Куманово 2012.

(Фото: Башта Балкана)

Гледам га, како покушава да отвори врата београдског Дома војске.

Спрам светла улаза, кроз стакло видим и вратара. Нешто му казује а он, очито под алкохолом, одустаје и враћа се групи. Чекамо туристички аутобус да нас, као чланове Удружења резервних официра превезе до Куманова, на комеморацију битке из Првог балканског рата.

Када је негде после Мостарске петље покушао да насилу уђе и у клозет аутобуса, казах му да ћу звати неког да му га откључа. Пошто се међутим окренуо према средњим вратима и машио за шлиц, повиках:

– Немој!

– Засмрдеће цео аутобус! – завапи жена иза мене.

– Причекај, до рампе на аутопуту!

Када стадосмо искрај наплатних боксова, пратих га како жури ка бараци.

Но, средња врата се уто затворише, и аутобус крете.

Заграјасмо.

Таласасте косе до рамена, возач се не осврташе.

– Сви су му документи и мантил овде! – викаху отпозади.

Нажалост, њихов претходни јуриш на аутобус испред Дома војске беше ми личио на отимачину за места на Ласти, или у градском саобраћају, а не на понашање макар и резервних, или пензионисаних, српских војних старешина. Да љут и разочаран изађем већ наспрам Врчина, у поноћ 27. на 28. октобар, и пешачим кући бар петнаест километара по киши, чинише ми се међутим горе него да наставим пут.

Одбих, зато, и прву понуду ракије, од сапутника с флашом у руци.

– Срамота! – понављаше жена иза мене, ваљда због остављеног.

После ми Вођа пута објашњаваше да су наших пет-шест сапутница чланице Друштва потомака бораца из ратова 1912–1918. ‘‘Наше девојке!’‘ зваху их – времешне – остали, нико млађи од шездесетак година.

Поред тога што ми објашњаваше да је Остављени и раније правио испаде (’‘Изгледа да је 1999. пукао на ратишту’‘), Вођа пута ми се правдаше и за двојицу враћених већ у Београду. Заиста, бар мени беше речено да за пут у Македонију морам имати нову, пластичну личну карту или важећи, наново црвени пасош, али се ипак чудих белокосом господину који упорно говораше да му је стара легитимација доживотна. Да му пак кажем да му ни сво прегалаштво у Служби, ни све младалачке радне акције и активизам, неће помоћи да пређе ниједну ‘‘авнојску’‘ границу, не падаше ми на памет.

И Вођа пута се наиме беше нагледао променљивих прописа и ставова, научивши, за разлику од Покуњеног, да размишља једино о налозима виших и моћнијих. Јер, Онима који су и њега искористили да би нас из једног ропства превеслали у друго, и прво Куманово беше само ‘‘коагулација’‘, зарад потоње ‘‘дисолуције’‘ – Кумановом такође – при фином подешавању нашег суљања у дистопију.

До следеће тријаже дошло је иза манастира Прохор Пчињски, када их још троје мораде сићи. Очајан, Вођа пута викаше:

– Зар вас нисмо упозорили да нема убеђивања с граничарима и цариницима?!

Одбачени, осим бившег ратника са рампе, не беху истина пили, али им вера у разум беше, изгледа, надвладала сазнање да чак ни Југосфере још нема, осим у виду контролних кућица од лима уместо од чврстог материјала.

Одбих, поново, ко зна коју већ понуду да потегнем бар гутљај.

– Угасите ту хрватску музику! Дајте нам нашу! – викаше жена иза мене.

– Немој народњаке!

– Ма какве ‘‘народњаке’‘! Мислим на нашу стару, изворну, народну. Не ова кревељења Јосипе Лисац и сличних успијуша! – објашњаваше жена неком из средине.

С веселим човеком са флашом, поведе Три ливаде, нигде хлада нема. Придружише им се и други.

Стојећи крај шофера, Вођа пута нам кроз галаму и хук вожње казиваше да ћемо посетити и цркву у Старом Нагоричану.

– Гласније! – викаху му. – Стани на средину, да те чујемо!

Претходно, наиме, Историчарка нам преко микрофона – уз повремено ‘‘Драги моји!’‘ – беше одржала основачко предавање о Османском царству, о Куманову 1912. и 1999. немајући шта да каже. Подсетих се биологичарке из школе Браћа Рибар, која нам с одушевљењем беше причала о Мичурину, и његовом гајењу јужног воћа у Сибиру.

Снени после непроспаване ноћи, приметих да лазимо вулканским пределом – поводом, изгледа, за тврдње о Балкану као сучелишту тектонских плоча. На врху једне од купа уочих, попут камичка, срушени Споменик.

