(Фото: Б92) Белфаст –Најмање 16 полицајаца повређено је данас у Белфасту, у уличним сукобима пробританских демонстраната и ирских националиста, после још једног протеста због уклањања британске заставе са зграде Градске скупштине. Сукоби су избили када су већином протестантски демонстранти ушли у католичку област, док су се враћали кућама са скупа у центру Белфаста, где су се окупили у знак протеста због скидања британске заставе. Полиција је покушала да раздвоји две групе младих људи, који су гађали једни друге циглама и флашама. Пробритански демонстранти излазе на улице Белфаста сваке ноћи од 3. децембра, када су католички, проирски политичари изгласали да се британска застава на Градској скупштини, где је била од 1906. године, поставља само 18 одређених дана у години. Протести су у почетку били углавном мирни, али су од почетка године постали насилни. На згради Градске скупштине британска застава поново је истакнута 9. јануара, поводом рођендана војвоткиње од Кембриџа, Кејт, супруге принца Вилијама. Испред те зграде данас се окупило најмање 1.000 лојалиста, носећи транспаренте с натписом „Нема предаје!”. Пошто им је полиција блокирала пут ка источном Белфасту, они су се упутили ка кварту Шорт Странд, познатом по насилним инцидентима, где су се сукобили са локалним младићима, пренео је Ројтерс. Пошто је растерала националисте, полиција је окренула водени топ према лојалистичким демонстрантима, који су потискивали полицајце уз помоћ металних шипки и каменица. Полиција је имала појачање од неколико десетина џипова, хеликоптера и најмање три водена топа, а у покушају да обузда масу, неколико пута је испалила гумене метке. „Полиција треба да одговори на много тога. На скупу је било жена и деце. Право је чудо да нико није погинуо”, рекао је Метју Фергусон, који је на протест дошао са 12-годишњим сином. Од поцетка сукоба на улицама Белфаста, повређено је најмање 60 полицајаца, а око 100 људи је приведено. Питање државних симбола често изазива верске тензије у Северној Ирској, где протестанти углавном желе да остану у Уједињеном Краљевству, а католици хоће уједињење са Републиком Ирском. (Танјуг) Најмање 16 полицајаца повређено у сукобима у Белфасту

(Фото: Б92)

Белфаст –Најмање 16 полицајаца повређено је данас у Белфасту, у уличним сукобима пробританских демонстраната и ирских националиста, после још једног протеста због уклањања британске заставе са зграде Градске скупштине.

Сукоби су избили када су већином протестантски демонстранти ушли у католичку област, док су се враћали кућама са скупа у центру Белфаста, где су се окупили у знак протеста због скидања британске заставе.

Полиција је покушала да раздвоји две групе младих људи, који су гађали једни друге циглама и флашама.

Пробритански демонстранти излазе на улице Белфаста сваке ноћи од 3. децембра, када су католички, проирски политичари изгласали да се британска застава на Градској скупштини, где је била од 1906. године, поставља само 18 одређених дана у години.

Протести су у почетку били углавном мирни, али су од почетка године постали насилни.

На згради Градске скупштине британска застава поново је истакнута 9. јануара, поводом рођендана војвоткиње од Кембриџа, Кејт, супруге принца Вилијама.

Испред те зграде данас се окупило најмање 1.000 лојалиста, носећи транспаренте с натписом „Нема предаје!”.

Пошто им је полиција блокирала пут ка источном Белфасту, они су се упутили ка кварту Шорт Странд, познатом по насилним инцидентима, где су се сукобили са локалним младићима, пренео је Ројтерс.

Пошто је растерала националисте, полиција је окренула водени топ према лојалистичким демонстрантима, који су потискивали полицајце уз помоћ металних шипки и каменица.

Полиција је имала појачање од неколико десетина џипова, хеликоптера и најмање три водена топа, а у покушају да обузда масу, неколико пута је испалила гумене метке.

„Полиција треба да одговори на много тога. На скупу је било жена и деце. Право је чудо да нико није погинуо”, рекао је Метју Фергусон, који је на протест дошао са 12-годишњим сином.

Од поцетка сукоба на улицама Белфаста, повређено је најмање 60 полицајаца, а око 100 људи је приведено.

Питање државних симбола често изазива верске тензије у Северној Ирској, где протестанти углавном желе да остану у Уједињеном Краљевству, а католици хоће уједињење са Републиком Ирском.

