози аутобус у Њу Делхију. Други се зове Свен. Он је из Стокхолма, ишао је у средњу школу, школовао се 12 година и то је било то, па је завршио као возач аутобуса у Стокхолму. Према статистичким подацима Међународне организације рада, Свен зарађује оприлике 50 пута више од Рама. Да ли је то зато што Свен вози 50 пута боље од Рама? Пре свега, није сасвим извесно да се тако може измерити продуктивност возача, али чак и кад би могло, да ли је могуће да неко вози 50 пута боље од неког другог. Поготово кад упоредимо два возача аутобуса. По тој логици, требало би да је Рам вештији возач, јер мора да вози по оваквом путу.

Уз све те силне краве, моторе, бицикле, рикше и децу по улици. Да ли је Свен икада морао да избегне краву? Можда му је, ако вози приградски аутобус, некад на друм излетео лос, али не у Стокхолму. Међутим, упркос томе, зарађује 50 пута више. Зашто? Једноставан одговор је – протекционизам. Контрола усељавања. Свен зарађује толико зато што дели тржиште рада са другим људима који су врло продуктивни и који су спремни да добро плате људе који возе аутобусе. Ако бисте потпуно ослободили имиграцију, вероватно би 80, па чак и 90 посто радне снаге у богатим земљама било замењено. Не говорим само о возачима и чистачима. Говорим о банкарима, инжењерима, лекарима, економистима – знам о чему говорим, ја сам заменио једног Британца пре 22 године.

Да се разумемо, не заговарам потпуну либерализацију имиграције. Не морам то да радим, ја нисам тржишни економиста па не морам да се залажем за либерализацију свега постојећег. Али тржишни економисти морају ово озбиљно да схвате. Када заступају либерализацију међународне трговине, протока капитала, зашто не заступају и либерализацију протока људи? То потврђује мој претходни аргумент да су тржишта политички конструкти. Не постоји ништа у економској теорији што налаже контролу имиграције. То је политичко становиште.

Извињавам се, нисам вам показао Свеново радно окружење. Као што видите, свако ко уме да вози право, може да обавља његов посао.

У сваком случају, ако је све ово тачно, из ове приче проистичу многе ствари. Пре свега, схватате да сиромашне земље нису сиромашне због својих сиромашних људи, него због својих богатих људи. Ако разговарате са неким богатим човеком из сиромашне земље обично ћете чути овакву жалопојку: „Погледајте све ове лење, затуцане, бедне људе. Стварно срозавају државу. Кад би радили вредно као Јапанци, кад би били дисциплиновани као Немци и иновативни као Американци, имали бисмо сјајну земљу, али погледајте какви су“. Онда ви њему треба да кажете – јер обично се ради о мушкарцу: „Можда не схватате, али то је управо ваш неуспех, јер нисте повукли земљу за собом. Зато је ваша земља сиромашна, а не због тих људи. Јер они заиста могу да се мере са својим колегама из богатих земаља“. У ствари, многи од њих су много квалификованији и продуктивнији од својих колега у богатим земљама.

Затим нам остају богати из богатих земаља. Могу ли они да се тапшу по леђима и да кажу – само ми заиста заслужујемо то што зарађујемо? Мислим да не могу, јер људи често не разумеју да висока продуктивност људи из богатих земаља пресудно зависи од чињенице да су рођени у друштвима напредних технологија, добрих институција и квалитетне инфраструктуре, или да су бар тамо емигрирали. Већина тих ствари је колективно акумулирана временом, а није нешто што су ти појединци сами створили.

Ворен Бафет је у једном интервјуу деведесетих лепо ово објаснио. Рекао је: „Баците ме усред Бангладеша, и шта ћу ја бити? Бићу пољопривредник. И био бих врло сиромашан пољопривредник, јер не умем ништа да узгајам. Дакле, чак и по бангладешким мерилима, био бих сиромашан. Ја сам богат зато што сам случајно рођен у овој земљи, која прецењује моју финансијску даровитост, па сматрам да је већину мог новца зарадило друштво, а не ја“. Он је паметан човек, он то разуме.