У Старом Нагоричану – попришту првог дана српско-турског, обострано ненадног, оружаног судара у магли – Црква Светог Ђорђа нас дочека усред гробља с крстовима засеченим траговима прастарих свастика. Отмену мером, видех је делом ниске од Динаре, преко Космета, Македоније, Аланије, Грузије, до међе Јерменије и Ирана. Мермера на њој немаше, већ пешчара меденог временом, с бокова јој штрчаху остаци цркве на којој Краљ Милутин беше подигао своју, завештавши је једној од првих победа над Турцима.

И рушевина и надзида стајаху једно, испод сводова ме посматраху безмало ренесансно осликани свеци раног четрнаестог века, још неначетог зебњом од хорди из Монголије и Синкјанга које ратоваху и ноћу и примирјем, сваком варком и подлошћу.

Да знам, ни из Старог Нагоричана испод скопске Црне Горе не беше се никада огласио хоџа.

Недалеко, планинари из неколико аутобуса скупљаху се око стола са чајем. У доколеницама од шушкавца, огрнути шушкавим кабаницама, под шајкачама и српским знамењима, радоваху ме, али својом опремом и збуњиваху. Испред куће од шупље, црвене опеке, неомалтерисане и незавршене попут многих по Србији, висока, кошчата домаћица кафом нудише гошће из планинарских аутобуса.

Оне јој потом захваљиваху и на пелцерима разнобојног цвећа, из саксија с неограђеног, бетонског трема.

Зебрњак нам се приближаваше, колона аутобуса и аутомобила вијугајући ка ледини привременог паркиралишта.

Огрнути српским заставама, млади људи се у тамном низу пењаху ка црној цитадели – до 1942. постољу куле од педесетак метара, своједобно највишег спомен-обележја на Балкану.

Кулу, налик торњу лондонског Биг Бена, срушили беху Бугари као што им преци беху рушили предања, сећања, имена и називе, чак и језик домаћих – потом називаних ‘‘Бугарима’‘ или ‘‘Македонским Словенима’‘. Али, помишљах, шта беше српског архитекту навело да подиже торањ, а не вајарски споменик, бици између два зараћена осећања и схватања живота на Хуму?

То, што идући ка Куманову граду бесмо прошли поред кубистичких сочиненија у част неке партизанске победе или јубилеја није ме изненађивало. Грађене само да подсећају на Револуцију и небитност свега пре Ње, Богдановићеве некрополе, бетонски цветови, металне розете, орнамент на београдском Старом сајмишту, бронзане руже где је неко од комуниста страдао у Београду, скаламерије на Космају и Козари, налагаху нам да ништа не памтимо са сјајем у очима или трептајем у грудима, већ као свезу или однос кристализоване политике, ‘‘напретка’‘, и твари.

Заиста, какав је био Карађорђев споменик на месту грдила ‘‘Захвалности Француској’‘, која нас је мрзела и хиљаду година пре но су нас њени ‘‘милосрдно анђеоски’‘ авиони бомбардовали? Ни Мештровићево масонско длето и мистрију не доводе у сумњу ни данашњи ‘‘српски патриоти’‘, иако испод Победника потом више не победисмо, Маузолеј на Авали нам заувек погребе Жрнов, а карнашки храм обесвети Његошеву капелу.

‘’Pax vobiscum!’‘ нико не збори, мада је Бугарима сметао и Биг Бен.

Слушам Председника Србије како казује Шта Треба, док чини што се од њега тражи. Попут нашег Вође пута, и он препознаје неминовност тамо где је нема. Ко да га подсети да се Злу ваља супротстављати и властитом, слабијом силом, ако он то сам, ни најмање непромишљен, не зна или не осећа?. Гледам, леђима окренуте и њему и Председнику Бивше југословенске републике Македоније, и игроказу на бини и око ње, тројицу Срба из околине. Један се једва зауставио да не падне с руба гомиле посетилаца, друга двојица седе на земљи, тврдих лица наших Јужњака – ратара и ратника с којима се не ваља качити.

Јер, бина је одмах испод Споменика на врху, ми на дну, заошијани посетиоци се упињу да одрже равнотежу на стрмини, али им обезбеђење не дозвољава да закерају – мада би ваљало да је бина испод нас, бар понешто да видимо и чујемо.

А можда тако треба: на речи Николе Пашића Војводи Путнику које је угледни београдски сценариста уметнуо двојици историјских личности, гледам где бих се денуо, јер људи тако не декламују. Пашић наиме нуди команду превремено пензионисаном Путнику, он је једнако натегнуто условљава потпуном својом рехабилитацијом, а ни житки момчићи у презеленим униформама (у оригиналу сивљим) не личе на оне с фотографија матураната из доба Битке.