(Танјуг)

Најмање 16 полицајаца повређено у сукобима у Белфасту

Франсоа Оланд (Фото: srbel.net) Бамако – Француски председник Франсоа Оланд саопштио је да су француске оружане снаге јуче поподне почеле војну интервенцију у Малију како би помогле влади у Бамаку да се обрачуна са побуњеницима. „Француске снаге су почеле да пружају подршку војсци Малија у борби против терористичких елемената.“ – рекао је Оланд и додао: „Операција ће трајати док за то буде потребе.“ Оланд је нагласио да Француска учествује у акцији у складу с резолуцијама Савета безбедности УН и међународним правом, јавио је Ројтерс. „Офанзива је почела.“ – претходно је рекао АФП официр војске Малија, који је желео да остане анониман. „Циљ је преузимање потпуне контроле над градом Коном и даље напредовање.“ Официр је додао да у акцији учествују и „војни авиони пријатељских земаља“, а извор из владе Малија навео је да у операцији учествују и оружане снаге ЕУ. Офанзива је уследила дан пошто је Мали затражио помоћ УН и Француске, некадашње колонијалне силе, за обрачун са побуњеницима. Побуњеничке снаге су заузеле Кону, а око 1.200 бораца приближило се на 20 километара од Моптија, стратешки важног града на граници између подручја под контролом побуњеника и оног којим управља влада. Савет безбедности УН дао је „зелено светло“ да 3.000 припадника мировних снага Афричке уније буде упућено у Мали, али њихово размештање неће бити реализовано пре септембра. Привремени председник Малија Дионкунда Траоре посетиће у среду Париз како би разговарао с француским председником. Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон оценила је да војна офанзива захтева међународни одговор. „Ситуација показује да је нужно свеобухватно и брзо међународно ангажовање ради подршке враћању стабилности и ауторитета владе у целом Малију.“ – навела је Ештон у обраћању амбасадорима 27 чланица ЕУ. Ештонова је најоштрије осудила нападе побуњеника на снаге Малија и заузимање Коне. ЕУ ће, према њеним речима, убрзати припреме за размештање војне мисије у Малију, чији ће задатак бити да обучава и саветује снаге те западноафричке државе. Очекује се да би мисија, коју ће предводити француски генерал Франсоа Лекоантр, могла да буде оперативна крајем фебруара. (Србел.нет) ЕУ започела војну агресију у Малију

Франсоа Оланд (Фото: srbel.net)

Бамако – Француски председник Франсоа Оланд саопштио је да су француске оружане снаге јуче поподне почеле војну интервенцију у Малију како би помогле влади у Бамаку да се обрачуна са побуњеницима.

„Француске снаге су почеле да пружају подршку војсци Малија у борби против терористичких елемената.“ – рекао је Оланд и додао: „Операција ће трајати док за то буде потребе.“

Оланд је нагласио да Француска учествује у акцији у складу с резолуцијама Савета безбедности УН и међународним правом, јавио је Ројтерс.

„Офанзива је почела.“ – претходно је рекао АФП официр војске Малија, који је желео да остане анониман. „Циљ је преузимање потпуне контроле над градом Коном и даље напредовање.“

Официр је додао да у акцији учествују и „војни авиони пријатељских земаља“, а извор из владе Малија навео је да у операцији учествују и оружане снаге ЕУ.

Офанзива је уследила дан пошто је Мали затражио помоћ УН и Француске, некадашње колонијалне силе, за обрачун са побуњеницима.

Побуњеничке снаге су заузеле Кону, а око 1.200 бораца приближило се на 20 километара од Моптија, стратешки важног града на граници између подручја под контролом побуњеника и оног којим управља влада.

Савет безбедности УН дао је „зелено светло“ да 3.000 припадника мировних снага Афричке уније буде упућено у Мали, али њихово размештање неће бити реализовано пре септембра.

Привремени председник Малија Дионкунда Траоре посетиће у среду Париз како би разговарао с француским председником.

Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон оценила је да војна офанзива захтева међународни одговор.

„Ситуација показује да је нужно свеобухватно и брзо међународно ангажовање ради подршке враћању стабилности и ауторитета владе у целом Малију.“ – навела је Ештон у обраћању амбасадорима 27 чланица ЕУ.

Ештонова је најоштрије осудила нападе побуњеника на снаге Малија и заузимање Коне.

ЕУ ће, према њеним речима, убрзати припреме за размештање војне мисије у Малију, чији ће задатак бити да обучава и саветује снаге те западноафричке државе.

