Употреба Б/бога у корист "Б/божјих слуга"

Религија у култури (Фото: montenegrina.net)

Светислав Алексин Павићевић је исписао веома вриједну и обимну (288 страна) расправу која открива прво, суштине религиозности и религије у култури, и друго, начине овоземаљскога користољубивога дјеловања вјерских установа. Све у име „свога“ Бога, којега узвисују и замјењују у свакодневноме животу.

Својим мисаоним опитом и на одабраној „грађи“ 77 угледних аутора саздао је дјело које ће свакога побудити да размисли, свеједно да ли био сагласан, или опор или опречан/одречан налазима, тврдњама, исказима у расправи.

Заједно ћемо проћи кроз садржај расправе.

Већ у Предговору наглашава да се културолошко истраживање религије обавља са становишта истине. Методолошка је погрешка ако се религијска свијест изучава изнутра.

Основни циљ студије је разматрање настанка и дјејства религије у култури. Својства религије као саставнице културе разликује у

свјетоназору
вриједностима
нормама
статусима
институцијама
дјелатностима
свијести

Сасвим је одређен у самоме почетку да је религија чинилац културе и културна чињеница, религијска свијест је митска, фантастична, неистинита свијест, у култури, и митска свијест има своје мјесто, улогу и функције, разумијевање религијске свијести могуће је само у тоталитету испољавања у култури, мада фантастична, стварно постоји у култури, настала од ткива културе, садржи многа културална значења, па и истините исказе, религијска свијест није иманентна култури, нити је својство којом се изражава идентитет и посебност културе, пошто се махом јавља у свакој култури, култура може настати и развијати се и без присуства религиозне свијести у њој, културална свијест је примарна, одређујућа, религиозна свијест је саставна, не може постојати без културе, с развојем културалне свијести слаби слој религиозне свијести.

Закључно, наводим:

„Религиозна свест (религија) је, дакле, постојећи, стално дејствени (живи) састојак културе, који постиже знатна дејства.“ (стр. 9)

Отуда потреба да се управо културолошки, значи свеобухватно истражује религија, што је по ауторовоме мишљењу сасма ново. Студија је распоређена у 11 поглавља: I Дефинисање појмова, II Настанак религиозне свести у култури, III Облици религиозне свести, IV Структура религије, V Развој религије, VI Противречности религије, VII и VIII Одржање противречности религије, IX Дејства религије, X Разум мита или мит разума и XI Место религије у структури културе.

Светислав Алексин Павићевић даје веома корисна теоријска означавања категорија којима се бави. И за зналце и за радозналце биће веома привлачно да залазе у отворене противречности употребе религије у интересу оних који заступају Б/бога.

Религијску свијест/религију разумијева као „веровање свесних субјеката једне културе у постојање натприродних појава.“ (стр. 16)

За вјернике, Бог је Све, Створитељ, Свемогућ, Сведржитељ.

Бог је свуда, значи и у свакоме вјернику. Права вјера је непосредно општење са својим Богом. Посредници су сувишни.

Човјек је у својој свеобухватности и Биће вјеровања: Вјерује у Н/нешто. Свакако је и религиозан. Опхрван па и угрожен силама Природе, потом и друштва, тражи вишу силу која ће га штитити, а он јој заузврат бити вјеран и послушан. У развоју религијске свијести заносио се свакаквим божанствима, док није доспио до Једнога Бога. Управо тада настаје познато, подарено и признато вјеровање, које настоји да искључи свако друго и оспори право на слободни избор вјеровања, па и вјере. А човјек јесте прије свега и Биће избора. Када не буде имао могућности да бира, нестаје или престаје да буде човјек. Човјек не може да чека да се виша, па ни највиша сила смилује, заштити, награди, избави, свеједно како се звала, да будем у познатој оптици: Јахве, Бог, Алах, Браман… Човјек има природне силе и у себи, и истовремено мисаоно/свјесну способност и вољу да ствара вриједно и ново. На природно/органско надграђује културом надорганско сопственим дјелом. Управо самостваралаштвом омогућује да се развија, опстаје, напредује. Човјек је значи и Творачко биће. Немоћан према натприродном бићу, ако га има, осим ако му, како религија нуди и налаже, није вјеран и подворан.

Вјерске установе су призвале и присвојиле Бога за себе. Бог је негдје тамо далеко на небесима, па цркве, свеједно како се звале, себе проглашавају за исконски Божји дом, право Божје станиште и стјециште. Оне се представљају да испуњавају човјекову потребу за смислом живота. Посредници постају посједници и Бога и вјерника, Оне, односно свјештеници, формално „слуге божје“, постају Господари над људима и моћници у друштву. Црква се свезује за државу, постаје и сама, појединачно држава. Сва власт је од Бога. Божји намјесници владају опуномоћени вишом силом подареном озго. Вјерске установе се управо вјештим манипулацијама уздижу изнад пастве, која им је покорна.

У студији Религија у култури издвајам Шесто поглавље Противречности религије у којему су:

Противуречности логичком уму, Религиозна свест субјекта – нерелигиозна дејства, Биће бога, Несавршеност бића бога – негација природе бога, Постојање више богова – негација бића бога, Противречности рационалноме уму, Култови, Отеловљење бога – или индустријски маркетинг, Жртва или жртвовање вере у бога, Чин молитве богу – чин одрицања бога, Значење чина молитве и благослова, Религијска институција – или хуљење бога, Титулација свештенства – увреда бога, Светиње и свеци – или ругање бога, Опрост греха – као грех, Казна – или легалитет злочина, Моралне противречности – или неморалност бога.(стр. 95-119)

Постојање Бога је изван науке. Наука се бави разлозима човјековога вјеровања у Б/бога/богове. Светислав не хули на Бога, него тражи објашњење човјекове потребе за богом/боговима. Залази у склиску расправу и доказе о непостојању бога, којега стално пише малим словом, управо у дјелатностима вјерских установа, које замјењу, и тако поричу, бога. У светим списима, рецимо у Светоме писму, највише у Староме завјету налази много противрјечности и у моралноме лику и дјелу Господа Бога.

У детаљима, аутор наводи доказљиве примјере.

„Већ сам чин конституисања институције – макар то и било парадоксално, противуречи логички идеји о богу – дакле, самом циљу због којег је и номинално основана. Тај чин има значење: бог је немоћан – ваља му помоћи. Ту су људи, они су моћни. Ако је немоћан, да му је у дејствима неопходна институција људи (или и богова) – бог није бог… Из дејстава религијске институције проистиче уствари: да она само користи идеју о богу, постојање вере у бога, да би за себе конституисала делатност од које живи, али која није религиозна. Бог је изговор институцији да оствари сва жељена дејства једне институције, представљајући их божанским, изведеним у интересу бога или и по налогу бога.

Ако бог постоји, онда човеку не би требало дејство посредника између њега и бога. Значење је логички изведено: пошто је потребно дејство институције у стварању и привођењу верника богу, сам бог је немоћан да их себи дејствима прибави. Кад је такав – онда очито није бог.“(стр. 109-110)

Светислав не шиче на свеце, али приказује како се и у које сврхе „производе“. Култ светаца, светих твари и мјеста, култовање, организовани маркетинг, подизање светилишта не потврђује него негира постојање бога. Сам чин култовања било којега објекта ван бића бога – ругање је богу, јер значи произвођење нових божанстава. Најчешће је режирана или организована обмана, или подстакнута и култивисана заблуда вјерника. Варају се наде безбројних невољника, болесних и хендикепираних, као и њихове породице, подстиче трошење и давање религијској институцији материјалних добара, поклона и плаћања.

„Свеци се јављају и као стварна конкуренција богу или и сама замена за бога. Њима се чине молитве и служе култне службе. Маркетинг институције, уз велику рекламу и пропаганду, организује бројна и спектакуларна ходочашћа свецима и светим местима, чиме се подстиче и ствара свест верника о посебној чудотворној моћи светих места и светаца. Не избегавају се ни лажирана исцелења узетих и друга чуда, ради убеђивања верника.“(112-113)

Огољено је приказана економска исплативост дјеловања вјерских установа. Аутор је изричит:

„Основни циљ религијске институције јесте учешће у расподели материјалних добара: потрошних предмета, економских добара, богатства, новца. Добра служе: за одржање саме установе, њене делатности, али и прибављање удобности и лагодности живота њених чланова. Поседовање материјалних добара, уствари, услов је сигурности коју за своје чланове обезбеђује религијска институција: како би могли опстати у свом занимању. То ће бити и стална окосница будућег развоја ове институције.“ Гомилајући материјална добра, религијска установа врло брзо достиже право па и баснословно богатство којим надмашује друге установе у култури.(стр. 151)
Набраја бројне начине на које вјерске установе стичу материјална добра, које и сви ми знамо, па их нећу помињати.

Пјесник Ђура Јакшић, у чијој Кући уживамо гостопримство, на чему му благодаримо, у својој познатој пјесми Калуђери свједочи:

Гледȏ сам вам метаније,
Кад варате Бога жива;
Гледȏ сам вас где се пије,
Где се једе и ужива.

Слушȏ сам вас кад кунете
Своје стадо, своје верне;
И кад тајни призовете,
Лицемерни, лицемерне!

Гледȏ сам – не да нисам,
Кад разблудом успламтите;
Гледȏ сам вас, не да нисам,
Лицемерни, упамтите!

Пошто Бог све види и све зна, јасно му је и какве сљедбенике и слуге има. Ваљда им прашта гријехе које чине у Његово име, макар за своју корист.

Додао бих: црквени достојанственици и свјештеници су обавезни да слиједе поруке Христове Бесједе на Гори, у којој, са напоменом да је лако љубити ближње своје, казује: Љубите непријатеље своје…

Црквени пропагандисти, међутим, настоје да наметну да једини начин по коме се људи препознавају, разликују па и вреднују буде вјерник и не-вјерник, са свим правима и предностима својих вјерника. Тиме или не знају, што није вјероватно, или не хају, што је могуће, или не признају основна људска права и слободе, па и право на исповиједање или неисповиједање вјере, што је приватна ствар свакога поједдинца.

Човјек је биће свестраних потреба, које се непрекидно увећавају. Свијет и свакодневни живот који врви свакојаким чудесима не могу се затворити у односе Бог и не-Бог, нити свести на теисте и атеисте. Светислав мудро запажа: „Атеизам ваља разумевати као недостатак вере у бога, а не као негирање бога (теизма).“(стр. 38)

У наврелој помодној побожности, поруга и прогон атеиста видљив је и нагон прозелита и одраз неуке или острашћене снисходљивости доскорашњих атеиста. Само су привиди да се све збива у идеосферама, свеједно како се називале.

Давно је прошло вријеме Божјих угодника. Светислав свакако није угодник; јесте загодник, заговорник и сачинитељ отворене критичке, ваљане и доказљиве мисаоно-научне увјерљивости својега истраживања религије у култури.

Студија Светислава Алексина Павићевића отвара потребну и слојевиту духовну обнову критичке свијести, која не ружи и не руши човјекову религиозну побуду, свијест и дјеловање, него, поред осталога, раскрива и циљеве вјерских установа за користољубиву употребу Бога/бога.

Употреба Б/бога у корист "Б/божјих слуга"