До следећег изненађења

Владимир Кецмановић

Вест да су у Хагу ослобођени хрватски генерали могла је да изненади само безнадежно наивне. Они који нису наивни, а тврде да су изненађени – лажу. Оне који оправдану огорченост бркају с неоснованим изненађењем – могуће је оправдати. Остале – ако је разумети и могуће – правдати је тешко.

О томе да Хашки трибунал није установљен да би се утврдило ко је извршио злочине него да би се потврдило како су злочине извршили они којима је кривица унапред прописана –док су они који су невини без обзира на чињенице, с тим што су неки толико ,,невини” да су званично ослобођени и саме могућности да буду процесуирани – певају и врапци на грани.

Људи заинтересовани за рад поменуте институције имали су прилику да се о тој ружној чињеници обавесте у публикацијама стидљивог тиража на готово свим језицима света.

Незаинтересованој већини светске популације препуштено је да с пола пажње слуша, или, што се испоставља као паметније, уопште не слуша, у масовним медијима продуковане полуистине и ноторне неистине.

Ма колико било ужасно рећи, мора да се каже – да ли су хрватски генерали криви или не, са становишта разговора о Хашком трибуналуи хашкој „правди”, сасвим је свеједно.

Ниједна хашка одлука нема никакву правну, или, не дај боже, моралну тежину.

Политичку – има.

И зато српски политички представници имају и право и обавезу да се буне.

Људима који држе до права и правде не преостаје ништа друго него да по ко зна који пут стегну зубе, чекајући својих пет минута.

Овдашњим заговорницима „истине, одговорности и помирења”, поаршинима Хашког трибунала, који су најновијом његовом одлуком, гле чуда, „расрђени”, као да је реч о првом поступку овог суда који је скандалозан, ваљало би, међутим, препоручити да се претерано не „узбуђују”, а посебно да не доводе у питање „кредибилитет” поменуте „институције”.

Није, наиме, паметно говорити ствари које су у колизији с оним што сте говорили до јуче и што ћете, извесно, наставити да говорите од сутра.

Истина је, јавно мњење има кокошје памћење.

Али, ипак, није лепо ускакати у сопствена уста.

До следећег изненађења