Очекује се да би мисија, коју ће предводити француски генерал Франсоа Лекоантр, могла да буде оперативна крајем фебруара.

(Србел.нет)

ЕУ започела војну агресију у Малију

(Фото: Новости) Подгорица / Загреб – Превлака или рт Оштро, „капија Боке“, полуострво на улазу у „невесту Јадрана“, после дугогодишњег мировања опет је – испливала. У жижу интересовања власти и народа у Црној Гори и Хрватској. Хоће ли разграничење двеју држава некадашње Југославије бити договорено или ће Превлака на међународну арбитражу? И Загреб и Подгорица већ дуже тврде да између двеју држава нема отворених питања. Али Дик Лангер, директор Одељења Европске комисије за Хрватску и Црну Гору, недавно је у Подгорици рекао да је нужно скидање леда са „замрзнутог питања Превлаке“. Хрватска би требало да до средине наредне године реши све спорне односе са суседима. И Црној Гори, која је отворила приступне преговоре са Бриселом, у интересу је да се реши проблем рта. У Црној Гори помало стидљиво помињу Превлаку. Миодраг Лекић, лидер „Демократског фронта“, који има двадесет посланичких места у црногорском парламенту, тврди да се Превлака не спомиње јер ју је власт предала Хрватској. У инаугурационом говору у Скупштини Црне Горе, премијер Мило Ђукановић је такву тврдњу одбацио као нетачну и злонамерну. Министарство вањских послова и европских интеграција је „Новостима“ штуро јавило да „простор Превлаке функционише на основу Привременог споразума о Превлаци потписаном 2002. године“. „Протокол је оцењен као значајан успех међународне заједнице и од тада до данас привремени режим функционише без проблема. Две владе су се пре две године сагласиле да отворе процес договора о трајном решењу“ ,стоји у саопштењу Министарства. На челу тима за разграничење су два министра. У досадашњем раду, како се наводи, размењене су основне позиције и одржано више састанака и „наша су очекивања да ће се убрзо одржати нови састанак и направити прогрес. Свакако и препорука ЕУ је да на решавању регионалних питања треба интезивније комуницирати“. А како је рт Оштро постао спорна гранична прича? Полуострво је дуго 2.600 метара, широко између 150 и 500 метара, површине стотину хектара. Ни у време НДХ Превлака није припадала Хрватској, већ Италијанима. После 1945. припала је Републици Хрватској. Ујесен 1991. године Превлака нагло излази у први план, пред сам распад СФРЈ. То је била једина касарна на хрватској обали, коју хрватске власти нису очистиле од ЈНА. Почеле су чарке. А онда је после више апела дубровачким властима Војно поморски сектор „Бока“ одговорио ватром. Почео је рат који се непотребно ширио ка Дубровнику, и у који су се касније укључили црногорски добровољци. Пре тачно двадесет година, Превлаку је напустила ЈНА. Стигле су међународне мировне снаге, али „плави шлемови“ нису практично имали посла. Мировњаци, њих десетак, напустили су Превлаку деценију касније, када је потписан Протокол о привременом режиму на Превлаци, између СРЈ и Хрватске, који је на снази. У том документу, у његовом члану 4, стоји да „Хрватска привремено врши јурисдикцију на копненом подручју југозападно од Конфина, а СРЈ на копненом делу северно од Конфина“. Поред границе на копну, што је лакши део посла, потребно је повући и морске границе. Тај посао дубоко задире у интересе Црне Горе. Тиме се одређује у чијим водама ће се кретати бродови, ко ће то дозвољавати и како, наплаћивати таксе и слично. То подручје се означава и као богато налазиште природног гаса, могуће и нафте. У Црној Гори се углавном слажу да је случај боље препустити међународној арбитражи, јер се сумња у договор између двеју држава. Но, уколико Превлака уђе у међународну судницу, питање је колико ће процес трајати, хоће ли штетити скором уласку Хрватске у ЕУ, такође и Црној Гори. Калкулише се и са уласком Црне Горе у НАТО. Граница Пре него што ће кренути сукоб око Превлаке, само ретки су знали где пролази уска граница по којој је Превлака у Хрватској. У Црној Гори је увелико била у оптицају прича: Превлака је наша, бокељска и црногорска. (С. Греговић / В. Кадић / Новости) Хрватска и ЦГ: На помолу оверавање ратних линија

(Фото: Новости)

Подгорица / Загреб – Превлака или рт Оштро, „капија Боке“, полуострво на улазу у „невесту Јадрана“, после дугогодишњег мировања опет је – испливала. У жижу интересовања власти и народа у Црној Гори и Хрватској. Хоће ли разграничење двеју држава некадашње Југославије бити договорено или ће Превлака на међународну арбитражу?

