Аматеризам

Драгомир Билић

Писање је озбиљан посао за људе који су се школовали за то и који живе од тог свог писања.Поштујем њихов рад у оној мери колико то њихово писање могу да разумем. О некима који се баве писањем, а не разумем шта пишу немам неко мишљење јер сматрам да писање, ако није о некој научној стручној теми, мора да буде јасно већини популације којој је намењено. Дакле мислим о писању баш оваквих текстова који и чини ову интернет размену идеја овако популарном и све више доступну свима. Интернет портали су већ сада будћност садашњице. Баш сам ово ле
по рекао још мало па ко неки…

Лично нити сам школован за то нити живим од писања. Пишем овако Српски јасно, по сазнањима и осећају.

Сматрам да имам довољно година,образовања,талента и искуства, да сам сагледао већину грешака коју смо,као народ, правили,у скоријој прошлости и садашњости, и желим да укажем на њих кроз јасан лични став. Зато и немам политичког фаворита и кроз своје текстове желим да похвалим али и критикујем оно што политичари, било које странке, раде. Ако у изношењу својих ставова погрешим спреман сам и на аргументовану критику јавности.Свој его сам у оваквом писању свео на минимум.

Свака моја претензија у писању се своди на то да помогнем нашим елитама да осете, како део народа, који деле моја размишљања, живе и осећају. Значи чист аматеризам по питању писања. Ја овакав нисам проблем….. а можда и јесам некима?

Знам да неки „професионалци“ сад кажу ма опусти се има ко мисли о томе. Е баш то и хоћу али како у оваквим условима и са оваквим „професионалцима“ у већини. Сав народ то осећа на својој кожи предуго. Овде ми се намеће једна реченица Балашевића из „Шугар репа“: „ШУПАЉ СИ КО ЦРКВЕНО ЗВОНО Ј….. ВОЗ КОЈИ ТЕ ДОНО ДА СЕ ЈА ЦЕЛОГ ВЕКА СТОБОМ ПАТИМ…“.

Не радујем се пресудама Хашког суда! Не одобравам их! Али то је реалност и казна за наш аматеризам.

Сетите се како је све то почело. Са комунистом који је, због сопствене власти, форсирао национализам. Ушли смо у рат са петокраком на челу и дуго нам је требало да је скинемо. И њега смо дуго скидали. Успут нам је у својој „породичној“ идеолошкој борби разорио службе и систем уопште али уз помоћ запада који је то форсирао. После је тај исти запад форсирао неке демо комунисте који су такав разорени систем приватизовали и обогаљили. Њих никако да се отарасимо. Појаснићу, у кратким цртама, ако неком није јасно.

Има толико повезаних ствари да би могао фељтон да напишем.Ал ме мрзи. Деведесетих је сваки „виђенији“ криминалац имао „службену“ а обични полицајци су се школовали на курсу од три месеца. И данас нас већина таквих „чува“. Као они су правили Српску полицију против не знам чије војске. Подела а као ми у рату. Па се после испоставило да нисмо ми ратовали него тамо неки добровољно. Е такви аматери су нас и коштали губитка рата.

И сам сам био у таквој организованој групи аматера која се звала ЈА. Е после смо и НА ТО победили. Још би неки од тих губитника официра да имају исте привилегије као код Тита а изгубили су рат. Многи од њих никад се нису ни борили за Србију него за Југославију. Па кам ги… Готовина јесте за Хрватску. На какав начин? То је питање. Ови часни официри из Републике Српске и који су одбранили територију исте чаме у том истом Хагу. Можда и њих ослободе. Половини ових наших сад не би дао ни овце да ми чувају а камоли државу. Какво је стање у полицији видимо по порасту степена општег криминалитета. Аматеризам политиканство и лична корист узима данак у сваком сегменту друштва. Поделе су свуда.

Сад би опет неки аматери да хапсе по својим критеријумима и осећају за правду. Не мислим на Вучића. Када је правда у питању она тек не трпи осећаје и аматеризам. Какво нам је ту стање чућете ако већ нисте обавештени. Месарка је ту дебео део колача приграбила себи и својим аматерима. Како да их назовем другачије кад као школовани не могу већину „значајнијих државних“ лопова да осуде. Можда то и није аматеризам можда су све то и намерно радили из неког или нечијег интереса.

Али ко ће то да докаже и одбрани на суду.Нису могли ни Харадинају да докажу доказане злочине а сад хоће на аматерски начин да бране Косово и Метохију. Са чиме и са киме. Које снаге нападамо. Где стајемо. На Ибру или идемо даље. Имамо ли муниције и оружја. Какав је морал код грађана и политичара. Имамо ли резервни план. Ко су нам савезници. Ко је командујући. Колико има петоколонаша. Како њих елиминисати. Где су резервни положаји……

Зашто ћутите ….. Аматерчине једне!

Не иде се у рат са песмом „нисам знала да сам ово хтела“ него са знањем и добром припремом. Ко је од наше деце био негде на војној обуци. Колико њих познаје разна оружја и оруђа. Побили би се сами да им даш озбиљно оружје. Шиптари им и не требају. Рат није улична туча хулигана. Рат је озбиљна ствар где гинеш у трену ако си неприпремљен за њега.

Нађите ми младе из Шумадије који знају где је Призрен, Ђенерал Јанковић, Гњилане, Пећ а о Српским манастирима и да не говорим. Колико их има. Који је мотив тог и таквог младог да иде да ратује за то Косово и Метохију, а одрастао је на учењу демо и других издајица и суочен је са свакодневним аматеризмом. Наши очеви и ми смо издали то Косово и Метохију. Очеви кад су ставили петокраку на Скупштину.

А ми синови из Србије кад смо вратили оружје које смо задужили кад смо се повлачили са тог нашег јадног Косова и Метохије. