(Фото: Новости) Москва – Због могуће војне инвазије СССР у време Информбироа 1948. и Прашког пролећа 1968, Тито и војни врх су направили планове за одбрану земље. Била су озбиљна времена, ризик од упада светске велесиле био је оправдан, а конкретне мере нам је описивао пензионисани пуковник Драгољуб Вучетић, који је подстакнут текстовима у „Новостима“ о тајним архивима СДБ дошао у редакцију. „Као високи официр ЈНА, у миру сам средином прошлог века обављао ратне задатке, који су били војна и државна тајна – каже пуковник Вучетић и показује скицу минских поља, које је са инжињеријском јединицом педесетих година постављао на југословенско-бугарској граници, карту Југославије са мостовима, које би 1968. у случају војног сукоба ЈНА могла да дигне у ваздух, као и извештај Министарства одбране Србије да се војни документи о овим догађајима не налазе у Војном архиву.“ Пуковник Вучетић као официр инжењерије у 19. корпусу и 24. пешадијској дивизији у Скопљу, Штипу и Куманову добио је задатак да утврди границе према Бугарској. „Војни врх је 1952. процењивао да је Бугарска најопаснија јер су из ње убацивали шпијуне и терористе. Убијани су наши граничари. То стање ни рата, ни мира, је потрајало више од годину дана. Моја јединица је добили задатак да утврди препреке и минска поља. Могуће место за упад бугарске војске био је Криволечки правац“, прича пуковник. Он се сећа да је било и неколико узбуна, а стизале су и информације да су бугарски и албански ратни авиони надлетали Србију и Македонију. Минирање границе је обављено у мају 1952. и 1953. у реонима караула „Равна њива“, „Деве Бајир“ и „Дубровница“, у дужини од 20 километара. На врло тешком и стрмом планинском терену постављене су бодљикаве жице, нагазне и потезне мине у четири поља по 350 метара. Војници и официри су мине и опрему носили на рукама по четири километра до минских поља, јер на 1.500 метара нису могли ни камиони, ни магарци. „Минирао сам границу према Бугарској са 600 мина. Због стрмог земљишта мине су на граничној линији, а испред бугарских осматрачница, постављане ноћу. Запречавање границе и минирање је трајало по шест месеци. Није било инцидената“, сећа се Вучетић. Направљени су планови минских поља, који су предати команди, а који су две године касније, коришћени да се ове запреке разминирају. Не зна се да ли је у минским пољима било мртвих бугарских диверзаната, јер и то је била војна тајна. „Код разминирања 1955. године смо приметили да су две мине експлодирале, али лешева није било. После скоро шест деценија од ових догађаја, ни данас не знам истину о нашем минерском рату. На мој захтев да се отворе ти досијеи из Министарства одбране Србије ми је одговорено да грађа није архивисана. Значи да су и даље државна тајна „, закључује пуковник Вучетић. А у време Прашког пролећа 1968. команда Треће армије је имала план дизања мостова у ваздух. Пуковник Вучетић је после шест деценија ћутања одлучио да открије и ову строго чувану државну и војну тајну и каже: „Мостови који су пресецали правце кретања према Бугарској, Мађарској и Албанији били су припремљени за уништење. Експлозив је ускладиштен у близини мостова на Јужној и Западној Морави, на Великој Морави, Сави и Дунаву“, открива Вучетић. Вучетића је ЈНА 1954. послала у НАТО на специјализацију за коришћење ратних машина. Пензионисан је 1988. као начелник у Генералштабу ВЈ. Наоружавање Египта Педесетих година продавао сам у ЈНА противтенковске мине, ракете „маљутке“, маскирна средства, понтонске мостове и гумене војне чамце за десант земљама у развоју. Египту смо продали 500 ракета типа „маљутка“ – каже пуковник Вучетић. (Мирко Лопушина / Новости) Србин постављао минска поља за СССР

(Фото: Новости)

Москва – Због могуће војне инвазије СССР у време Информбироа 1948. и Прашког пролећа 1968, Тито и војни врх су направили планове за одбрану земље. Била су озбиљна времена, ризик од упада светске велесиле био је оправдан, а конкретне мере нам је описивао пензионисани пуковник Драгољуб Вучетић, који је подстакнут текстовима у „Новостима“ о тајним архивима СДБ дошао у редакцију.