И Загреб и Подгорица већ дуже тврде да између двеју држава нема отворених питања. Али Дик Лангер, директор Одељења Европске комисије за Хрватску и Црну Гору, недавно је у Подгорици рекао да је нужно скидање леда са „замрзнутог питања Превлаке“. Хрватска би требало да до средине наредне године реши све спорне односе са суседима. И Црној Гори, која је отворила приступне преговоре са Бриселом, у интересу је да се реши проблем рта.

У Црној Гори помало стидљиво помињу Превлаку. Миодраг Лекић, лидер „Демократског фронта“, који има двадесет посланичких места у црногорском парламенту, тврди да се Превлака не спомиње јер ју је власт предала Хрватској.

У инаугурационом говору у Скупштини Црне Горе, премијер Мило Ђукановић је такву тврдњу одбацио као нетачну и злонамерну.

Министарство вањских послова и европских интеграција је „Новостима“ штуро јавило да „простор Превлаке функционише на основу Привременог споразума о Превлаци потписаном 2002. године“.

„Протокол је оцењен као значајан успех међународне заједнице и од тада до данас привремени режим функционише без проблема. Две владе су се пре две године сагласиле да отворе процес договора о трајном решењу“ ,стоји у саопштењу Министарства.

На челу тима за разграничење су два министра. У досадашњем раду, како се наводи, размењене су основне позиције и одржано више састанака и „наша су очекивања да ће се убрзо одржати нови састанак и направити прогрес. Свакако и препорука ЕУ је да на решавању регионалних питања треба интезивније комуницирати“.

А како је рт Оштро постао спорна гранична прича?

Полуострво је дуго 2.600 метара, широко између 150 и 500 метара, површине стотину хектара. Ни у време НДХ Превлака није припадала Хрватској, већ Италијанима. После 1945. припала је Републици Хрватској.

Ујесен 1991. године Превлака нагло излази у први план, пред сам распад СФРЈ. То је била једина касарна на хрватској обали, коју хрватске власти нису очистиле од ЈНА. Почеле су чарке. А онда је после више апела дубровачким властима Војно поморски сектор „Бока“ одговорио ватром. Почео је рат који се непотребно ширио ка Дубровнику, и у који су се касније укључили црногорски добровољци.

Пре тачно двадесет година, Превлаку је напустила ЈНА. Стигле су међународне мировне снаге, али „плави шлемови“ нису практично имали посла. Мировњаци, њих десетак, напустили су Превлаку деценију касније, када је потписан Протокол о привременом режиму на Превлаци, између СРЈ и Хрватске, који је на снази. У том документу, у његовом члану 4, стоји да „Хрватска привремено врши јурисдикцију на копненом подручју југозападно од Конфина, а СРЈ на копненом делу северно од Конфина“.

Поред границе на копну, што је лакши део посла, потребно је повући и морске границе. Тај посао дубоко задире у интересе Црне Горе. Тиме се одређује у чијим водама ће се кретати бродови, ко ће то дозвољавати и како, наплаћивати таксе и слично. То подручје се означава и као богато налазиште природног гаса, могуће и нафте.

У Црној Гори се углавном слажу да је случај боље препустити међународној арбитражи, јер се сумња у договор између двеју држава. Но, уколико Превлака уђе у међународну судницу, питање је колико ће процес трајати, хоће ли штетити скором уласку Хрватске у ЕУ, такође и Црној Гори. Калкулише се и са уласком Црне Горе у НАТО.

Граница

Пре него што ће кренути сукоб око Превлаке, само ретки су знали где пролази уска граница по којој је Превлака у Хрватској. У Црној Гори је увелико била у оптицају прича: Превлака је наша, бокељска и црногорска.