Помишљам и нехотице на момке из Храма Светог Саве, чврсте усред хладноће тога здања, скрајнуте у параклис до кога се стиже необележеним лавиринтом. Јер и тог 20. октобра 2012. поп беше појао опело, као викар Патријарха српског на Зебрњаку. Одвојене једном седмицом, и тридесеттрогодишњим поломом између Куманова и смене окупатора Београда, та два догађаја премостили су управо ти младићи, скупљени на приватни сазив родољуба. Зато смо попа који нас је подсећао на Србе ‘‘ликвидиране’‘ од комуниста једва чули испод армирано бетонских сводова, некада грађених од тесаника или опека – собом да потврде наслоњеност људи једних о друге, у свод нације, и Цркве.

Но, Викар се добро чуо, јер и та прослава беше коска бачена Србима, уз глађење Македонаца да не реже на нас, ‘‘окупаторе’‘. Викара, истина, нисмо могли видети од црних сандука озвучења, као ни остало што се дешавало на брегу изнад нас, пошто се неко потрудио – као у свему од Газиместанког говора 1989. до данас – да се још једна представа одради, а ништа битно не обави.

У Храму то беше пригушени помен непомену, на Зебрњаку смушено подсећање на прећутано. Јер, отац ми беше казивао да су они, ђаци комунисти на служењу војнога рока, априла 1941. свога команданта пука звали ‘‘Хроми Даба’‘, због ране из ратова 1912–1920 – или, још погрдније, ‘‘солунац’‘. Поп у Храму није међутим кудио никога а ни његова млада паства: рат између Нас и Њих трудили смо се да остане духовни, док Они таквих скрупула ни данас немају.

Размишљао сам и о ‘‘Шетњи захвалности’‘. Али, на Зебрњак се 1912. није доспевало ногу пред ногу, нити се слобода осваја шетањем – понајмање из прилике у прилику, из опције у опцију – јер време не постоји спрам битнога, нити се ‘‘прогресом’‘, речју или гестом може задобити ишта вредно живота. У одсудном, вечност остаје једино мерило, те је 1940. Рут Мичел – после марша четника и с Куманова кроз Београд – записала да су ‘‘Срби најжилавији народ на свету!’‘. Дошао бих, да је такве било, на параду ветерана, или момака какве су Службе уновачиле у ‘‘навијаче’‘, пошто ни те појмове не смемо препустити посрнулима.

Парола ‘‘наших’‘ властодржаца, ‘‘Змију глади, испод ње се вади!’‘ остаје ми огавна, јер ми се, мимо њеног кукавиштва и опортунизма, не чини начином да тој Змији – каквој су они пород – избегнемо загрљај.

Стојећи при огради брега слушам зато Генерала из нашег аутобуса, радостан што српских војника још има. Али, и њега су пензионисали пошто није хтео да глуми у опсени народа који, са свим својим манама, јесте Христов. С брда се пак Црква Светога Ђорђа не назире, донекле оскрнављена пошто су и у њој, као у Прохору Пчињском, безбожници љубили и даривали иконе, потом у возилу певајући:

‘‘Са Овчара и Каблара,
Чобаница проговара,
Друже Тито чиста лица,
Кад ћеш поћи до Ужица…’‘

У тескоби, схватам да се не леми пластика на гвожђе, нити на њега вари ни алуминијум, пошто реакција наједа оба метала, док се пластика одлепљује, распада, или сагорева при првим искушењима. Јер или смо верни прецима који су себе пронашли у магли Куманова, или родитељима који су се изгубили кудећи ‘‘хегемонизам’‘ свога народа.

У Турака, зато, већ стоји повика на етничко чишћење Тракије, Космета и Македоније још од 1912, нико се не питајући откуд насеобине Черкеза и Турака тамо где их није било пре 17. века, шиптарске да и не помињемо. Бугари и Грци прсе се својим победама у Балканским ратовима, као да њих и Кумановом, и Брегалницом, нису решили Срби.

Пролазећи одсутно кроз тусте људе са пластичним картицама око врата, усред месечевог крајолика пространог, кумановског поља, силазим поред сивог и осипног каменолома, ка аутобусима.

Иза нас, Спомеником се и даље веру они који би да споје туризам с ходочашћем као равногорство са Енобеом, атеизам са Црквом, лагоду са прегнућем, не марећи што их остали чекају пред још једну ноћ пута.

Испред средњих врата Генерал нешто објашњава реткима који и даље сматрају да се не мора све искористити, као бродоломнички оброк. Зато му не говорим да ћемо једном опет на Зебрњак, да се пењемо нагоре мимо стаза и ограда, знајући да није једини ратник посвећен помишљу на пале, тихе, и невидљиве с наше базалтне громиле.

Куманово 2012.