Барак Обама је недавно исто то покушао да артикулише када је рекао – када је неко успешан, значи да је у животу имао неког ко му је у томе помогао, можда наставника, можда државну стипендију, можда инфраструктуру, али морамо да схватимо да је наша продуктивност колективна. Она није чисто појединачно достигнуће. То значи да постоји добар аргумент зашто богати треба да плаћају виши порез.

Не разумем једну ствар у овој земљи: ви сте толико уплашени да ћете остати без својих богаташа, упркос томе што су исти ти људи изазвали ове невоље. Оканите их се. Стварно, ако су им порези толико важни, зашто се сви не преселе на Јамајку? Порез на добит на Јамајци је 5%. Зашто не преселе своја предузећа у Албанију, где је порез на добит 10%? Остају овде зато што ова земља пружа сјајне образовне институције као што је ЛСЕ, добро, железница је проблематична, али инфраструктура је иначе пристојна, добар правни систем итд. Све су ово колективно створене ствари, није их Ричард Брансон створио. Није их створио ни Алан Шугар.

Сада ћу прећи на „ствар“ број петнаест – сиромашни људи у сиромашним земљама имају више предузетничког духа него људи у богатим земљама. Џорџ Буш је једном рекао да је проблем Француза то што немају реч за „ентрепренеурсхип“ (предузетништво). Морамо му опростити што слабо познаје француски, јер је само артикулисао устаљену англо-америчку предрасуду о Француској као нединамичној и опуштеној земљи, пуној неспособних бирократа, надмених конобара и сточара који спаљују овце.

Прича о овцама је мало компликована, па ћу је сада прескочити, али у сваком случају, таква представа о Француској је погрешна, као што ћу вам показати касније. Али перспектива иза ове изјаве широко је прихваћена: потребни су вам предузетнички настројени људи за динамичну економију. Потребни су вам људи који желе да зараде новац, који умеју да зараде новац. Према овом становишту, сиромаштво земаља у развоју приписује се недостатку предузетничког духа у овим земљама.

Када људи из богатх земаља посете неку земљу у развоју и виде овакав призор, кажу: “Знам зашто је ова земља сиромашна. Погледај ове људе како пију једанаести по реду чај тог дана и пуше наргиле. Овде су потребни активни људи предузетничког духа“. Наравно, свако ко долази из такве земље или је у њој бар боравио неко време, зна да се у земљама у развоју чешће виђају овакви призори.

Милиони људи који купују и продају све што вам падне на памет, и разне ствари које нисте ни знали да могу да се продају и купе. Навешћу вам неколико примера. До осамдесетих, у мојој родној Јужној Кореји постојали су професионални чекачи у редовима. Они су били популарни код људи који су тражили визу у америчкој амбасади, јер је тада само ограничени број људи дневно могао да добије пријаву за разговор. Ко први дође, први је и добије, тако да је морало да се оде рано ујутру.

Тако су неки предузимљиви Корејци измислили ново занимање – професионалног чекача. Устанете у пола пет ујутру и дођете пред америчку амбасаду. Око десет до девет, неки тип у елегантном оделу приђе вам и каже: „Ово место изгледа лепо, да ли бисте га продали?“ Па ако стојите негде на почетку реда, могли сте добити и 100 долара, ако не онда 50. Продате му место и зарадили сте плату за тај дан. Када сам био у Јужној Африци, пријатељ ме је одвео у ресторан. Паркирао је ауто, и одједном се појавио неки тип и рекао: „Ја ћу да ти чувам кола“. И мој пријатељ му је платио. Ја сам га питао: „Како то мисли да ти чува кола?“ А пријатељ ми је објаснио: „Кад каже да ће да чува кола, у ствари мисли – плати, или ћу да ти избушим гуме док ниси ту“.

Има разних, довитљивих предузетничких планова у земљама у развоју. У ствари, кад сам пре пар година држао ово предавање, неко ми је дао још један занимљив пример из Индонезије. У Џакарти је држава увела „брзу траку“ где могу да се возе само аутомобили са најмање троје путника. Неки млади предузетници мувају се на улазу у ову траку, па наиђе неки тип у „тојота ленд крузеру“ и каже „Ти и ти, упадајте.“ Затим улазе у брзу траку, на крају пута ти људи изађу, он им плати, и сви су задовољни.