(С. Греговић / В. Кадић / Новости)

Хрватска и ЦГ: На помолу оверавање ратних линија

(Фото: DW) Да закључимо, нити један пројекат новонасталих држава из Југославије није успио. Напротив, три су подручја под протекторатом: БиХ, Косово и Македонија. Остала четири су на посматрању као психијатријски случајеви. Република Словенија је ушла у Еуропу, али се урушава до банкрота. Република Хрватска је пред уласком, али је под посматрањем због правних и многих других проблема, такођер пред банкротом. Црна Гора започиње процес преговора, али не зна што ће од себе, него се прогласила еколошком државом, а ни елементарне претпоставке није направила. А Србија је на чекању – Годоа. И даље се наставља да се ништа на овим просторима не догађа без трећег. Сада је то Брисел и либерална Еуропска унија. Постајемо, добровољно под мораш, колонија. Сви су простори оптерећени милитантним анти-комунизмом, којег нигдје није било. Траже лустрацију противника овог безумља, након једноумља. Нити једна држава нема јасно разграничење са својим сусједима. Сви према свима имају сукцесијске претензије наслијеђа Југославије, и то са становишта имовине, правних уидурми и бројни појединачни привредни и организацијски потраживача. Многе институције које су биле заједничке, не могу се подјелити као завађена браћа. Како је држављанство у СФРЈ било раније републичко, то се у тој домени догодило чудо „другом и другачијем“, тј. националним мањинама су редом одузета држављанска права, и постали су мање људи. Бачени су у кошмар егзистенцијалног безнађа. Њихова драма, па и трагедија је постала озбиљан проблем за стварање основе докумената идентитета, запошљавања, лијечења, школовања итд. Држава је терором својих закона безаконито лишила људе права на идентитет, а нису успјели створити ни апатридне документе. Тај очај притишће другог. Настала је нова социјална категорија избјеглица, као пријетећи експлозив, јер новонастале државе изгона и државе пријема споразумјевају се на штету жртава и тиме производе основе за новонастајући тероризам који само што није почео. Комуникације телефонске, зрачни, путни, жељезнички је миноран. Трговина међусобна је редуцирана. Миграторни токови су заустављени. Корупција, клијентелизам, непотизам, повезаност врхова власти са мафијом су створили ужасавајуће канале материјалног подеривања живљења. Економија развоја одвојила је социјалну политику као засебан фактор простом логиком уништавања елемената социјалне државе и солидарности Државе терором закона уништавају друштво немилице. Шансе млађих нараштаја су неизвјесне, све су пред демографским сломом. Становништво убрзано стари. Бракови се увећано одгађају због неизвјесности или распадају Образовани бјеже свугдје гдје могу, а кад уђу у Еуропу, нека од њих, онда остају без стратешких коњуктурних кадрова. Постали смо познати по тзв. Балканској рути пролиферације дрога, као пријетња Еуропи, а не само овим просторима. Тако званом претворбом друштвеног влашништва у приватно, довели смо до апсурда, да никад на овим просторима није била таква разлика између оних на врху и оних на дну. То већ има биолошке посљедице. Посебно на рањиве скупине. Према тзв. дегресивној скали морталитета најпродуктивније генерације због одузимања минулог рада и редукције текућих примањ умиру и до три године раније. Сиромаштво расте геометријском прогресијом. Трећи сталеж је уништен, деиндустријализација се довршава, не запосленост расте и они који имају формално образовање тешко се запошљавају . Ни један сектор није профитабилан. Уосталом, ни једна од новонасталих држава не може да прехрањује становништво из својих ресурса, чак ни оне које имају велике субвенције природе за производњу хране. Извоз или увоз, један други потиру. Уосталом, ни једна од ових земаља нема ни монетарну сувенерност власти. То безнађе створило је апатију и ширење бројних облика социјалних тензија и патологија. Према томе, све говори да концепт државе, како су је замишљали интегрални националисти, постао је кобан. за многе Фалсификација властите повијести иде организирано са вјечитим проказивањем друугих и другачијих, сусједа комунизма исл. Најбаналнији поводи политичара насталих на валу рата, повод су за нова сучељавања. То свеукупно безнађе још више усложава. Држава је постала сама себи сврха, или основно средство за уништавање властитог друштва. Само скривљена незрелост елита власти разара властито друштво негативном кадровском селекцијом доминира малограђански менталитет скоројевића и ако су ово лаичке државе цркве се као нај конзервативнији дио друштва уплече у све… Држи се култа пагода што је народ сиромашнији црква је богатија и већа. У некима су цркве највећи инвеститори и грађевинари. Некима су враћени и феудални посједи. Као закључно да илустрирам , пред почетак братоубилачког рата Југославија је била дужна деветнаест милијарди долара. Међутим , зброј дугова свих ново насталих држава данас износи око 210 милијарди еура. Тиме су оптерећене и наредне генерације. Према томе, злочини грађанског рата деведесетих двадесетог стољећа са својим разним посљедицама засигурно ће се превалити . Дубоко у двадесет друго стољеће дакле, како видите ријеч је о повијесном злочину… (Светозар Ливада) Злочин столећа: Бедни биланс

