Цене све веће, грамажа све мања

Произвођачи све чешће смањују количину производа у паковању а цене повећавају (Фото: Моја Фарма)

Београд – Није ретко да произвођачи смањују количину производа у паковању, задржавају или чак повећавају цену, а притом не мењају изглед амбалаже. Док у потрошачким организацијама сматрају да су купци тако оштећени, произвођачи ћуте. У Министарству трговине кажу да ако је производ правилно декларисан, не постоје законске санкције.

Раније се куповала чоколаду од 100 грама, павлака од 200 грама, супа из кесице могла је да напуни четири тањира, а велика паштета била је тешка 100 грама. Сада се све порменило, чоколада неких произвођача је тешка 75 или 90 грама, чаша павлаке 180 грама, супа из кесице је за три особе.

„Реч је о класичном маркетиншком трику где у истој амбалажи, истог облика, са истом ценом, чак неки пут и већом, продаје производ који је до јуче имао већу грамажу“, наводи председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић.

Он је додао да једина могућност да се елиминише оваква појава на тржишту јесте  поштовање произвођачког кодекса, тачније да се потрошачи на адекватан начин обавесте, да се грамажа променила.

Ако је произвођач правилно декларисао робу, санкције практично не постоје.

„У случају да потрошач не може да види декларацију онда би требало да се она исправи и да се та величина прилагоди читљивости. Законодавац није прописао шта је то читљиво, а шта није. Која је ту одређена величина, тако да смо имали случајеве да налажемо да та декларација буде читљива и видљива“, наводи је Горан Мацура из Републичке тржишне инспекције.

Када је тежина чоколаде на пример смањена само за 10 грама, са 100 на 90, на количину од 10 комада једна практично нестане. Али, помоћи нема. У сваком случају, када кренете у куповину отворите четворе очи и обавезно читајте оно што је најситније написано.

Цене све веће, грамажа све мања

Николићеву колону возила "исекао" члан СНС-а

(Фото: Блиц)

Београд – Човек који је прошле недеље у Улици Јурија Гагарина на Новом Београду “шкодом фелицијом” више пута покушао да пресече колону возила у којој је био председник Србије Томислав Николић члан је Српске напредне странке, сазнаје ексклузивно “Блиц”. То је и разлог што је полиција крила прави идентитет осумњиченог, а тужилац, упркос оштром прекршају, није реаговао.

Према сазнањима нашег листа, реч је о Александру Стојићу, а не Стојановићу, како је процурило из полиције. Он је напредњак и веома близак пријатељ председника Скупштине Србије и високог функционера СНС-а, Небојше Стефановића.

Незванични извори из МУП-а дали су медијима погрешну информацију да дотични живи на Новом Београду уместо у Земуну. Опречне изјаве о томе да на возилу није било таблица, па да је била једна таблица, али унутар “фелиције” код шофершајбне, такође су изазивале сумње.

Иако смо данима покушавали да дођемо до било ког детаља у вези с осумњиченим, није нам полазило за руком, а одговор који смо најчешће добијали од полицијских функционера био је “све ме питајте, само за то не”. На основу тога лако се може закључити да је полицијски врх покушао да сакрије овај скандал.

Тачна је информација да је Стојић годину дана радио у Јавном предузећу “Србијашуме” као приправник и да му пошто није задовољио, уговор није продужен. Није, међутим, тачно да му стриц ради у књиговодству тог предузећа, већ је реч о тетки, која је, према нашим сазнањима, шеф те службе у Шумском газдинству Београд. Све ове модификоване информације учиниле су да Александар Стојић до данас буде налик духу до којег нико није успео да дође. Такође, све ово објашњава и зашто се тужилац није заинтересовао за неког ко је покушао да угрози безбедност првог човека у држави, али и зашто је случај брзином светлости заташкан.

“Блиц” је јуче успео да дође до Стојићевог броја телефона, али када се јавио, пре него што смо завршили питање, бесно је одговорио:

- Немам ја шта вама да објашњавам. Нанели сте ми велико зло и штету – у даху је изговорио

На наше питање како смо му ми то нанели штету, додао је:

- Ви сте најгори, “Блиц” су најгоре новине – и затим прекинуо везу.

Како сазнајемо, Стојић је родом из Глине, одакле је са породицом избегао деведесетих. Његов отац Ђуро био је заменик градоначелника тог града пре него што се породица Стојић трајно настанила у Земуну.

Јуче нисмо успели да дођемо до саветнице за медије Томислава Николића нити до било кога другог из прес-службе председника, јер се нису јављали нити су одговарали на поруке. Такође, јуче није било могуће доћи ни до председника Скупштине Србије нити до било кога из његове прес-службе.

Полиција се још није огласила поводом текста у штампаном издању „Блица“.

Кабинет председника Скупштине: Стефановић не зна „пресретача“

Из кабинета председника Скупштине Србије Небојше Стефановића демантовано је данас писање листа „Блиц“ да је колону председника Србије Томислава Николића недавно „пресекао“ пријатељ Стефановића и оцењено да такво писање представља покушај рушења угледа парламента и његовог председника.

Стефановић, како се истиче у саопштењу, никада није упознао, нити срео поменутог „пресретача“ којег наводи тај, како тврде, „непрофесионални лист“.

„Тенденциозне и шокантне лажи дневног листа ‘Блиц’ о пријатељству председника Скупштине Србије и потпредседника СНС Небојше Стефановића са човеком који је ометао колону председника Републике представљају срамни покушај дискредитовања и рушења угледа Скупштине Србије и њеног председника“, пише у саопштењу Стефановићевог кабинета.

Како се додаје, „увредама и лажима Блиц крши основне постулате новинарске етике и представља срамоту за часну новинарску професију“.
„Треба ли да подсетимо да су истинитост, праведност, непристрасност и поштење, коректност, одговорност према друштву, поштовање закона, марљиво истраживање, морал, императиви новинарског начела?“,наведено је у саопштењу.

Нелогичности

Извори из МУП слагали за право презиме
Објављено лажно место становања
Нико из МУП-а, супротно пракси, није желео да говори
Тужилац се није бавио осумњиченим
МУП се, супротно пракси, није огласио саопштењем
Противречне информације око саобраћајних таблица

Николићеву колону возила "исекао" члан СНС-а

Руси добијају савршен систем за праћење

Руси активирају нови систем за праћење за ког нема “невидљивих” америчких летелица (Фото: Актер)

Москва – Русија ће већ крајем идуће године моћи да користи информације “глобалног шпијуна”. Министарство одбране завршава усаглашавање техничке документације и обим финансирања пројекта “многопозиционог информативног система” – МРИС. Он ће бити способан да открије и прати авионе и бродове на раздаљини од неколико десетина хиљада километара. У Министарству одбране Русије тврде да ће ово “светско око” моћи боље да види од било којег постојећег система космичких и радарских система за обавештавање.

Техничке карактеристике новог руског “глобалног шпијуна” су тајна, али се зна принцип рада. Све летилице, војне или цивилне, зраче радиоталасе. Авиони и топлотну енергију. Задатак МРИС-а је да се лучења пронађу и да се одреде тачне координате. После се прати кретање тих објеката. “Глобални шпијуни” с лакоћом откривају и тзв. невидљиве америчке летилице зване “стелт”.

Руско “велико око” биће способно да прати и кретање технике на земљи.

Истовремено, руски “глобални шпијун” не зрачи, па противници неће имати сигнал да их неко прати. За монтирање елемената “светског ока” потребан је простор од десетине квадратних метара где би се монтирале антене. Зато је МРИС готово неприметан за шпијунске сателите из космоса.

Прва испитивања новог руског система прошла су 2009, а стручњаци су тренирали на праћењу својих авиона и бродова. Са “глобалним шпијуном” руски научници су из Подмосковља пратили авионе изнад Баренцовог мора. Већ тада научници су могли са врло великом прецизношћу да прате курс авиона и да кажу о каквој се летилици ради.

- Ако МРИС буде могао да наводи високопрецизно оружје створиће се могућност да се противник може уништити на свим деловима Земљине кугле, кажу у руском Министарству одбране.

У Москви знају да сличан пројект већ неколико година развија “Бритиш ерспејс систем”. Да Енглеузи праве свој систем јавност је сазнала у августу ове године када су саопштили да ГПС није увек ефикасан, јер јужнокорејски ПВО није приметио севернокорејске ракете. Британци тврде да ће њихов нови систем користити само армија. За разлику од њих Руси желе да нови глобални информативни систем користе и у цивилне сврхе.

Руси добијају савршен систем за праћење

Аматеризам

Драгомир Билић

Писање је озбиљан посао за људе који су се школовали за то и који живе од тог свог писања.Поштујем њихов рад у оној мери колико то њихово писање могу да разумем. О некима који се баве писањем, а не разумем шта пишу немам неко мишљење јер сматрам да писање, ако није о некој научној стручној теми, мора да буде јасно већини популације којој је намењено. Дакле мислим о писању баш оваквих текстова који и чини ову интернет размену идеја овако популарном и све више доступну свима. Интернет портали су већ сада будћност садашњице. Баш сам ово ле
по рекао још мало па ко неки…

Лично нити сам школован за то нити живим од писања. Пишем овако Српски јасно, по сазнањима и осећају.

Сматрам да имам довољно година,образовања,талента и искуства, да сам сагледао већину грешака коју смо,као народ, правили,у скоријој прошлости и садашњости, и желим да укажем на њих кроз јасан лични став. Зато и немам политичког фаворита и кроз своје текстове желим да похвалим али и критикујем оно што политичари, било које странке, раде. Ако у изношењу својих ставова погрешим спреман сам и на аргументовану критику јавности.Свој его сам у оваквом писању свео на минимум.

Свака моја претензија у писању се своди на то да помогнем нашим елитама да осете, како део народа, који деле моја размишљања, живе и осећају. Значи чист аматеризам по питању писања. Ја овакав нисам проблем….. а можда и јесам некима?

Знам да неки „професионалци“ сад кажу ма опусти се има ко мисли о томе. Е баш то и хоћу али како у оваквим условима и са оваквим „професионалцима“ у већини. Сав народ то осећа на својој кожи предуго. Овде ми се намеће једна реченица Балашевића из „Шугар репа“: „ШУПАЉ СИ КО ЦРКВЕНО ЗВОНО Ј….. ВОЗ КОЈИ ТЕ ДОНО ДА СЕ ЈА ЦЕЛОГ ВЕКА СТОБОМ ПАТИМ…“.

Не радујем се пресудама Хашког суда! Не одобравам их! Али то је реалност и казна за наш аматеризам.

Сетите се како је све то почело. Са комунистом који је, због сопствене власти, форсирао национализам. Ушли смо у рат са петокраком на челу и дуго нам је требало да је скинемо. И њега смо дуго скидали. Успут нам је у својој „породичној“ идеолошкој борби разорио службе и систем уопште али уз помоћ запада који је то форсирао. После је тај исти запад форсирао неке демо комунисте који су такав разорени систем приватизовали и обогаљили. Њих никако да се отарасимо. Појаснићу, у кратким цртама, ако неком није јасно.

Има толико повезаних ствари да би могао фељтон да напишем.Ал ме мрзи. Деведесетих је сваки „виђенији“ криминалац имао „службену“ а обични полицајци су се школовали на курсу од три месеца. И данас нас већина таквих „чува“. Као они су правили Српску полицију против не знам чије војске. Подела а као ми у рату. Па се после испоставило да нисмо ми ратовали него тамо неки добровољно. Е такви аматери су нас и коштали губитка рата.

И сам сам био у таквој организованој групи аматера која се звала ЈА. Е после смо и НА ТО победили. Још би неки од тих губитника официра да имају исте привилегије као код Тита а изгубили су рат. Многи од њих никад се нису ни борили за Србију него за Југославију. Па кам ги… Готовина јесте за Хрватску. На какав начин? То је питање. Ови часни официри из Републике Српске и који су одбранили територију исте чаме у том истом Хагу. Можда и њих ослободе. Половини ових наших сад не би дао ни овце да ми чувају а камоли државу. Какво је стање у полицији видимо по порасту степена општег криминалитета. Аматеризам политиканство и лична корист узима данак у сваком сегменту друштва. Поделе су свуда.