„Као високи официр ЈНА, у миру сам средином прошлог века обављао ратне задатке, који су били војна и државна тајна – каже пуковник Вучетић и показује скицу минских поља, које је са инжињеријском јединицом педесетих година постављао на југословенско-бугарској граници, карту Југославије са мостовима, које би 1968. у случају војног сукоба ЈНА могла да дигне у ваздух, као и извештај Министарства одбране Србије да се војни документи о овим догађајима не налазе у Војном архиву.“

Пуковник Вучетић као официр инжењерије у 19. корпусу и 24. пешадијској дивизији у Скопљу, Штипу и Куманову добио је задатак да утврди границе према Бугарској.

„Војни врх је 1952. процењивао да је Бугарска најопаснија јер су из ње убацивали шпијуне и терористе. Убијани су наши граничари. То стање ни рата, ни мира, је потрајало више од годину дана. Моја јединица је добили задатак да утврди препреке и минска поља. Могуће место за упад бугарске војске био је Криволечки правац“, прича пуковник.

Он се сећа да је било и неколико узбуна, а стизале су и информације да су бугарски и албански ратни авиони надлетали Србију и Македонију. Минирање границе је обављено у мају 1952. и 1953. у реонима караула „Равна њива“, „Деве Бајир“ и „Дубровница“, у дужини од 20 километара. На врло тешком и стрмом планинском терену постављене су бодљикаве жице, нагазне и потезне мине у четири поља по 350 метара. Војници и официри су мине и опрему носили на рукама по четири километра до минских поља, јер на 1.500 метара нису могли ни камиони, ни магарци.

„Минирао сам границу према Бугарској са 600 мина. Због стрмог земљишта мине су на граничној линији, а испред бугарских осматрачница, постављане ноћу. Запречавање границе и минирање је трајало по шест месеци. Није било инцидената“, сећа се Вучетић.

Направљени су планови минских поља, који су предати команди, а који су две године касније, коришћени да се ове запреке разминирају. Не зна се да ли је у минским пољима било мртвих бугарских диверзаната, јер и то је била војна тајна.

„Код разминирања 1955. године смо приметили да су две мине експлодирале, али лешева није било. После скоро шест деценија од ових догађаја, ни данас не знам истину о нашем минерском рату. На мој захтев да се отворе ти досијеи из Министарства одбране Србије ми је одговорено да грађа није архивисана. Значи да су и даље државна тајна „, закључује пуковник Вучетић.

А у време Прашког пролећа 1968. команда Треће армије је имала план дизања мостова у ваздух. Пуковник Вучетић је после шест деценија ћутања одлучио да открије и ову строго чувану државну и војну тајну и каже:

„Мостови који су пресецали правце кретања према Бугарској, Мађарској и Албанији били су припремљени за уништење. Експлозив је ускладиштен у близини мостова на Јужној и Западној Морави, на Великој Морави, Сави и Дунаву“, открива Вучетић.

Вучетића је ЈНА 1954. послала у НАТО на специјализацију за коришћење ратних машина. Пензионисан је 1988. као начелник у Генералштабу ВЈ.

Наоружавање Египта

Педесетих година продавао сам у ЈНА противтенковске мине, ракете „маљутке“, маскирна средства, понтонске мостове и гумене војне чамце за десант земљама у развоју. Египту смо продали 500 ракета типа „маљутка“ – каже пуковник Вучетић.

(Мирко Лопушина / Новости)

Србин постављао минска поља за СССР