(Фото: DW)

Да закључимо, нити један пројекат новонасталих држава из Југославије није успио. Напротив, три су подручја под протекторатом: БиХ, Косово и Македонија. Остала четири су на посматрању као психијатријски случајеви. Република Словенија је ушла у Еуропу, али се урушава до банкрота. Република Хрватска је пред уласком, али је под посматрањем због правних и многих других проблема, такођер пред банкротом. Црна Гора започиње процес преговора, али не зна што ће од себе, него се прогласила еколошком државом, а ни елементарне претпоставке није направила. А Србија је на чекању – Годоа.

И даље се наставља да се ништа на овим просторима не догађа без трећег. Сада је то Брисел и либерална Еуропска унија. Постајемо, добровољно под мораш, колонија. Сви су простори оптерећени милитантним анти-комунизмом, којег нигдје није било. Траже лустрацију противника овог безумља, након једноумља. Нити једна држава нема јасно разграничење са својим сусједима. Сви према свима имају сукцесијске претензије наслијеђа Југославије, и то са становишта имовине, правних уидурми и бројни појединачни привредни и организацијски потраживача. Многе институције које су биле заједничке, не могу се подјелити као завађена браћа.

Како је држављанство у СФРЈ било раније републичко, то се у тој домени догодило чудо „другом и другачијем“, тј. националним мањинама су редом одузета држављанска права, и постали су мање људи. Бачени су у кошмар егзистенцијалног безнађа. Њихова драма, па и трагедија је постала озбиљан проблем за стварање основе докумената идентитета, запошљавања, лијечења, школовања итд. Држава је терором својих закона безаконито лишила људе права на идентитет, а нису успјели створити ни апатридне документе. Тај очај притишће другог. Настала је нова социјална категорија избјеглица, као пријетећи експлозив, јер новонастале државе изгона и државе пријема споразумјевају се на штету жртава и тиме производе основе за новонастајући тероризам који само што није почео.

Комуникације телефонске, зрачни, путни, жељезнички је миноран. Трговина међусобна је редуцирана. Миграторни токови су заустављени.

Корупција, клијентелизам, непотизам, повезаност врхова власти са мафијом су створили ужасавајуће канале материјалног подеривања живљења. Економија развоја одвојила је социјалну политику као засебан фактор простом логиком уништавања елемената социјалне државе и солидарности Државе терором закона уништавају друштво немилице. Шансе млађих нараштаја су неизвјесне, све су пред демографским сломом. Становништво убрзано стари. Бракови се увећано одгађају због неизвјесности или распадају Образовани бјеже свугдје гдје могу, а кад уђу у Еуропу, нека од њих, онда остају без стратешких коњуктурних кадрова. Постали смо познати по тзв. Балканској рути пролиферације дрога, као пријетња Еуропи, а не само овим просторима. Тако званом претворбом друштвеног влашништва у приватно, довели смо до апсурда, да никад на овим просторима није била таква разлика између оних на врху и оних на дну. То већ има биолошке посљедице. Посебно на рањиве скупине. Према тзв. дегресивној скали морталитета најпродуктивније генерације због одузимања минулог рада и редукције текућих примањ умиру и до три године раније. Сиромаштво расте геометријском прогресијом. Трећи сталеж је уништен, деиндустријализација се довршава, не запосленост расте и они који имају формално образовање тешко се запошљавају . Ни један сектор није профитабилан. Уосталом, ни једна од новонасталих држава не може да прехрањује становништво из својих ресурса, чак ни оне које имају велике субвенције природе за производњу хране. Извоз или увоз, један други потиру. Уосталом, ни једна од ових земаља нема ни монетарну сувенерност власти. То безнађе створило је апатију и ширење бројних облика социјалних тензија и патологија. Према томе, све говори да концепт државе, како су је замишљали интегрални националисти, постао је кобан. за многе Фалсификација властите повијести иде организирано са вјечитим проказивањем друугих и другачијих, сусједа комунизма исл. Најбаналнији поводи политичара насталих на валу рата, повод су за нова сучељавања. То свеукупно безнађе још више усложава. Држава је постала сама себи сврха, или основно средство за уништавање властитог друштва. Само скривљена незрелост елита власти разара властито друштво негативном кадровском селекцијом доминира малограђански менталитет скоројевића и ако су ово лаичке државе цркве се као нај конзервативнији дио друштва уплече у све… Држи се култа пагода што је народ сиромашнији црква је богатија и већа. У некима су цркве највећи инвеститори и грађевинари. Некима су враћени и феудални посједи. Као закључно да илустрирам , пред почетак братоубилачког рата Југославија је била дужна деветнаест милијарди долара. Међутим , зброј дугова свих ново насталих држава данас износи око 210 милијарди еура. Тиме су оптерећене и наредне генерације. Према томе, злочини грађанског рата деведесетих двадесетог стољећа са својим разним посљедицама засигурно ће се превалити . Дубоко у двадесет друго стољеће дакле, како видите ријеч је о повијесном злочину…