Сад би опет неки аматери да хапсе по својим критеријумима и осећају за правду. Не мислим на Вучића. Када је правда у питању она тек не трпи осећаје и аматеризам. Какво нам је ту стање чућете ако већ нисте обавештени. Месарка је ту дебео део колача приграбила себи и својим аматерима. Како да их назовем другачије кад као школовани не могу већину „значајнијих државних“ лопова да осуде. Можда то и није аматеризам можда су све то и намерно радили из неког или нечијег интереса.

Али ко ће то да докаже и одбрани на суду.Нису могли ни Харадинају да докажу доказане злочине а сад хоће на аматерски начин да бране Косово и Метохију. Са чиме и са киме. Које снаге нападамо. Где стајемо. На Ибру или идемо даље. Имамо ли муниције и оружја. Какав је морал код грађана и политичара. Имамо ли резервни план. Ко су нам савезници. Ко је командујући. Колико има петоколонаша. Како њих елиминисати. Где су резервни положаји……

Зашто ћутите ….. Аматерчине једне!

Не иде се у рат са песмом „нисам знала да сам ово хтела“ него са знањем и добром припремом. Ко је од наше деце био негде на војној обуци. Колико њих познаје разна оружја и оруђа. Побили би се сами да им даш озбиљно оружје. Шиптари им и не требају. Рат није улична туча хулигана. Рат је озбиљна ствар где гинеш у трену ако си неприпремљен за њега.

Нађите ми младе из Шумадије који знају где је Призрен, Ђенерал Јанковић, Гњилане, Пећ а о Српским манастирима и да не говорим. Колико их има. Који је мотив тог и таквог младог да иде да ратује за то Косово и Метохију, а одрастао је на учењу демо и других издајица и суочен је са свакодневним аматеризмом. Наши очеви и ми смо издали то Косово и Метохију. Очеви кад су ставили петокраку на Скупштину.

А ми синови из Србије кад смо вратили оружје које смо задужили кад смо се повлачили са тог нашег јадног Косова и Метохије. Еј бре онолика војска се повукла за три дана. Колико сати би сада трајао тај рат? Не терајте и нашу децу да због вашег политиканства и аматеризма носе тај терет издајништва ни крива ни дужна. „Радован Трећи“ треба само да се игра у Атељеу а не и у животу, и ако је проистекао из нас. Али ако се ујединимо и одлучимо идем ја први…. ма и ако се не ујединимо идем….. Ј… ми пас матер аматерску!

ПС. Овај пут идем за славу дневнице остављам Србији. Аматерски него шта!

Аматеризам

Аматеризам

Драгомир Билић

Писање је озбиљан посао за људе који су се школовали за то и који живе од тог свог писања.Поштујем њихов рад у оној мери колико то њихово писање могу да разумем. О некима који се баве писањем, а не разумем шта пишу немам неко мишљење јер сматрам да писање, ако није о некој научној стручној теми, мора да буде јасно већини популације којој је намењено. Дакле мислим о писању баш оваквих текстова који и чини ову интернет размену идеја овако популарном и све више доступну свима. Интернет портали су већ сада будћност садашњице. Баш сам ово ле
по рекао још мало па ко неки…

Лично нити сам школован за то нити живим од писања. Пишем овако Српски јасно, по сазнањима и осећају.

Сматрам да имам довољно година,образовања,талента и искуства, да сам сагледао већину грешака коју смо,као народ, правили,у скоријој прошлости и садашњости, и желим да укажем на њих кроз јасан лични став. Зато и немам политичког фаворита и кроз своје текстове желим да похвалим али и критикујем оно што политичари, било које странке, раде. Ако у изношењу својих ставова погрешим спреман сам и на аргументовану критику јавности.Свој его сам у оваквом писању свео на минимум.

Свака моја претензија у писању се своди на то да помогнем нашим елитама да осете, како део народа, који деле моја размишљања, живе и осећају. Значи чист аматеризам по питању писања. Ја овакав нисам проблем….. а можда и јесам некима?

Знам да неки „професионалци“ сад кажу ма опусти се има ко мисли о томе. Е баш то и хоћу али како у оваквим условима и са оваквим „професионалцима“ у већини. Сав народ то осећа на својој кожи предуго. Овде ми се намеће једна реченица Балашевића из „Шугар репа“: „ШУПАЉ СИ КО ЦРКВЕНО ЗВОНО Ј….. ВОЗ КОЈИ ТЕ ДОНО ДА СЕ ЈА ЦЕЛОГ ВЕКА СТОБОМ ПАТИМ…“.

Не радујем се пресудама Хашког суда! Не одобравам их! Али то је реалност и казна за наш аматеризам.

Сетите се како је све то почело. Са комунистом који је, због сопствене власти, форсирао национализам. Ушли смо у рат са петокраком на челу и дуго нам је требало да је скинемо. И њега смо дуго скидали. Успут нам је у својој „породичној“ идеолошкој борби разорио службе и систем уопште али уз помоћ запада који је то форсирао. После је тај исти запад форсирао неке демо комунисте који су такав разорени систем приватизовали и обогаљили. Њих никако да се отарасимо. Појаснићу, у кратким цртама, ако неком није јасно.

Има толико повезаних ствари да би могао фељтон да напишем.Ал ме мрзи. Деведесетих је сваки „виђенији“ криминалац имао „службену“ а обични полицајци су се школовали на курсу од три месеца. И данас нас већина таквих „чува“. Као они су правили Српску полицију против не знам чије војске. Подела а као ми у рату. Па се после испоставило да нисмо ми ратовали него тамо неки добровољно. Е такви аматери су нас и коштали губитка рата.

И сам сам био у таквој организованој групи аматера која се звала ЈА. Е после смо и НА ТО победили. Још би неки од тих губитника официра да имају исте привилегије као код Тита а изгубили су рат. Многи од њих никад се нису ни борили за Србију него за Југославију. Па кам ги… Готовина јесте за Хрватску. На какав начин? То је питање. Ови часни официри из Републике Српске и који су одбранили територију исте чаме у том истом Хагу. Можда и њих ослободе. Половини ових наших сад не би дао ни овце да ми чувају а камоли државу. Какво је стање у полицији видимо по порасту степена општег криминалитета. Аматеризам политиканство и лична корист узима данак у сваком сегменту друштва. Поделе су свуда.

Сад би опет неки аматери да хапсе по својим критеријумима и осећају за правду. Не мислим на Вучића. Када је правда у питању она тек не трпи осећаје и аматеризам. Какво нам је ту стање чућете ако већ нисте обавештени. Месарка је ту дебео део колача приграбила себи и својим аматерима. Како да их назовем другачије кад као школовани не могу већину „значајнијих државних“ лопова да осуде. Можда то и није аматеризам можда су све то и намерно радили из неког или нечијег интереса.

Али ко ће то да докаже и одбрани на суду.Нису могли ни Харадинају да докажу доказане злочине а сад хоће на аматерски начин да бране Косово и Метохију. Са чиме и са киме. Које снаге нападамо. Где стајемо. На Ибру или идемо даље. Имамо ли муниције и оружја. Какав је морал код грађана и политичара. Имамо ли резервни план. Ко су нам савезници. Ко је командујући. Колико има петоколонаша. Како њих елиминисати. Где су резервни положаји……

Зашто ћутите ….. Аматерчине једне!

Не иде се у рат са песмом „нисам знала да сам ово хтела“ него са знањем и добром припремом. Ко је од наше деце био негде на војној обуци. Колико њих познаје разна оружја и оруђа. Побили би се сами да им даш озбиљно оружје. Шиптари им и не требају. Рат није улична туча хулигана. Рат је озбиљна ствар где гинеш у трену ако си неприпремљен за њега.

Нађите ми младе из Шумадије који знају где је Призрен, Ђенерал Јанковић, Гњилане, Пећ а о Српским манастирима и да не говорим. Колико их има. Који је мотив тог и таквог младог да иде да ратује за то Косово и Метохију, а одрастао је на учењу демо и других издајица и суочен је са свакодневним аматеризмом. Наши очеви и ми смо издали то Косово и Метохију. Очеви кад су ставили петокраку на Скупштину.

А ми синови из Србије кад смо вратили оружје које смо задужили кад смо се повлачили са тог нашег јадног Косова и Метохије. Еј бре онолика војска се повукла за три дана. Колико сати би сада трајао тај рат? Не терајте и нашу децу да због вашег политиканства и аматеризма носе тај терет издајништва ни крива ни дужна. „Радован Трећи“ треба само да се игра у Атељеу а не и у животу, и ако је проистекао из нас. Али ако се ујединимо и одлучимо идем ја први…. ма и ако се не ујединимо идем….. Ј… ми пас матер аматерску!

ПС. Овај пут идем за славу дневнице остављам Србији. Аматерски него шта!

Аматеризам

Коначно је неко скресао Карлеуши?

Јелена Карлеуша

Укратко ево шта се десило у емисији „ Љубавна докторка“ Хепи телевизије на снимању 29. новембра 2012, о коме сви причају, ал нико не каже да је проблем у Исидори Бјелици, а не у ове две. И није истина да је Ивана Станковић напустила снимање. Она јесте напустила, али пошто ју је Исидора Бјелица буквално отерала са снимања. Срамота.
Извор је поуздан. Све до танчина је истина. Ако сумњате, окрените Јелену Карлеушу, Исидору Бјелицу, Ивану Станковић и Нигора, или било кога на Хепи телевизији и уверићете се у ове речи, које смо ми знатижељни добили.

Ајмо од почетка.

29. 11.2012. је требало да се сниме две емисије, ништа нарочито захтевне, како нам кажу после нове сценографије, већ помало и уходане. У првој је био гост Гоца Тржан и не знамо још ко, а у другој, једна од гошћи је требала да буде Јелена Карлеуша, док су друга два госта била мање битна у ствари тако је бар изгледало Исидори Бјелици.
Мувала се по ходницима, док није дочекала Карлеушу. Увела је у студио, разглабале су, а онда је у студио ушла још једна женска особа, манекенка Ивана Станковић. Затим је ушао и мушкарац, певач Нигор. Све је било спремно да почне снимање друге емисије по реду за тај дан.

Хепи телевизија има добре услове, посебно се то види у студију и у режији. Користе неколико камера за једноставне емисије, а такође јако пуно дају на добром изгледу и фотографији што се баш види у месецима иза нас. С обзиром на све то сарадници у емисији се осећају добро и труде се да буду креативни. То је случај и са гостима, и новинарима, осећају се да су заиста у шоу. Тако да се ушло у снимање лагано и опуштено. Ево укратко шта се и како дешавало:
Снимање је почело и текло без проблема. Две гошће Карлеуша и Ивана су седеле на местима за госте. Исидора је постављала питања, оне су одговарале. Карлеуша је била у свом класичном издању, Ивана у свом, имала је књигу у руци. Онда је Карлеуша почела да паметује. Исидора је одобравала Карлеушино паметовање. Поштовала ју је као гошћу. Али, тада се видело да Ивана не одобрава то што Карлеуша прича. То је почело да вређа Иванину интелегенцију, а кажу и интелегенцију просечног вола. Интересантно не и Исидорину. Ту је Ивана дала до знања Карлеуши, а   и Исидори, да је итекако бистра и да ствари неће ићи у жељеном смеру жваке коју по навици прича Карелуша. Тако је и било, врло брзо пар минута од почетка Карлеуша је испала неколико пута јако глупа чак и себи. Стално се окретала ван кадра ка своме менаџеру. Такође, код Исидоре је постало приметно да је већ тада на страни Карлеуше.

Негде врло брзо по почетку у емисију је ушао Нигор. Он је сео између њих две. Почео је разговор и са Нигором. И чинило се да ће сада ствари да се смире. Међутим, Карлеуша с обзиром на искуство рада пред камерама стално прича не би ли била у центру пажње. Опет паметује, углавном износи исфолиране фразе. Видело се да се у Ивани кува. Ивана је изгледала доста јаче од Карлеуше психички, а и од Исидоре. Исидора би одобравала, све са да да да, што би Карлеуша рекла. У ваздуху се осећало да ће да пукне. И пукло је.