Људи ће урадити све да преживе, зато што су очајни. Већина људи у тим земљама су самостални предузетници. С друге стране, већина становника богатих земаља, нису ни близу томе да постану предузетници. Многи људи раде за огромне компаније, које запошљавају десетине хиљада људи. Раде уско специјализоване послове и тако остварују предузетничку визију неког другог. Они не одлучују шта ће да раде, него им се говори шта да раде. У ствари, ако упоредите бројке, ствар је јасна. Ако погледате самостално запослене, проценат је много, много већи у сиромашним земљама. Вероватноћа да ће неко из Норвешке бити предузетник, у смислу да буде самостално запослен, тринаест пута је мања него за некога из, рецимо, Бенина. Зато што у Бенину 90 посто људи самостално зарађује. Ако погледате ову табелу, видећете да Бушов коментар може да се опише изреком „смејала се кука кривом дрвету“.

САД и Француска су међу државама са најмањим бројем самостално запослених на свету. Француска има мало више предузетничког духа него САД, али не много.

Али ако у земљама у развоју има толико предузетника, зашто су сиромашне? У књизи дајем потпунији одговор, али у суштини, поента је да предузетништво није индивидуални подухват. Треба нам много колективних институција да бисмо каналисали предузетничку енергију у неку продуктивну активност. Научна инфраструктура, корпоративне институције, правни систем, финансијски систем. Као што сам већ поменуо, наша индивидуална продуктивност у великој мери је колективна.

Сви ови људи испољавају предузетнички дух до крајњих граница, али то не даје никакве резултате јер су институције мањкаве, инфраструктура је лоша, правни систем не функционише итд. Кад то схватите, разумете зашто је такозвана индустрија микрофинансирања дала толико слабе резултате у економском развоју, упркос свим очекивањима.

На крају, у овој књизи сам покушао да доведем у питање владајуће уверење да је економија превише компликована за неекономисте. То је врло занимљиво, јер кад размислите, људи имају разноразне чврсте ставове о најразличитијим стварима. Сигуран сам да имате јасан став о климатским променама, геј браквима, имиграцији. Али колико вас има одговарајуће квалификације да суди о тим питањима? Треба ли свима диплома из међународних односа да би могли да закључе да је рат у Ираку био погрешан? Да ли сте завршили климатологију, па знате да треба нешто урадити поводом глобалног загревања? Имате ли искуства у економији рада, па да можете да кажете како нам је потребна контрола миграције, или нам није потребна? Не. Значи, у свим овим питањима имате став без неопходне стручности, али када се ради о економији, онда кажете – ја нисам стручан. Нека се тиме баве људи из Централне банке, ММФ-а или Европске комисије, јер ја не знам ништа о економији.

Ово је огроман проблем. Зашто имате тако чврсте ставове о свему осталом осим о економији? Тако се ствара простор да вас ови људи намагарче. Као што покушавам да објасним у књизи, 95% економије је здрав разум. Наравно, свесно се представља компликовано, употребом једначина, графикона и статистике, али заправо није толико тешко. Наравно, постоје неки технички материјали, али чак се и они могу објаснити разумљивим језиком, можда не до најситнијих детаља.

Овом књигом желео сам да подстакнем своје читаоце да науче нешто о економији. Није вам потребно огромно знање. Потребно вам је одређено основно економско резоновање, неке основне чињенице и онда можете да вршите активно економско грађанско деловање. Али будући да се толики људи боје економије, постали сте праве жртве свих ових људи који практично шишају остатак становништва.

Заиста вам саветујем да се заинтересујете за економију. Не кажем да ја имам монопол на истину, мислим да би боље било да нема толико препотентних који мисле да имају све одговоре. Дакле, молим вас, немојте мени веровати. Једино што могу да вам кажем јесте да ако пажљивије погледате све ово, видећете да многе ствари за које сте мислили да су доказане и општеприхваћене нису такве. Многе ствари за које мислите да су чињенице – нису чињенице. Чак и почев од тога да помфрит није измишљен у Француској, да сат с кукавицом није измишљен у Швајцаској и да се панама шешири не праве у Панами. Има много ствари у економији за које мислите да су тачне, али нису.

Ha-Joon Chang, The London School of Economics, 10.10.2012.

23 ствари које Вам нису рекли о капитализму