(Светозар Ливада)

Злочин столећа: Бедни биланс

(Фото: Новости) Москва – Због могуће војне инвазије СССР у време Информбироа 1948. и Прашког пролећа 1968, Тито и војни врх су направили планове за одбрану земље. Била су озбиљна времена, ризик од упада светске велесиле био је оправдан, а конкретне мере нам је описивао пензионисани пуковник Драгољуб Вучетић, који је подстакнут текстовима у „Новостима“ о тајним архивима СДБ дошао у редакцију. „Као високи официр ЈНА, у миру сам средином прошлог века обављао ратне задатке, који су били војна и државна тајна – каже пуковник Вучетић и показује скицу минских поља, које је са инжињеријском јединицом педесетих година постављао на југословенско-бугарској граници, карту Југославије са мостовима, које би 1968. у случају војног сукоба ЈНА могла да дигне у ваздух, као и извештај Министарства одбране Србије да се војни документи о овим догађајима не налазе у Војном архиву.“ Пуковник Вучетић као официр инжењерије у 19. корпусу и 24. пешадијској дивизији у Скопљу, Штипу и Куманову добио је задатак да утврди границе према Бугарској. „Војни врх је 1952. процењивао да је Бугарска најопаснија јер су из ње убацивали шпијуне и терористе. Убијани су наши граничари. То стање ни рата, ни мира, је потрајало више од годину дана. Моја јединица је добили задатак да утврди препреке и минска поља. Могуће место за упад бугарске војске био је Криволечки правац“, прича пуковник. Он се сећа да је било и неколико узбуна, а стизале су и информације да су бугарски и албански ратни авиони надлетали Србију и Македонију. Минирање границе је обављено у мају 1952. и 1953. у реонима караула „Равна њива“, „Деве Бајир“ и „Дубровница“, у дужини од 20 километара. На врло тешком и стрмом планинском терену постављене су бодљикаве жице, нагазне и потезне мине у четири поља по 350 метара. Војници и официри су мине и опрему носили на рукама по четири километра до минских поља, јер на 1.500 метара нису могли ни камиони, ни магарци. „Минирао сам границу према Бугарској са 600 мина. Због стрмог земљишта мине су на граничној линији, а испред бугарских осматрачница, постављане ноћу. Запречавање границе и минирање је трајало по шест месеци. Није било инцидената“, сећа се Вучетић. Направљени су планови минских поља, који су предати команди, а који су две године касније, коришћени да се ове запреке разминирају. Не зна се да ли је у минским пољима било мртвих бугарских диверзаната, јер и то је била војна тајна. „Код разминирања 1955. године смо приметили да су две мине експлодирале, али лешева није било. После скоро шест деценија од ових догађаја, ни данас не знам истину о нашем минерском рату. На мој захтев да се отворе ти досијеи из Министарства одбране Србије ми је одговорено да грађа није архивисана. Значи да су и даље државна тајна „, закључује пуковник Вучетић. А у време Прашког пролећа 1968. команда Треће армије је имала план дизања мостова у ваздух. Пуковник Вучетић је после шест деценија ћутања одлучио да открије и ову строго чувану државну и војну тајну и каже: „Мостови који су пресецали правце кретања према Бугарској, Мађарској и Албанији били су припремљени за уништење. Експлозив је ускладиштен у близини мостова на Јужној и Западној Морави, на Великој Морави, Сави и Дунаву“, открива Вучетић. Вучетића је ЈНА 1954. послала у НАТО на специјализацију за коришћење ратних машина. Пензионисан је 1988. као начелник у Генералштабу ВЈ. Наоружавање Египта Педесетих година продавао сам у ЈНА противтенковске мине, ракете „маљутке“, маскирна средства, понтонске мостове и гумене војне чамце за десант земљама у развоју. Египту смо продали 500 ракета типа „маљутка“ – каже пуковник Вучетић. (Мирко Лопушина / Новости) Србин постављао минска поља за СССР