Карлеуша све прича о себи у суперлативу, и онда је рекла како она лепо пева. Ивана јој је тада без длаке на језику одбрусила да она не зна да пева. Прво су помислили сви да је то као на шалу, али је онда кренуо рафал упућен Карлеуши. Карлеуша би искусно наставила да прича о себи и о свом хвалоспеву. Али Ивана би је опет сачекала, у Карлеушиној лажи. И ту је Исидора први пут прекинула емисију и стала на Карлеушину страну. Кажу био је двадесети минут. Исидора је рекла Ивани, Ивана што ми минираш емисију. Ивана јој је одговорила да јој не минира емитију и да свако иоле нормалан мора да реагује на овакве глупости. Исидора је успела да смири ситуацију и да замоле да се снимање настави. Снимање се наставило.

Људи причају да је то што су камере успеле да ухвате права драма и прави хит. Сви су се окупили око студија и режије да гледају. Већ је почело да се прича по телевизији о емисији. Неки људи су с обзиром да се кажу снима на харду са мреже у згради истовремено гледали већ снимљене делове и одушевљавали се. Отуд и сачуван оригинал емисије, а сазнаћете касније да Јелена Карлеуша и Исидора Бјелица мисле да су емисију успеле да униште.

Идемо даље, ушло се у наставак снимања. Нигор је тотално био збуњен дечко који је упао између две ватре када га нешто пита Исидора би одговорио, али не би то дуго трајало јер би Карлеуша преузела причу. И тако опет у некој њеној причи о себи, Ивана је опет прозвала Карлеушу, говорила је да је Карлеуша лош пример без слуха, да то што она мисли о себи је у ствари оно што би она желела да други мисле а да у стварности није тако. Исидора је почела да напада Ивану. И кажу да се ту већ видело да је Исидора пала ниско и да је изгубила свако поштовање према имиџу Исидоре коју је годинама градила или добро фолирала. Онда је Ивана кренула да осуђују лицемерје Јелене Карлеуше која ради управо оно што осуђује. И истина је што је навела у новинама Ивана, да је њој засметало то што је и водитељка попут Карлеуше, сматрала да је она хтела да увреди певачицу.

Јелена је од прве реченице кренула да просипа мудрости и да као интелигентна особа ћутим, нисам желела, јер је ћутање одобравање. Највећи скандал је изазвало Јеленина констатација да њу стално сви нападају и да је она жртва, као и реакција и туп поглед када јој је Ивана одбрусила да шта је стварно паметно могла да очекује на њено појављивање разапете на крсту. Исидора је тада већ видно била на страни Карлеуше. Видело се да је Исидора личним интересом уцењена стала намерно на страну Карлеуше. Био је негде четрдесети минут. Карлеуша је била као у рингу под нокаутом заиста су сви који су ово гледали били на страни Иване. То показује и снимак који ћете видети. Тада је на запрепашћење комплетне тв екипе у студио потпуно недопуштено ушао неки мушкарац и сви су се питали ко је тај а то је био Карлеушин менаџер младић у којег би често након своје реплике гледала и чекала одобравање. Младић је прекинуо снимање потпуно недозвољен чин у тв пракси ушао непозван. Тада је Исидора кренула да напада Ивану али само Ивану. А Ивана је била све само не крива. Ивана је наш херој улице и херој нације јер је разоткрила истину о Карлеуши, а кроз ту истину открила се и Исидора Бјелица као већа трагедија од саме Карлеуше.

Онда је већ било јако вруће кренуле су и псовке али није било за чупање косе и за тучу. Нигор је седео тв екипа радила свој посао. Ивана је устала напустила снимање. За Иваном су буквално похрлили на десетине људи који су се ту нашли истина је од теткице преко камермана режије гостију, дуел је био страшан и правичан зато је народ стао на страну истине. А на страни лажи и неистине остале су Карлеуша и Исидора Бјелица. Од ове прве се то очекивало а од ове друге можда ипак не. Нигор је требао да буде судија. Карлеуша је питала Исидору ја не знам на каквим је ова дрогама а Исидора је рекла не знам сигурно на неким пилулама. И то је све отишло у етар и у глас без обзира што је толики народ већ све то пратио. Без преседана.

Иако се Нигору журило, професионалац је остао у емисији и одрадио целу нову емисију наредних сат времена као да гошће под именом Ивана Станковић никада није ни био у студију ТВ Хепи. За то време пребачена је и сачувана емисија за сваки случај. То за сваки случај видећете зашто. ТВ екипа је одрадила свој део посла и кренула кући. Сви су се поздравили као да ничега ружног није било. Али ту није крај ружног. Јелена Карлеуша је дошла у режију и тражила од Исидоре Бјелице да обрише прву снимљену емисију, што је како се прича учињено. Страшно и са којим правом.
Ипак захваљујући људима који су у то време гледали емисију преко мреже ТВ Хепи, емисија је сачувана и биће емитована.

Али као посластица после Исидорине емисије без Иване Станковић да се види и чује права истина.

Коначно је неко скресао Карлеуши?

И семе и племе!

(Фото: ivinsvet)

Данас је и званично, без икакве сумње, легализована ликвидација Срба. Не само да је дозвољено предузимати све неопходне мере како би се спровело етничко чишћење, протеривање, исељавање Срба са вековних територија, већ је пожељно и вршити ликвидације истих, на што бруталнији начин. Геноцид је прихватљив, чак и препоручен, само и искључиво ако се спроводи над Србима.

То је у најкраћем закључак који се намеће после најновије одлуке Хашког трибунала, а тиче се ослобађајуће пресуде за Рамуша Харадинаја. Сад само очекујем најновије отркиће ЦНН-а, ББЦ-а и осталих да је Жута кућа, у ствари, била локација на којој су одвратни Срби касапили недужне Шиптаре. Јер од њих се и то може очекивати, они о српским жртвама не воде рачуна.

Кажу да је спас у вери. Ја сам одувек причала да сам умерени верник и да немам проблем са Богом већ са добрим делом његове администрације на земљи. Неко ће рећи да је то алиби прича, да администрација не може и не сме да буде јача од моје вере, али…

Данас, кад сам чула да је оно што смо сви знали да ће се догодити и званично постала реалност, поново сам се сетила нечега што сам рекла једном приликом образлажући зашто не постим:

- За мене пост није само одрицање од хране. Ја то схватам озбиљније, одрицање од лоших, ружних мисли, уздржавање од греха. Не могу ја да постим ако ми у току дана кроз главу прођу лоше мисли. Уз то, кад сам схватила да бих у одређеној ситуацији, у одређеним условима била спремна да починим геноцид, сама идеја да постим је лицемерна.

Некада сам говорила:

- Сад иде она реченица која у себи садржи пет речи, а неке од њих су ПАС, МАТЕР и ШУГАВУ!

Данас, иако није хришћански, није у духу православне вере којој припадам, кроз главу ми пролази само једно:

- И СЕМЕ И ПЛЕМЕ!!!

И семе и племе!

Саопштење одборника Скупштине града Чачка поводом хашких пресуда

Скупштина града Чачка (Фото: Глас Западне Србије)

Чачак – На осмој седници Скупштине града Чачка, одржаној 30. новембра 2012. године, одборници једногласно доносе следеће заједничко саопштење:

Поводом ослобађајућих пресуда Хашког трибунала изречених хрватским генералима Готовини и Маркачу, као и бившим командантима ОВК на челу са Рамушем Харадинајем, изражавамо незадовољство и огорченост због некажњавања злочина почињених над српским народом на просторима читаве бивше Југославије.

На овај начин произилази да масовних злочина над Србима није ни било, односно, да за злочине над Србима нико неће одговарати.

Сматрамо да се Хашки трибунал претворио у политички суд и да ове пресуде нису и не могу бити коначна реч међународног права и правде.

Позивамо народне посланике из Моравичког округа да иницирају расправу у Скупштини Републике Србије на тему последњих судских пресуда Хашког трибунала и затраже ревизију свих поступака и пресуда Хашког трибунала према држављанима Републике Србије и лицима српске националности уопште, као и њихово пуштање на слободу до окончања тих поступака.

Саопштење одборника Скупштине града Чачка поводом хашких пресуда

Србија улази у војну и политичку унију са Русијом?

ЦСТО (Фото: Правда)

Београд – Србија ће ускоро добити статус сталног посматрача у “Организацији споразума о колективној безбедности” (ЦСТО) коју чине Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Таџикистан и Узбекистан, а у наредном периоду о томе ће расправљати и Скупштина Србије која би требала да оформи делегацију парламентараца у циљу прикључења овој Евроазијској организацији.

Ово је пренео утицајни руски државни портал “Вести.ру” који чланство Србије у војно-политичкој заједници држава Евроазије (ЦСТО) наводи као један од резултата недавне посете заменика рускох премијера Дмитрија Рогозина Београду.

О могућности уласка Србије у Евроазијски савез извештавају и РИА Новости које наводе да би поред наше земље, чланица СТО могла да постане и Украјина.

„За сада се може говорити само о парламентарним и другим контактима заинтересованих страна у оквиру борбе са заједничким претњама и изазовима тероризмом, трговином наркотицима и људима али је то свакако пут ка пуноправном чланству у Евроазијски савез“, наводе РИА Новости.

Москва, која је иницирала стварање ЦСТО, у последње време инсистира на јачању и институционализацији те организације. Са тим циљем формиране су колективне оружане снаге за оперативно деловање, које би могле да делују на територији било које земље чланице, а чију окосницу чине руске трупе. Евроазијску организацију ЦСТО на Западу карактеришу као својеврстан одговор Москве и Руске федерације НАТО пакту.

Војно-политичка заједница ЦСТО створена је од стране једног броја држава Евроазије на основу Уговора о колективној безбедности (ЦСТ) који је потписан ј15. маја 1992.

Према Уговору, државе чланице гарантују своју безбедност на колективној основи. Према члану 4 предвиђено је да у случају акта агресије против било које од држава чланица остале чланице пруже неопходну помоћ укључујући и војну помоћ.

У Русији али и ван ње , организацију ЦСТО виде као наследницу некадашњег Варшавског уговора који је током хладног рата педесетих година али и касније представљао противтежу НАТО пакту.

Генерал-пуковник Леонид Ивашов, који је био један од учесника уговора потписаног у Ташкенту 1992. којимје створен Евроазијски савез недавно је изјавио како је стварање овакве организације било замишљено још пре 20 година како би се осигурала сигурност на “постсовјетском простору” и да ЦСТО свакако предтавља велики корак напред за глобални мир.

Србија улази у војну и политичку унију са Русијом?

Хит на ФБ: Полицајац даје чизме босом бескућнику

(Фото: Васељенска ТВ)

Њујорк – Њујоршки полицајац Лари Депримо, чији је несебични гест према једном бескућнику случајно забележила једна туристкиња, постао је национални херој и интернетска сензација.

Према писању „Њујорк тајмса“, Депримо је ноћу патролирао на Тајмс скверу када је угледао једног бескућника који босоног проси на улици по веома хладном времену.

Полицајац је нестао на неколико тренутака да би се убрзо вратио са новим чизмама и чарапама у рукама. Клекнуо је поред сиротог човека и помогао му да их обује.

Његов племенит гест није остао непримећен. Снимила га је својим мобилним телефоном једна жена из Аризоне која је туда случајно пролазила. Фотографију је послала Њујоршкој полицији која ју је поставила на својој Фејсбук страници.

Фотографија је постала инстант хит и за кратко време прегледана је више од 1,6 милиона пута и прикупила више од 325.000 „лајкова“.

На хиљаде људи је оставило свој коментар, попут оног у коме се за полицајца каже да је прави „официр и џентлмен“.

„Напољу је било ужасно хладно. Ноге су му биле модре. Ја сам на ногама имао два пара чарапа, а и даље су ми се прсти смрзавали“, казао је у изјави за „Њујорк тајмс“ 25-годишњи Депримо.

Идентитет бескућника остао је непознат, али према Деприму „то је најљубазнији човек који је икада срео“.

Њујоршки полицајац је испричао и да се лице бескућника озарило када је видео чизме.

„Предложио сам му да одемо на кафу, али чим је обуо чизме, наставио је својим путем, а ја сам се вратио патролирању“, казао је Депримо.

Хит на ФБ: Полицајац даје чизме босом бескућнику

Шест фабрика „Минела” у стечају

(Фото: abselektro.com)

Младеновац – Запослени у предузећу за производњу трансформатора „Минел трафо“ у Младеновцу, тражећи излаз из стечаја послали су апел на 11 адреса, молећи за помоћ: од председника републике Томислава Николића, премијера, председника Скупштине, надлежног министарства, до Агенције за приватизацију.

Од „државних институција, електронских и писаних медија,” запослени-незапослени „Минел-трафоа” чекају одговор на питање: „Ко је и зашто уништио шест Минелових фабрика у Републици Србији?” Реч је о предузећима: „Минел еоп” – у стечају, „Минел трансформатори” – поништена приватизација, „Минел трафо” – Суд је 8. новембра покренуо стечај, „Минел фепо” – у стечају, „Минел електроградња” – у стечају и „Минел контактне мреже” – у стечају.

Писани одговор стигао им је само из кабинета председника државе. У њему је писало да је њихов допис прослеђен Министарству финансија и привреде и Министарству енергетике, а отуда им је усмено одговорено да је њихов предмет у разматрању.

Све „Минелове” фабрике биле су својевремено снабдевачи Електропривреде Србије и велики извозници.

Шест „Минелових” фабрика у новембру 2005. године купио је Ненад Поповић, садашњи потпредседник Народне скупштине из редова Демократске странке Србије. У писму нашем листу у име запослених „Минел трафоа”, председник штрајкачког одбора Антоанета Луковић, која је потписник и писма упућеног на 11 адреса, наводи да су очекивали да ће, како им је речено, постати део његове велике компаније АБС холдинг, која послује широм света.

„После 2008. године, када је продато више од 4.000 трансформатора, производња почиње драстично да опада“, тврде из „Минел трафоа”. “ Продаје се готова роба из магацина, празне се магацини сировина, продају се репроматеријали неопходни за израду трансформатора великевредности. Сви уговори склопљени у 2010. години, а било их је довољно да се производи до јесени 2011, отказују се. Све мање је прихода и нових послова, а зараде све више касне. “

Запослени су у јануару 2011. годинеод тадашњег генералног директора тражили објашњење. Били су спремни да се одрекну три неисплаћене месечне зараде, само да се покрене производња. Понуда је одбијена, са образложењем да послодавцу нису потребне радничке паре и да ће се проблем брзо решити. Само је потребно да мало сачекајуи имају разумевања.

„Имали смо разумевања, чекали, али обећано боље сутра нисмо дочекали“, настављају своју причу запослени у „Минел трафоу”.“ У јуну 2012. сазнајуда су продати некој фирми из Русије, са седиштем на Кипру, а затим у јулу да смо продати компанији БЕЗ из Словачке. На сваку најаву штрајка, одговарало се претњом отказима. Почетком 2012. открили смо да је фабрика презадужена. Због блокаде рачуна од августа 2011. године ово предузеће није могло да конкурише за послове, а исто се догађало и у осталих пет фабрика.“

У писму упућеном „Политици” запослени у „Минел трафоу” саопштавају да ће штрајкачки одбор, у жељи да спасе фабрику, наставити да радии после проглашења стечајног поступка.

То чине: „У нади да ће наша борба за спас ‘Минел трафоа’ уродити плодом, као и да ће запослени у осталим фабрикама у Србији, упознати с нашим искуством, спречити оваква дешавања.”

Поповић: „Деле судбину привреде у Републици Србији”

Новинар „Политике” је доставио Ненаду Поповићу писмо запослених- незапослених предузећа „Минел трафоа”, које је потписала председник штрајкачког одбора Антоанета Луковић. Срели смо се са Поповићем, али он није желео да за наш лист коментарише наводе из писма. У уторак је Поповић био један од три учесника у емисији РТС „Упитник”, у којој је било речи о Предлогу закона о буџету Републике Србије за 2013. годину.

Ненад Поповић је том приликом рекао да „ главни задатак у наредних годину дана мора да буде очување постојећих радних места. Тешко је говорити о новим радним местима, али и сачувати постојеће биће велики изазов. Влада мора много више да се бави економијом, баш економијом”.

Водитељка га пита: Питају вас неки гледаоци шта је са „Минелом”, који сте Ви водили?

Поповић: Пре скоро годину дана ја сам продао све своје акције у тим компанијама, изашао сам…

Водитељка: Каква је судбина „Минела” у овом часу?

Поповић: Па, доста тешка ситуација, многи су отишли у стечај. Нови власници, први, па онда и други, нису се најбоље снашли, неки нису желели да улажу… Тако да… Судбина је као и многих других предузећа… Деле судбину привреде у Републици Србији.

Шест фабрика „Минела” у стечају

Радници на париском аеродрому поткрадали путнике

(Фото: avio-karte.biz)

Париз – Француска полиција ухапсила је данас 11 радника службе за прихват и отпрему пртљага и два радника службе за одржавање на највећем француском аеродрому „Роаси”, под сумњом да су током више месеци крали новац и вредне предмете из пртљага путника.

Како наводе истражитељи, осумњичени су првенствено „бацали око” на кофере и торбе путника који су одлазили ка „богатим дестинацијама”, као што су Дубаији, Њујорк, Вашингтон или Јоханесбург, или су долазили из таквих праваца, пренео је АФП.

Ухапшени радници, од 22 до 50-ак година старости, током неколико месеци су крали новац и робу од вредности из пртљага са покретне траке, а омиљени су им били телефони, рачунари, одећа, накит и фирмирани кожни предмети, прецизирао је неименовани полицијски званичник.

Истрага је почела у октобру прошле године, када су жандарми у патроли у магацину пртљажне службе приметили пресечене катанце за кофере у близини покретне траке, а потом је, прислушкивањем телефонских разговора, потврђено да у тој служби има лопова.

Радници на париском аеродрому поткрадали путнике

Није српство све што лети

(Фото: Бета)

Како се десило да вајна „седма сила“ тек после ослобађајуће пресуде хрватским генералима нађе за сходно да завапи за чашћу и поштењем?

Да ли је српски етар постао слободнији оног часа када је Драган Бујошевић подигао глас на Наташу Кандић? Он, оцвали каријериста начисто излизан услед пречестог тумбања по грубим рукама моћника којима се лично препродавао, скоро па да је урлао на њу, својеврсну слику Доријана Греја што упорно и злослутно остаје непромењена док Србија око ње одумире искасапљена неправдама колико и живим ранама!

Навикла да шамара и вређа и понижава свакога ко јој изусти ма и реч против хашке немани, Наташа Кандић била је видно затечена у протеклом издању „Става Србије“ на „Првој“, док је водитељ емисије виком покушавао да је примора да се барем мало замисли над гадостима које јој излећу из уста дресираних да оправдава сваки и један злочин, морални или физички, почињен над Србима. Да ли је том приликом, дакле, у емисији посвећеној ослобађању хрватских генерала Анте Готовине и Младена Маркача, у српски јавни простор најзад продрло одавно сањано преиспитивање погубног, безалтернативног хитања у загрљај осведоченим непријатељима?

Да ли је српски етар постао отворенији тиме што је Љубица Гојгић најзад нашла фреквенцију на којој може без превеликог зазора да говори о Хашком трибуналу и о тамошњем изругивању свакој претпоставци правде?

Годинама већ запослена на Б92, за коју је извештавала управо из Хага, Љубица Гојгић такође је, уз Наташу Кандић и адвоката Бранислава Тапушковића, гостовала у Бујошевићевој емисији, на тему прикладно названу „Хашка неправда“. Када год је добила реч, Љубица Гојгић користила је прилику да – рекло би се искрено или барем непрорачунато – из душе избаци све што јој се тамо таложило још од како се први пут непосредно сусрела са Хагом. Добили смо тако од ње неке увиде који су нам раније, у њеним извештајима за матичну кућу, углавном ускраћивани, ко зна чијим пропустом и кривицом: увиде у јавашлук, једностраност, једноумље и злонамерност свих хашких служби, а нарочито тужилаштва и судија.

Мислите ли да је то био корак који је све ово време недостајао српском ововековном новинарству да се коначно издигне из ропског служења суманутим политичким замислима, попут оне да Европа нема алтернативу?

Да ли је српски етар постао мање туђ оног тренутка када је једна прогнаница из Крајине, у међувремену стасала у водитељку на РТС-у, престала да сакрива трауму коју је тај прогон оставио на њу? „И ви сте, као и ја, били у тој избегличкој колони у августу 1995. године“, рекла је Весна Дамјанић Бранковић обраћајући се Сави Штрбцу, кога је, заједно са Љиљаном Смајловић и Томиславом Вишњићем, угостила у емисији „Око“ у петак, 16. новембра. Мислила је на колону потеклу из „Олује“, успут још и бомбардовану из авиона којима, сматра Хаг, изгледа нико није управљао док су смртоносни товар изручивали по главама крајишких прогнаника.

На РТС-у је, дакле, запослен неко ко више неће да ћути о страхотама непосредно доживљеним у драматичним ратним данима. И то не само на РТС-у, већ у информативној редакцији којом главом и брадом руководи Ненад Љ. Стефановић, још један из плејаде новинара који су „славу“ стекли наводним извештавањем из Хага, мада је то било све само не извештавање, много пре пуко превођење и стилско прерађивање званичних хашких извештаја.

Био је то збиља несвакидашњи водитељски иступ, што не рећи и дирљив, мада кратак и сажет у једну реченицу.

Заиста, непосредно искуство жене која је, као девојчица, прошла кроз описани пакао, а овом га приликом сабила у суздржано изговорено, али ипак потресно питање, упечатљивије је од ма којег филмско-документарног приступа.

Да ли је, према томе, РТС најзад почео да збацује југословенске, регионалне и европске окове, у које се, самовољом владајућег руководства, самостално заробио?

О чему говори чињеница да је Јавни сервис реаговао брже него икада у скоријој прошлости, па уприличио вечерњу емисију о нечему што се догодило преподне истог дана? Поменуто „Око“ приказано је, уживо, свега неколико сати пошто је обнародована одлука Жалбеног већа Хашког трибунала да ослободи Готовину и Маркача. Да ли је то сањани знак да се РТС смиловао да почне да служи једине које би и смео и морао – грађане Србије, одане матичној држави и животно заинтересоване за њену добробит?

Привлачно би било одговорити потврдно на сва напред наведена питања. Утолико привлачније, што су поменути примери родољубиво одмереног телевизијског понашања били само неки од многих који су се прошлог викенда смењивали пред нашим очима као на траци. Као да је тих дана српски ТВ кадар пожелео да исправи и надокнади све неистине и пропусте из протекле деценије незапамћеног медијског терора.

Да, јесте привлачно, али можда би било мудрије да се уздржите од усхићења и наставите да посматрате данашњи српски медијски простор као ништа мање окупиран него јуче. И да непрестано држите на уму најчудноватију од свих чињеница: стихијску истовременост набројаних иступа. Од како постоји, Хаг сеје ли сеје неправду за неправдом и увреду за увредом, али је вајна „седма сила“ тек сада нашла за сходно да завапи за чашћу и поштењем, и то углас са политичком кликом која је пресудно и допринела овако понижавајућем стању у којем се Србија налази?!

Можда ово проговара озлојеђеност и намћорлук, али водите рачуна о томе да ви о Хагу све то мислите одвајкада, а да се вајна „седма сила“ тек сада сложила са вама. Да парафразирамо српског премијера Ивицу Дачића: ви са Готовином и Маркачем, и осталим хрватским крволоцима, и Хагом, и америчко-европским покровитељима тог „правосудног“ монструма, ратујете одавно; није ли необично што се оволики сада наводно утркују да вам се у том ратовању придруже?

Поготово када се сетимо колико су нам странци – једини кадри да нареде овако широку акцију критиковања дотле заштићеног Хага – у прошлости вешто отварали јужни фронт када год бисмо се усредсредили на западни, и обрнуто?

Није српство све што лети

Проплакала икона Пресвете Богородице на Косову и Метохији

(Фото: Правда)

Клина – Један редован посетилац сајта Борба за веру, са Косова и Метохије послао је писмо уредништво у коме говори о чуду које се догодило у манастиру Будисавцима.

На дан Светога Јована Златоустог, чију Литургију сакате новоградитељи херетичке куле вавилонске – „екуменистички црни бомбардери“ и папски нискодостојници под православним митрама, а паралелно са почетком градње административне границе са КиМ – проплакала је Икона Пресвете Богородице.

Икона која се налази на иконостасу манастира у Будисавцима (КиМ, општина Клина) проплакала је за време акатиста који је Пресветој читао игуман – јеромонах Алексеј.

Подсећања ради, на целоме КиМ Света Литургија (неизмењена, онаква какву су служили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Николај, Свети Авва Јустин) служи се још једино у манастирима Девич и Будисавцима где се и догодило чудо плача Мајке Божије.

„Господо, Светиње плачу, а како и не би када виде нас… Да ли због јереси екуменизма, да ли због скорог страдања, пуштања Харадинаја, градње административног прелаза, тек…“

„Праштајте, и ако нађете за сходно, ми верници ћемо Вам бити захвални ако објавите макар малецку сликицу иконе Пресвете, и једну, две реченице, написао нам је Алекксандер Колчак.“

Проплакала икона Пресвете Богородице на Косову и Метохији

СНП НАШИ: Кривична одговорност за оне који су хапсили Србе за рачун Хага!

Игор Маринковић

Београд – Члан Управног одбора Српског народног покрета „Наши“ Игор Маринковић говорећи на протесту због хапшења Рамуша Харадинаја позвао је на кривичну одговорност све који су учествовали у издавању налога, хапшењу и испоручивању Срба Хашком суду.

- Не би вечерашња одлука хашког трибунала тако болела да се у Хашком трибуналу сада не налазе највећи Срби данашњице који су се борили на Космету, Републици Српској и Републици Српској Крајини да спасу српски народ од новог геноцида.

Сви који су у томе учествовали, и они који су стављали потписе на те потернице, и они који су давали налоге полицајцима да хапсе, и полицајцима који су хапсили, и онима који су потписали да се шаљу преко Тузле у Хашки трибунал, па и пилотима који су возили те авионе и хелихоптере са отетим Србима морамо да судимо! - рекао је између осталог Маринковић.

Маринковић је посебно позвао на одговорност бившег председника Србије Бориса Тадића, актуелног премијера Ивицу Дачића и министра Расима Љајића.

СНП НАШИ: Кривична одговорност за оне који су хапсили Србе за рачун Хага!

ЕЛ: Партизан остао у трци за Топ 16

(Фото: Новости)

Београд – Утишао се “Пионир“ у последњих десетак секунди. Као да је могло да се чују само звуци патика Сејбутиса и Гордона и тапкање лопте Литванца… Шут… Тишина је „запарала“ мисли свих у хали…

Тупи звук ударца лопте од обруч, са, за Партизан праве стране и онда ерупција одушевљења крцате дворане за другу овосезонску победу црно-белих у Евролиги која је распалила наду црно-белих да се пласирају у Топ 16 и уједно да врате судбину у своје руке. Јер, без обзира на остале резултате, меч у Бамбергу ће директно одлучивати ко ће од два тима међу 16.

Замисао тренера Вујошевића да одмах у ватру баци Милутинова, потпуно је „паралисала“ Лијетувос ритас. Млади центар црно-белих изградио је убедљивих 12:3 на старту, стављајући на огромне муке гостујући тим, посебно оне на центарским позицијама, који су поред њега личили на неме пролазнике.

Тек са уласком Блумса, Иванова и Радошевића, гости полако почињу да успостављају равнотежу. Док је Литванац пробијао прву линију одбране Београђана, Бугарин је заузео противнички трекет, а Хрват умирио високу линију Партизана. Трома одбрана Литванаца је одједном постала пребрза за црно-беле, који су почели да нижу изгубљене лопте отварајући убитачан контрапад Литванцима.

Када је Блумс погодио тројку за потпуни преокрет (21:25) и хала се утишала. Увукла се зебња коју је опет „отерао“ Милутинов, а затим Бертанса тројком распалио гледалиште.

Сад већ навикнути на температуру у “Пиониру“, Лиутванци се овог пута нису збунили.

На Партизанову серију од 9:0, узвратили су са 7:0, натеравши Вујошевића да спусти на земљу своје пулене. Ефекат се видео до краја друге деонице коју је Партизан закључио репризирањем 9:0.

У истом стилу је српски шампион наставио и трећу деоницу, дигао резултата на жељени плус 46:34 којим анулирао минус из Виљнуса. Али онда на сцену опет ступају Блумс и Иванов који су за неколико минута оживели Литванце.

Морао је Вујошевић поново тајм-аутом да смирује своје избранике којима су понестајале идеје у нападу. И опет експресна реакција. Бертанс тројком под фаулом најављује фуриозни финиш тог приода. Опет се са семафора осмехивало плус осам за Партизан, односно минус осам за госте (59:51) који их није заледио. Готово пет минута су држали црно-беле ван домашаја коша, да би Немања Недовић са са две тројке за 67:69 почео да најављује драму.

Уместо кошарке почела је игра живаца, с једне стране натезалии су их Лучић и Гордон, са дриуге поменути Сејбутис, који као да је тек ухватио ритам. Омденио је Недовића, али Партизан је у последњих минут одговорио одбраном, која је коначно искројила другу победу, готово сигиурно отављајући Ритас иза себе на крају табеле.

Остало је још да прескочи Бамберг…

Партизан – Лијетувос Ритас 75:74

Дворана: Пионир. Гледалаца: 6.500. Судије: Мартин (Шпанија), Виклицки (Чешка), Анастопулос (Грчка).

Партизан: Милутинов 7 (4ск), Вестерман 5 (5ас), Гордић 2, Лучић 13 (8ск), Милосављевић 10, Богдановић, Гагић 2, Мусли 12, Чакаревић, Гордон 10, Анђушић, Бертанс 14.

Лијетувос Ритас: Дулкис, Бабраускас 5, Сејбутис 12, Бутерлевичијус, Самарџиски 1, Кателинас 3, Недовић 16 (2ск, 3ас), Јомантас, Редикас, Радошевић 15, Иванов 10, Блумс 12.

По четвртинама: 18:11, 21:22, 20:18, 16:23

Д група:

Бамберг – ЦСКА Москва 89:97 (24:29, 15:21, 25:17, 25:30)

Партизан – Лијетувос Ритас 75:74 (18:11, 21:22, 20:18, 16:23)

Сутра играју Бешикташ и Барселона.

Табела: Барселона 7-0, ЦСКА Москва 7-1, Бешикташ 4-3, Бамберг и Партизан 2-6, Лијетувис Ритас 1-7

ЕЛ: Партизан остао у трци за Топ 16

Додик: Нећу ни у БиХ, нећу ни у Србију

Милорад Додик (Фото: Зворник данас)

Боље бити ентитет у БиХ, него провинција у Србији. Ове су биле речи, које је Додик изговарао и које су и на папиру и на други начин забележене 1997. године. Слушајући га данас, изгледа да је Додик и заборавио да је, додворавајући се такозваној међународној заједници, изговорао: Република Српска није држава, Боље је бити ентитет у БиХ, него провинција у Србији, Кривци за дешавања у БиХ су националистичке странке, Дејтонска БиХ је наш пут, Караџић мора одговарати за своје злочине…

Нису ово актуелни медијски наступи неког заборављеног демократе из Лакташа, који би, због оваквих ставова, данас морао страховати за будућност своје породице и нимало скромне каријере и стеченог богатства.

Све су ово, веровали или не, изјаве актуелног председника СНСД-а и актуелног председника РС, Милорада Додика, који одавно – падајући у жестоку ватру – презире све што је у вези са БиХ, Сарајевом и Бошњацима; политичара, који је 1995. године, дошао на власт уз помоћ тенкова СФОР-а и своја два висока посланика – укључујући себе; човека који је предао ОХР-у списак људи за острел – списак од 59 политичара Српске… Неки су суђени, некима је забрањен рад за сва времена, а неки су чак, после дужег боравка у затвору и тражећи начин да се врате у блиставу каријеру, завршили и у Додиковом загрљају, као што је некадашњи председник РС, Шаровић.

РС је Република шумска

Ове Додикове речи су забележене 1997. године, односно 1999. године, када је “демократа” Додик, ентитет – чијим одвајањем од БиХ сада учестало и са самопоуздањем прети, кад се год над њим надвију тамни облаци оптужнице -  некад називао Република шумска!

Дневни аваз, 20. јануар 1997. године

Додик је тако, у интервјуу датом Сарајевском Дневном авазу 20. јануара 1997. године, истакао да му се чини да је економска ситуација у РС далеко тежа од оне у Федерацији БиХ.

„Што говоре и све анализе које се раде на плану успоређивања. Економски живот у РС је скоро замро, велики је број људи који су у стању социјалне потребе, а чуо сам да на простору Федерације нема више колективних смештаја док их је у РС на десетине. Ситуација у РС ће доласком пролећа бити још тежа ако не и катастрофална. Сматрам да је то, на неки начин, реалан притисак на власти РС да уђу у процес изградње заједничких институција и провођења Дејтонског споразума у целини“, рекао је Додик.

Затим, лидер РС је навео да је, што се тиче Радована Караџића и свих који су оптужени “то је ствар која је за нас већ завршена и која само треба да се спроведе”.

- Свако ко је учествовао у овдашњим дешавањима мора бити подвргнут одређеној процедури преиспитивања властите улоге. Десило се огромно страдање и оно захтева тако нешта – истакао је тада Додик.

У БиХ, РС има свој потпунији развој

У интервјуу Авазу, којег је Додик дао 16. новембра 1999. године у Дејтону, али овај пут као предсједник Владе РС, Додик је констатовао да је РС у потпуности отргнута од Милошевићевог режима и да у њој све више превладава свијест да је боље бити ентитет у БиХ, него провинција у Србији.

„То је моје дубоко мишљење које, верујем, дели велики број грађана РС.Српски народ, у дејтонски конструисаној БиХ, има више шансе за свој потпунији развој него ако би био део Србије, што желе неки националисти“, сматрао је тада Додик.

Суочен с чињеницом да је његов тадашњи коалициони партнер из Коалиције Слога - Живко Радишић, посетио Милошевића, од ког се РС наводно дистанцирала, Додик је тврдио да он не може утицати на то ко ће с ким седети и разговарати, а поготову политичари.

„Али, знам да су резултати тог разговора такви да Милошевићева позиција у РС није ојачана, већ смо успели да још једном дефинитивно кажемо да желимо да радимо на дејтонској БиХ и да је то наш пут„, констатовао је Додик, напомињући да СДС има проблема са радикалима којих се мора решити.

Карла дел Понте, у својој књизи Госпођа Тужитељица каже: „С неверицом сам слушала Додика који је предвиђао да ће Слободан Милошевић пасти следеће године. Рекао је да ће Милошевићева опозиција у Србији окренути незадовољство против њега, те да ће она (опозиција) из тога извући политичку корист; изразио је и незадовољство и разочарење због тога што суд већ није подигао оптужницу против вође СРС, Војислава Шешеља.“

Околности мењају политику

Тако је некад говорио Додик, а која му је политика и реторика у последњим годинама његовог политиковања, најбоље говори очајно економско, криминално и свако друго стање у РС – стање створено моделом, на којем би му завидела и сама покојна Коза Ностра…

Изгледа да Додик, нити жели бити део БиХ, нити провинција у Србији, јер би му и једно и друго везало руке у његовим, не баш увек најчистијим пословима; стално се правдајући моделом америчког либерализма – узми злата колико ти драго, а поштујући и библијска начела – ни ближње своје никад не заборави!? Разум изнад свега, а овако је и једноставније; нема ауторитета да му соли памет, а још мање да контролише његове и његових другова „легалне“ послове.

Додик: Нећу ни у БиХ, нећу ни у Србију

СРС протествовала против ослобађања Рамуша Харадинаја

СРС

Београд – Српска радикална странка је данас у подне одржала још један протестни скуп због ослобађајуће пресуде Хашког трибунала, овога пута шиптарском зликовцу Рамушу Харадинају.  У поновљеном поступку, Трибунал је команданта ОВК Харадинаја ослободио по други пут, упркос  доказима о суровим убиствима, мучењима и киднаповањима Срба и нелојалних Албанаца од стране  његове ОВК.

Простест је почео скупом испред Председништва Републике Србије, где се окупило више од 1.000 чланова и симпатизера радикала, који су уз патриотске песме, покушали да приђу згради Председништва. Међутим, Председништво је од грађана Србије штитио не један кордон милиције, 15 полицијских комбија у приправности, специјалци, као и јединица за разбијање демонстрација.

Скупу и новинарима су се обратили заменик председника СРС Немања Шаровић, члан Председничког колегијума Наташа Јовановић, генерални секретар др Ана Симоновић и потпредседник СРС Милорад Мирчић. Изнети су захтеви за прекид сарадње са Хагом, за помоћ Србима утамниченим у Хагу, као и захтев за подношење оставке упућен Томиславу Николићу. Потом су запаљене заставе тзв. независног Косова, САД, Европске Уније и НАТО-а – сила које су помагале и координисале како ОВК, тако и хрватску војску током Олује.

Демонстрација је настављена протестном шетњом низ  Булевар краља Александра и потом Београдском и Улицом српских владара.  Током шетње су се чуле пароле „Томо, п****, Војводу си издо!“, „Томо, усташо, Србију си издо!“, „Косово је Србија“, „Војо, војводо“ итд. Скуп се завршио нешто пре 14 часова испред Председништва, без инцидената.

СРС протествовала против ослобађања Рамуша Харадинаја

Влада и Николић зарили нож у леђа Србима са КиМ

Марко Јакшић (Фото: dodjividi.informe.com)

Београд – Посланик Демократске странке Србије (ДСС) Марко Јакшић оптужио је у петак председника Србије Томислава Николића да поставља границу између Косова и централне Србије и извинио се грађанима севера Покрајине што је лобирао да Николић победи на председничким изборима у мају.

„Не би ДСС дао подршку Томиславу Николићу да је тада (у мају) најављивао да ће да спроведе Боркове споразуме (споразуме с Приштином које је постигао бивши шеф преговарачког тима Борислав Стефановић)“, рекао је Јакшић новинарима у Скупштини Србије.

Према његовим речима, последњи поступци Владе Србије су „нож у леђа Србима са Косова“.

„Позивам председника Србије да сачека одлуку Уставног суда Србије, да не креће с постављањем граница, да не иде на такозване пилот пројекте“, рекао је Јакшић.

Влада и Николић зарили нож у леђа Србима са КиМ

Опет расте цена кредита

(Фото: Новости)

Београд – Камате на банкарске услуге у Србији и даље су највеће у Европи и региону и све су папреније, а скорији пад се не очекује. И гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић је истакла да цена кредита неће бити нижа, а повећање референтне камате то и потврђује. Тако су банке већ ускладиле своје камате са овом вредношћу и зајмови у динарима, који су ионако прескупи са ценом од 24 до 30 одсто на годишњем нивоу, сада су још скупљи.

Банкари као главно објашњење за овако високе камате наводе мали ниво динарске штедње, лош кредитни рејтинг, политички ризик земље, високу задуженост државе, као и превелику инфлацију. Ипак, питање је колико ово може да се прихвати, јер је цена по којој се банке задужују у иностранству да би код нас пласирале кредите, од 3,60 до осам одсто, а у Србији зајмове у динарима продају по неколико пута већој цени.

Тако се на висину белибора, који износи 12,46 одсто, додаје маржа од 4,50 до пет одсто и то је номинална вредност камате. Али, банке клијентима зарачунавају и до десет одсто већу ефективну камату, односно око 27 одсто. Толико износи укупна цена једног краткорочног кредита.

„Када су у питању чисто динарски кредити, каматне стопе су у извесној мери повећане, услед раста референтне камате НБС и, последично, вредности белибора, те ће и у наредном периоду зависити највећим делом од кретања референтне камате „, каже Мирослав Ребић, члан ИО Сосијете женерал банке. “ Клијентима који желе да се заштите од каматног ризика саветује се да се задужују са фиксном каматом.“

Када су у питању кредити у еврима, због девизног ризика, банке су учиниле ове некада веома тражене зајмове неприступачним. Јер, камата је код великог броја банака слична динарској, а потребан је још и депозит од 30 одсто.

Камате на краткорочне кредите у Европској унији се крећу од 5,70 до 7,90 одсто годишње, а на дугорочне, односно стамбене, од 3,10 до 3,60 одсто. У Хрватској банке за готовинске и потрошачке позајмице наплаћују 11,50 одсто, а за стамбене 9,80 одсто, ако се грађани зајме у кунама. Када су у питању еври, камате су ниже и крећу се од 7,60 на краткорочне, а на стамбене 5,30 одсто. Македонци, на пример, кеш кредит у денарима могу да добију за 6,80 одсто, а стамбени зајам за 9,40 одсто.

У Србији, камате на краткорочне зајмове у динарима износе од 24 до 30 одсто годишње, а у еврима од 13,20 до 29 одсто. Када су у питању стамбене позјамице у еврима, цена се креће од 5,20 до 7,50 одсто, а у динарима око 17,50 одсто.

Повећање

Грађани динарске кредите могу да користе са фиксном и променљивом каматном стопом. Уколико се одлуче за фиксну, која је за око два одсто већа од варијабилне, зависно од банке, током периода отплате сваког месеца уплаћују исту вредност рате. Али, клијенти који користе зајам са променљивом каматом, могу да очекују и измену камате на сваких 30 дана, месец или пола године.

Опет расте цена кредита

Исповест дечака: Рекеташима сам дао све што сам имао

(Фото: Новости)

Каћ – Готово све што сам летос зарадио у фабрици за прављење гајбица, дао сам момцима који су ме пресретали и сачекивали на улици, код школе, чак и на аутобуској станици. Давао сам им онолико колико ми се затекне у џепу.

Кад нисам имао ни динара, сутрадан сам морао да платим дупло, за казну. Ћутао сам и трпео. Никоме, чак ни мајци нисам ништа рекао. Нисам хтео да је нервирам. Сада, после свега, знам да је требало да урадим супротно.

Петнаестогодишњи К. В., ученик првог разреда средње Грађевинске школе, недељу дана по изласку из притвора, ово је у најкраћем, скоро у даху испричао, а онда, кршећи прсте, сагнуо главу и заћутао. Слике ружног догађаја, којих не може да се ослободи, и преживљене трауме, навиру попут бујице. Тешка тишина испунила је собу. Другари, који су му дошли у посету, пријатељски, у знак подршке га грле и дају до знања да су уз њега.

„Шест, седам пута су ме из те групе пресретали и тражили новац“, наставља да прича дечак, подигавши поглед.“- Неколико пута сам им се супротставио, и тада су били груби према мени, завлачили ми руку у џеп и сами узимали оно што нађу. Дешавало се да ми пре часова отму новац, и тада сам остајао гладан, без ужине. Позајмио бих од другова да купим да једем, и сутрадан им враћао.“

Дечаку је било тешко, ћутао је и трпео, а о ономе што преживљава никоме није говорио. Трудио се да и даље буде весео и расположен. Својим бригама није хтео да оптерећује никога. Мислио је, престаће! Али, нажалост, није. Злостављачи су се тог 7. новембра дрзнули, за време наставе су ушли у школску кантину и узели му ранац.

„Нисам ни знао шта су урадили“, наставља своју исповест петнаестогодишњак. „Друг и ја имамо исте ранчеве, узео сам његов када сам кренуо на час и тек у учионици схватио да није мој. Вратио сам се назад, али моје торбе није било нигде. Касније сам чуо да су је однели. Нашао сам их, нешто од ствари су ми вратили, а део нису.“

Сећање на те тренутке навукло је тужну сенку на дечаково лице. Тешко му је да прича о ономе што се касније дешавало. Протекле дане најрадије би заборавио, али трагови немилог догађаја оставили су дубоке трагове.

„Поручујем вршњацима и свој деци да не ћуте и не трпе „, каже К.В. “ Нека се обрате некоме и траже помоћ. Ја сам мислио да ме нико неће узети у заштиту зато што су ми на улици отели 1.500 динара намењних куповини миша за компјутер или стотину динара за сендвич. Сада знам да је требало да кажем, бар друговима из разреда.“

Суморну тему на тренутак прекидају дечакови другови и другарица, причама о школи. Дечак се распитује о омиљеној професорки српског. Сутра би се вратио у школску клупу. Засада је неизвесно када ће то бити.

Орао њиву

Петнаестогодишњак, до пре три недеље весело и раздрагано дете научено од малих ногу да ради и помаже у кући, ни сада не може да мирује. Неколико сати је провео са дедом на њиви. Орали су. Треба припремити земљу за сетву. Као деветогодишњак почео је да одлази код деде у пекару и помаже.

Страх од злостављања

Две недеље пре немилог догађаја, када је К. В. бранећи голи живот ножем избо двојицу рекеташа, по причама његових другова, на једном часу им је речено да су неку децу напали старији и отели им новац и мобилне.

„У школи су нас тада упозорили да не носимо скупе ствари, да не бисмо били мета „, каже један од дечакових другова.

„Често на трибинама игралишта видимо старије, неки су и наркомани. Пуно деце размишља о томе да носи оружје са собом, да се одбрани у случају да их злостављају. О страху који влада говори и то што ни Н. К., ни његова мајка ни његови другови нису хтели да се фотографишу.“

Исповест дечака: Рекеташима сам дао све што сам имао

Захтеви за независност и у Венецији

(Фото: Политика)

Венеција – Парламент италијанске покрајине Венето, са седиштем у Венецији, разматра од јуче могућности расписивања референдума о независности ове по бројности пете административне јединице Италије.

С обзиром да на то Рим није дао пристанак за евентуално расписивање референдума, нађена је „рупа” у уставу. Уместо плебисцита о независности, што би подразумевало отцепљење од Рима, на дневни ред је стављена дебата о праву на самоопредељење – у складу са Међународним пактом о грађанским и политичким правима (ИЦЦПР) донетим у Уједињеним нацијама 1967. године.

„Становници Венета су народ и, сходно међународном праву, полажу легитимно право на самоопредељење”, тврди руководство покрајине и истиче да је Италија обавезна да прими к знању расположење Венецијанаца – као једна од 168 потписница ИЦЦПР, познатијег као УН–Пакт два.

Референдум би требало би да буде расписан 2014. године и да се одржи паралелно са шкотским референдумом о независности. Председник покрајине Лука Цаја најавио је да ће покрајинске власти захтевати да „изјашњавање” бирача надзиру посматрачи УН и ЕУ.

„Венето ће стећи независност пре него Каталонија”, исписано је на транспарентима и на фасадама зграда, од Венеције, до Вероне и Падове. Транспаренте истог садржаја носе активисти покрета „Индипенденца Венета” на окупљањима која су, од средине септембра, редовна појава широм покрајине.

Вођа покрета Лодовико Пицати запутио се минуле недеље у Беч, уочи седнице покрајинског парламента о референдуму. У обраћању медијима затражио је наклоност, ако не и подршку Аустријанаца. По њему, али и по истраживачима јавног мњења, већина у Венету подржава планове о независности. Постотак присталица независности износи према анализама између 53 и 57 одсто. Независност би подржало чак 80 одсто бирача ако се реши питање уставности референдума, тврди милански дневник „Коријере дела сера”, позивајући се на сопствену анализу.

У Бечу, Пицати је истакао значај историјских веза Венеције и Аустрије и указао, као пример, на расположење у комшијској покрајини Фурланија – Јулијска крајина.

„На крајпуташима, од аустријске границе до Трста, исписане су пароле ’Вива Франко Ђузепе’ (аустријски цар Франц Јозеф Први). Овај детаљ показује колико смо привржени (италијанском) југу, а колико Европи са оне стране Алпа”, рекао је Пицати док је председник покрајине Лука Цаја за односе Венецијанаца и италијанског југа, рекао да су им „Баварци ближи од земљака из Калабрије”.

Такозвано размишљање о независности није стихијско, ни спонтано. У државним канцеларијама припремљене су експертизе о сарадњи економски самосталног Венета са суседним покрајинама и државама. При том преовладава мишљење да би Венето, у (међу)државној заједници са покрајином Фурланија – Јулијска Крајина, стао у ред економски одрживих нација са популацијом сличне величине.

„Са шест милиона становника, стали бисмо уз раме Аустрији са осам, Данској и Финској са по пет милиона становника”, рекао је Пицати. „Једна Словенија опстаје са само два милиона становника.”

Међутим, бивши председник покрајине Фурланија – Јулијска Крајина Рикардо Или каже да за „Политику” да би се овде „пре могло говорити о претњама локалних аутономаша него о сепаратистичким тежњама”.

„Присталице независности желе пореске олакшице, поготово сада, у време економске кризе”, каже Или.

Теза покрајинског лидера левог страначког блока у Фурланији Рикарда Илија није популарна у његовом окружењу. Левица је у регији изгубила на веродостојности.

„Како је могуће да италијанска левица подржава тежње за осамостаљењем Каталоније и Шкотске, а не признаје то право својим бирачима”, пита Лоренцо Банфи, лидер покрета за осамостаљење Ломбардије „Дома нунч”.

Исправност Илијеве претпоставке, ипак, потврђују челници покрета за осамостаљење. „Били бисмо задовољни, ако бисмо стекли статус аутономије, попут регије Трентино – Јужни Тирол”, изјавио је Пицати у интервјуу бечком дневнику „Виртшафтсблат”. Он је додао да Тиролци задржавају лавовски део пореза у покрајини, док Венето од око 70 милијарди пореског прихода задржава само петину – остатак шаље у Рим.

Захтеви за независност и у Венецији

Услов Ђукановићу: Без "руских" министара

(Фото: Мондо)

Подгорица – Они су неприхватљиви западним силама, изјавио је за Вијести лидер Покрета за промјене Небојша Медојевић, који тврди да је америчка администрација пред Ђукановића поставила услов – Русија или НАТО.

Осврћући се на недавну посету заменика помоћника државног секретара САД Филипа Рикера Подгорици и његове похвале на рачун Ђукановића, Медојевић је казао да је прилично сигуран да ће се састав нове владе диктирати споља.

„Није случајан избор саговорника Рикера и чињеница да се сусрео са Душком Марковићем и Милицом Пејановић-Ђуришић, а није са актуелним премијером Игором Лукшићем или његовим ментором Миланом Роћеном“, каже Медојевић.

Он је оценио да повратак компромитованог политичара какав је Ђукановић на премијерску позицију и подршка неких ценатара међународне политике за формирање владе са мањинским странакама, последица стратешких интереса неких иностраних фактора.

После арапског пролећа и промена односа великих сила у утицају на Средоземљу, Црна Гора је, каже Медојевић, остала једина медитеранска држава која није под контролом НАТО.

Постоји озбиљна забринутост у неким важним структурама НАТО, казао је он, да би руска средоземна флота, која је у Сирији, након расплета кризе могла потражити нову локацију за своју базу на Медитерену.

Према његовом мишљењу, тренутно једина могућност је Бока Которска, па да је очигледно да се неким центрима моћи веома жури да се затвори и тај мали комадић обале, како би спречили стартешко позиционирање Русије и њених војних потенцијала на црногорксом приморју.

„Ако је стартешки интерес САД да Црну Гору на бризну учлани у НАТО, сигурно да ће критеријуми за чланство бити драстично ублажени“, сматра Медојевић.

Услов Ђукановићу: Без "руских" министара

ЕУ без коментара на изјаву Берише о албанским територијама

Саљија Бериша (Фото: Вијести)

Брисел – Европска комисија је данас саопштила да „нема коментар” на изјаву албанског премијера Саљија Берише да се албанске територије простиру од севера Грчке до југа Србије и од Скопља до Подгорице.

Портпарол у Европској комисији Петер Стано је рекао да „Европска комисија не даје осврте на изјаве политичара и представника појединих земаља”.

Стано је, међутим, истакао да жели да нагласи како је „за сваку земљу и сваког политичара јако важно да зна колико је значајно да даје изјаве које иду у прилог сарадњи са суседима, а не супротно”.

Представник за штампу европског комесара Штефана Филеа тиме је одговорио на питање новинара како се гледа на „запаљив говор” Саљија Берише који је, на прослави стоте годишњице Албаније, рекао да се албанске територије простиру од Превезе на северу Грчке до Прешева, на југу Србије, као и од Скопља до Подгорице.

Грчки министар иностраних послова Димитрис Аврамопулос је отказао посету Албанији због изјава Берише.

Званична Атина оценила је да је албански премијер заговарао стварање „Велике Албаније” која би обухватила и неке грчке територије.

Македонски председник Ђорђе Иванов је такође отказао посету Тирани поводом прославе стоте годишњице Албаније.

Председници Црне Горе, Хрватске, Словеније и Мађарске су присуствовали овој прослави у Албанији.

ЕУ без коментара на изјаву Берише о албанским територијама

ПКБ неће бити продат ако се радници противе

Александар Вучић (Фото: Новости)

Београд – Потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио је данас да стратешко партнерство у Пољопривредној корпорацији „Београд” (ПКБ) неће бити понуђено компанији Ал Дахра из Абу Дабија ако се томе противе пословодство и радници тог комбината.

„Ако неће господа из ПКБ и њихов шеф Драган Ђилас да то продају – то неће бити продато. Ми никог нећемо терати, јер нико од нас нема личну корист. То је покушај да учинимо нешто добро за нашу земљу”, рекао је Вучић у Скупштини Србије одговарајући на једно посланичко питање.

Он је додао да компанија Ал Дакра није било ко, већ једна од најмоћнијих компанија у свету.

„Ми ништа нећемо моћи да предузмемо у овој замљи зато што се, и када имате добру намеру и кад неко дође да нешто закупи за више новца, увек појави неко да сумња и постави питање шта стоји иза тога”, рекао је Вучић и истакао да нико ништа не покушава да украде.

ПКБ неће бити продат ако се радници противе

Кустурица: Готовини да дају Нобела

Емир Кустурица (Фото: Новости)

Београд -Варају се они који мисле да је на причу о генералу Готовини стављена тачка. Бојим се да нам се могу десити нова изненађења. Највише због хуманистичког карактера међународне заједнице. Навикавала нас је на хуманистичке бомбе, анђеоска ратовања, на крају, она и њене организације су знале да награде чуваре светског мира.

Не знамо шта је све окачио о врат судија који је ономад одрапио генералу Готовини 24 године затвора. Мора да је било тешко дело, али овај што га је раскачио сигурно има визију. Што је горе, он ништа није урадио ако се сада читава ствар заустави на ослобађању. Лако се може десити да оду даље руководећи се својим хуманистичким идејама. Јер, ако је у ”Олуји” протерано више од 200.000 Срба са територије Хрватске, и то није злочин и генерал је слободан, онда мора да је у питању неко хумано дело које нам чини међународна заједница.

Генерал није у ”Олуји” побио све што је мрдало испред њега, а могао је?! У том случају, јасно је да има материјала за Нобелов комитет за мир! Требало би да га награде за оно што је могао да уради, а није. Давно су прошла времена Мајке Терезе и типова који тртљају о хуманости и на терену помажу губавим, лепрозним и болесним. Много је људи на планети. Ваља то почистити! Нема више времена за хуманистичка и егзистенцијалистичка наглабања као што су то чинили седамдесетих и осамдесетих.

Сада је на снази нови концепт. Када си у прилици да побијеш стотине хиљада људи, убијеш само пар хиљада, одмах се квалификујеш за неку награду. Најбоље ако ти дају за мир. Зашто би, онда, Нобелов комитет за мир чекао у случају Готовине? Амерички председник Обама, тек што је ступио на дужност, послао је само 30.000 нових америчких војника у Авганистан и тако изразио суздржаност, државничку мудрост. Због тога му Нобел није могао измаћи. Замислите колико је он људи могао да побије, а није. Истина, у Авганистану је било спорадичних инцидената. Неко је снимио како маринци убијају цивиле и певају ”бај бај америкен пај”, али то су само изузеци.

Када је у питању Готовина, у Србији су, чак, и невладине организације узбуђене. Али не због Срба. Њих брине принцип. Мени падају на ум идеје које, сигуран сам, нису идеје међународне заједнице. Ја сам уверен да је тих 200.000 Срба почишћених са територије мултиетничке Хрватске, завршни чин деловања дуета Старчевић-Павелић. Теоретичар и кољач нису до краја, у Другом светском рату, спровели своју идеју о уништењу српских цивила. Старчевић је створио идеју: трећину Срба у Хрватској побити, трећину превести на католичку веру и трећину протерати. Ко се данас бави трећинама. Људи су се окренули целинама, а међу Хрватима скоро да нема један који мисли да ми и остатак света претерујемо са бројевима.

Енглеске енциклопедије кажу да је у Јасеновцу убијено преко седам стотина хиљада цивила, углавном Срба. Али, мало који Хрват у то верује. И мало ко од њих може да поверује да ово што се десило у ”Олуји” личи на завршни акт деловање тандема Старчевић-Павелић! Јер, суд је пресудио да Готовина није крив. Зашто би неко разбијао главу. У разматрању ове одлуке један од одлучујућих аргумената да је истеривање Срба са територије Хрватске било неизбежно и да се тиме бавила међународна заједница јесте исповест америчког амбасадора Галбрајта из времена ”Олује”. Он каже да је ”Олуја” морала доћи на ред због Сребренице!

Међу Србима има оних који иду тако далеко да читаву ствар обрћу наопачке. Све супротно од овог Галбрајта. Кажу да је Сребреница направљена да би се медијски покрило протеривање Срба из Хрватске. Свашта нама Србима пада на ум. Чудан смо ми народ. И логика нам никако не мирује! Ево једног примера! Шта може да буде компликација у доношењу одлуке о додељивању Нобелове награде Готовини.

У затвору лежи Милан Мартић, српски полицајац који се у Крајини борио за опстанак Срба у Хрватској. Он се опирао идеји етничког чишћења али је, на крају, оптужен за етничко чишћење! Ех, сада, пошто је Готовина очистио Хрватску од Срба, Мартић је оптужен за етничко чишћење Хрвата који чине деведесет пет посто становништва Хрватске?! Мало је нелогично. Вероватно ће међународна заједница посегнути за новом логиком коју ми Срби не разумемо. Европа је католички пројекат и цена уласка у то друштво је висока. Она подразумева мноштво ствари које ми никада нећемо разумети. Уосталом, нека мудре главе Нобеловог комитета мисле и доносе своје одлуке без притисака са стране!

Кустурица: Готовини да дају Нобела

Француска: Радна места, или капитал

(Фото: Новости)

Париз – Ко је јачи, државе или светски привредни гиганти? У време моћи либералног капитализма, превага је ишла на страну пословних концерна, а данас се, у контексту економске кризе, ситуација мења. Нову тенденцију званични Париз с муком покушава да потврди у натезању живаца са „Миталом“.

Моћна индијска фирма је спајањем с европским „Арселором“ 2006. постала светски лидер у производњи челика, који под именом „АрселорМитал“, са седиштем у Луксембургу, има 260.000 запослених у преко 60 земаља.
Француска власт није задовољна како породица Митал испуњава обавезе. Копља се последњих месеци ломе око фабрике „Флоранж“. Већински власник, пребогати Лакшми Митал, одлучио је пре годину и по да привремено затвори ливницу с 2.500 запослених. Држава је пронашла два заинтересована купца, који су спремни да инвестирају 400 милиона евра, али „Митал“ одбија да прода најважније делове које, иако неактивне, и даље сматра стратешким улогом у Европи.

Изнервиран, министар за продуктивни опоравак Арно Монбур је поручио да „Митал“ више није потребан Француској. Али гигант запошљава 20.000 радника широм земље. Монбур је донекле попустио, али и даље тврди да ће посегнути за привременом национализацијом челичане у Флоранжу.

Сад се заинатио „Митал“. Држави Француској је поставио ултиматум с роком до петка увече, да одустане, или ће дефинитивно угасити две високе пећи. Све је отишло толико далеко, да су се пре неколико дана срела два председника, Француске, Франсоа Оланд, и „Митала“, Лакшми Митал. Резултата није било.

Радници штрајкују. Најодлучинији од њих, до истека ултиматума, кампују испред Министарства економије. Задовољни су што се један министар коначно усудио да покаже зубе, али боји се да претња није само блеф у надмудривању с „Миталом“.

Радници желе да верују да су ова времена прошлост и да ће криза вратити премоћ социјалних и националних симбола над капиталом.

“Скандалозна“ национализација

Привремена национализација, на коју француска власт по закону има право, носи доста замки. Председница удружења послодаваца Лоранс Паризо оценила је као скандалозну намеру да се изврши национализација челичане у Флоранжу.

Француска: Радна места, или капитал

Кешељ на Твитеру црнином оплакује српске жртве

(Фото: Васељенска ТВ)

Београд – Српски репрезентативац Марко Кешељ покренуо је на Твитеру акцију којом се позивају корисници да зацрне аватаре и тако искажу поштовање према српским жртвама у Хрватској и Косову и Метохији, а за чије трагедије нико није платио цену.