(Фото: Новости)

Москва – Због могуће војне инвазије СССР у време Информбироа 1948. и Прашког пролећа 1968, Тито и војни врх су направили планове за одбрану земље. Била су озбиљна времена, ризик од упада светске велесиле био је оправдан, а конкретне мере нам је описивао пензионисани пуковник Драгољуб Вучетић, који је подстакнут текстовима у „Новостима“ о тајним архивима СДБ дошао у редакцију.

„Као високи официр ЈНА, у миру сам средином прошлог века обављао ратне задатке, који су били војна и државна тајна – каже пуковник Вучетић и показује скицу минских поља, које је са инжињеријском јединицом педесетих година постављао на југословенско-бугарској граници, карту Југославије са мостовима, које би 1968. у случају војног сукоба ЈНА могла да дигне у ваздух, као и извештај Министарства одбране Србије да се војни документи о овим догађајима не налазе у Војном архиву.“

Пуковник Вучетић као официр инжењерије у 19. корпусу и 24. пешадијској дивизији у Скопљу, Штипу и Куманову добио је задатак да утврди границе према Бугарској.

„Војни врх је 1952. процењивао да је Бугарска најопаснија јер су из ње убацивали шпијуне и терористе. Убијани су наши граничари. То стање ни рата, ни мира, је потрајало више од годину дана. Моја јединица је добили задатак да утврди препреке и минска поља. Могуће место за упад бугарске војске био је Криволечки правац“, прича пуковник.

Он се сећа да је било и неколико узбуна, а стизале су и информације да су бугарски и албански ратни авиони надлетали Србију и Македонију. Минирање границе је обављено у мају 1952. и 1953. у реонима караула „Равна њива“, „Деве Бајир“ и „Дубровница“, у дужини од 20 километара. На врло тешком и стрмом планинском терену постављене су бодљикаве жице, нагазне и потезне мине у четири поља по 350 метара. Војници и официри су мине и опрему носили на рукама по четири километра до минских поља, јер на 1.500 метара нису могли ни камиони, ни магарци.

„Минирао сам границу према Бугарској са 600 мина. Због стрмог земљишта мине су на граничној линији, а испред бугарских осматрачница, постављане ноћу. Запречавање границе и минирање је трајало по шест месеци. Није било инцидената“, сећа се Вучетић.

Направљени су планови минских поља, који су предати команди, а који су две године касније, коришћени да се ове запреке разминирају. Не зна се да ли је у минским пољима било мртвих бугарских диверзаната, јер и то је била војна тајна.

„Код разминирања 1955. године смо приметили да су две мине експлодирале, али лешева није било. После скоро шест деценија од ових догађаја, ни данас не знам истину о нашем минерском рату. На мој захтев да се отворе ти досијеи из Министарства одбране Србије ми је одговорено да грађа није архивисана. Значи да су и даље државна тајна „, закључује пуковник Вучетић.

А у време Прашког пролећа 1968. команда Треће армије је имала план дизања мостова у ваздух. Пуковник Вучетић је после шест деценија ћутања одлучио да открије и ову строго чувану државну и војну тајну и каже:

„Мостови који су пресецали правце кретања према Бугарској, Мађарској и Албанији били су припремљени за уништење. Експлозив је ускладиштен у близини мостова на Јужној и Западној Морави, на Великој Морави, Сави и Дунаву“, открива Вучетић.

Вучетића је ЈНА 1954. послала у НАТО на специјализацију за коришћење ратних машина. Пензионисан је 1988. као начелник у Генералштабу ВЈ.

Наоружавање Египта

Педесетих година продавао сам у ЈНА противтенковске мине, ракете „маљутке“, маскирна средства, понтонске мостове и гумене војне чамце за десант земљама у развоју. Египту смо продали 500 ракета типа „маљутка“ – каже пуковник Вучетић.

(Мирко Лопушина / Новости)

Србин постављао минска поља за СССР