Кешељ је на свом налогу написао: „Мој аватар у наредном периоду биће овакав! У знак поштовања према онима којих више нема, а за чије трагедије нико није платио цену!“

Акција Марка Кешеља наишла је на одоборавање на Твитеру, па су многи кренули његовим стопама и црнином симболички обележили смрт међународног права после ослобађајућих пресуда Анти Готовини, Младену Маркачу и Рамушу Харадинају.

Кешељ на Твитеру црнином оплакује српске жртве

Анатомија злочина: "Црни орлови" (поново) лете над Балканом

Марина Рагуш

Рамуш Харадинај, Идриз Балај и Лахи Брахимај ослобођени су пресудом Претресног већа председавајућег судије Баконе Молотоа из Јужне Африке. Двадесетдеветог новембра 2012. године, Трибунал у Хагу је пресудом у „случају Харадинај“ потврдио (још једном) своју праву природу, а то је да је ова институција УДАРНА ПЕСНИЦА новог светског поретка!

Ништа ново!

Да ли је оваква пресуда онда, уопште, изненађење?

Наравно да није! Осмишљен да казни непослушне на путу освајања неолибералних олигарха, Трибунал са својом судском праксом спада у ред најсрамнијих институција које су кроз историју цивилизација какве (пре)познајемо својим делима исписале странице бешчашћа хронике догађаја! О томе су, кроз проток времена, ретки храбри и професионалној етици верни, говорили и писали-јер то су једино и могли.

Већина, уосталом како то увек и бива, била је на страни „победника“. То је у крајњем збиру за Србију значило цементирање статуса поражене државе и народа у ратовима који су јој наметнули велики мајстори светских кухиња. Србија је, тако, пресудама у Хагу, за које се тврди да гарантују „личну одговорност“ у ствари платила ненаплаћени цех из Другог светског рата. Кроз притворске јединице Трибунала прошао је целокупан српски државни, војни и полицијски врх како би „правно“ силе које су починиле злочине против мира (на првом месту) оправдале бестијални пир на увек турбулентном Балкану.

И то је јасно!

Оно што је још помало магловито јесте, какав су сценарио те исте силе намениле у блиској будућности региону Балкана. Уколико, бисмо били доследни дрском претпостављању онда пресуде хрватским генералима Готовини и Маркачу и јуче Харадинају најављују ни мало лепу и светлу будућност за овај део света. Али да оставимо претпостављање за тренутак по страни. Ваљало би подсетити на неколико, за нас, важних момената из случаја Харадинај који ће сасвим сигурно бити предметом анализа злоупотребе правде у корист политике.

У другој првостепеној пресуди Харадинај је, са саучесницима ослобођен због (у ствари) недостатка доказа! На терет им је тужилаштво ставило злостављање и мучење 16 заробљеника у ОВК логору у Јабланици, као и „убиство најмање осморице заробљених, од којих су двојица били Срби, а остали Роми и Албанци…“1 Образлажући пресуду, председавајући судија Молото рекао је да „не постоје веродостојни докази да је Рамуш Харадинај знао за злочине у Јабланици“ па тако није могао ни да их подстиче или наређује.2 Дакле, поновљена прича као и када је Харадинај први пут дошао у Хаг.

Да подсетимо: четвртог марта 2005. године судија Бономи потврдио је оптужницу против Рамуша Харадинаја, Идриза Балаја и Лахија Брахимаја. Тридесетседам тачака оптужнице теретило их је за „ удружени злочиначки подухват у којем су оптужени учествовали (и који је) настао у априлу 1998. или пре тог месеца, а имао је за циљ да Ослободилачка војска Косова (ОВК) успостави потпуну контролу над својом оперативном зоном Дукађин, путем напада на тамошње цивилно становништво и њиховог прогањања; то јест, путем противправног уклањања српских цивила с тог подручја и насилног сузбијања сваког стварног или претпостављеног вида сарадње тамошњих албанских или ромских цивила са Србима.

Њихов злочиначки циљ укључивао је застрашивање, отмице, затварање, премлаћивање, мучење и убијање циљног цивилног становништва…“3 Трећег априла 2008. године Трибунал доноси ослобађајућу пресуду. Према оцени Претресног већа, које је ослободило Харадинаја и Баљаја док је Брахимаја осудило за злочине у Јабланици на шест година затвора, стечен је „снажан утисак да се суђење одвијало у атмосфери у којој се сведоци нису осећали безбедно“ и да су „тешкоће везане за прибављање доказа представљале значајну карактеристику овог суђења“. 4

Жалбено веће Трибунала је две године касније наложило поновно суђење по знатно скраћеној оптужници, „због тога што на првом процесу нису била саслушана двојица сведока која су одбила да дају исказ, а које је тужилаштво сматрало кључним. Поновљено суђење Харадинају и саоптуженима почело је у августу 2011, а последњи сведок оптужбе саслушан је у априлу ове године у потпуној тајности.

Тужиоци су тог заштићеног сведока, под псеудонимом ПW-80, заједно са Шефћетом Кабашијем, сматрали кључним. Њихово одбијање да сведоче на првом суђењу Харадинају 2007. било је основни разлог за понављање процеса. Кабаши је, међутим, поново одбио да сведочи на почетку новог суђења у августу прошле године. И Кабаши и ПW-80 бивши су припадници ОВК који су у време обухваћено оптужницом били у логору Јабланица.

Једини сведок оптужбе који је тврдио да је био очевидац злостављања и убиства заробљеника у присуству Харадинаја и саоптужених, у судници је више пута мењао исказ, противречно описујући догађај.“5 Током поновљеног претреса, тужилаштво је извело дванаест сведока, увело 44 изјава-док ниједан од оптужених није изводио своју одбрану сматрајући, према речима Харадинајевог браниоца, да „ нису имали од чега да се бране!“6

Дакле, оба претреса у случају Харадинај обележио је стари добри рецепт за „ухваћене на делу“ – Нема доказа, нема ни кривице! За миљеника Вашингтона, који је на терену обезбедио све што је Уједињеним државама у злочину требало, сасвим очекивано. Уз подршку својих политичких спонзора, од тзв. међународних представника на КиМ, до свих осталих који су му дали изванредну логистику Харадинај се потрудио да за свој пут до врха „поништи“ све очевице његових (зло)дела.

„Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања.“7 Овако се Харадинај хвалио свом пријатељу, касније аутору књиге Разговори с генералом. Приче о рату и слободи, Барду Хамзају.8

Једна од сведока тужилаштва швајцарска новинарка Марлен Шнипер, потврдила је наводе књиге као и своја сазнања о команданту ОВК, некадашњем премијеру тзв. Косова, избацивачу из неких европских клубова Рамушу Харадинају. Претресно веће одбацило је све њене наводе као недовољне да се поверује у аутентичност онога што је сам Харадинај рекао свом пријатељу. Нажалост, сам аутор књиге није био у прилици да посведочи о свом искуству с војнм командантом ОВК, с обзиром да је у међувремену преминуо.

Још један сведок, сплетом околности, мање.

А шта се дешавало са осталим сведоцима, које је тим Карле дел Понте имао на списку? Према њеним наводима „…чак 15 сведока одбило је да сведочи против Харадинаја, јер се боје за своје животе и животе чланова својих породица…“8 Од осамдесетједног сведока на списку тужилаштва, 34 дало је исказ под заштићеним мерама. Исти број је и оних који су нестали или убијени „ У Пећи 2002. године убијени су Садик и Весељ Мурићи, као и Џељадин Мусај. Осим њега, ликвидирана су и његова браћа Садик, Исмет и Синан у периоду од 1999 до 2005. године, пошто су били сведоци у процесу бившим припадницима ОВК, међу којима је био Харадинајев брат Даут. Убијен је и Тахир Земај заједно са сином и братом, такође један од кључних сведока против клана Харадинај…“10

Сведок који је после извесног времена одбијањем да сведочи постао оптужени, Шефћет Кабаши, објаснио је да заштитне мере хашког Трибунала „у пракси не значе ништа…Ако сведок сведочи о злочинима и препозна починиоце, а они су на слободи и никада нису притворени и није им суђено, како да верујем тужилаштву да је учинило све што је могло? Сведоци су нестали или су одбили да дођу. Очевици су или убијени или су нестали. Ја сам срећан што сам још жив.“ Биле су речи Кабашија који је у неколико реченица, јасно описао стање међународног права и с почетка 21. века.

И ником ништа! Добро познат плаћеник Вашингтона, оперативац за кога се сматра да је „ један од најсуровијих терориста: под његовим руководством за две године било је убијено више од 300 особа, а отето више од 400. За време агресије 1999. године активно помагао НАТО-у, коригујући авионске нападе са земље; омиљено мучење било везивање нагих људи бодљикавом жицом…“ 11 -Рамуш Харадинај спрема се да настави тамо где је стао-да постане Премијер тзв. Косова. И то како?

Уколико је судити према писању немачког листа Шпигл „ Према анализи БНД из 2005 године, Харадинај и његови сарадници играју кључну улогу у широком спектру криминала, политичких и војних активности које значајно утичу на безбедоносну ситуацију на целом Косову. Група која броји више од 100 чланова, умешана је у шверц дроге и оружја… Уколико је анализа БНД тачна, Харадинај је од себе направио кључног играча у једној од главних привредних грана. Према експертима, буџет КиМ … ништа је у поређењу с зарадом од трговине дрогом, поред које нема шта друго да се ради на Косову. Оно има минималан економски раст, стопу незапослености преко 40 посто…а становништво утростручено у односу на прошли век…“12 Онда је све остало, тек, део криминалне схеме новог поретка ствари у свету коју чине људи профила попут Харадинаја. Лако употребљиви и лако замењиви!

Схема која растаче нације, разара територије, поништава све вредности, уноси терор као меру опстанка капиларна је мрежа коју потписују најјаче земље Запада у потрази за што већим обртима капитала и што даљим продорима на Исток. Уколико бисмо наставили тамо где смо стали с дрским претпостављањем свега изнетог-судбина која чека Србију подједнака је судбини која је задесила Европу, која чека и целокупну Источну хемисферу.

То је судбина поробљеног света! Оног света за који смо веровали да смо оставили у Аушвицу, Дахау, Гвантанаму-али нас сваки нови дан и сваки нови догађај подсети да и даље живимо у хипнотичком сну који треба да нам компезује преживљавање иза бодљикаве жице овог колективног концетрационог логора! Међутим, како све у природи има своју меру: да тече и да се мења, тако уколико бисмо у свом претпостављању следили логику дијалектике онда је извесно да су ово „задњи дани“ помахниталих олигарха. Питање је само, шта је у главама верних капоа овог логора, које савременим језиком препознајемо као припаднике елита или носиоце важних политичких, економских, државних улога-како не виде да су само несретни епизодисти овог дугог метра који ће отићи на сметлиште учитељице живота. И не само то! Чини се, а на самом крају дрског претпостављања, да се велико НЕ Вашингтону спрема, баш после усвајања тзв „закона Магнитског“…и то баш с Источне стране. Онда, време почиње да се мери спрам друге временске зоне.

То, коначно значи, да сви западни пројекти-па тако и пројекат велике Албаније, одлазе тамо где им је историјски увек и било место: у канту за отпатке! За Балкан, то рециклирање западних пројеката, по ко зна који пут, значиће нову еру турбуленција у овом делу света.

Па, ко преживи!

——————————————————————————————–

1 http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Haradinaj.sr.html

2 исто

3 http://sr.wikipedia.org/sr/Рамуш_Харадинај

4 Ослобађајућа пресуда Харадинају, Б92, 3. Април 2008. године

5 http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Haradinaj.sr.html

6 исто

7 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.292.html:407915-Haradinaj-Ubijao-sam-srpske-civile

8 http://www.smedia.rs/spress/vest/2061/Ramus-Haradinaj-Kosovo-Ratni-zlocini-Haski-Tribunal-Marlen-Sniper-Svajcarska-novinarka-svedok-Tuzilastva-Haradinaj-mi-je-rekao-da-odgovoran-za-sve-sto-se-desavalo-u-ratu.html

9 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.292.html:407915-Haradinaj-Ubijao-sam-srpske-civile

10 исто

11 http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=75215

12 http://www.spiegel.de/international/spiegel/the-future-of-kosovo-how-high-is-the-price-for-peace-a-464291.html

Анатомија злочина: "Црни орлови" (поново) лете над Балканом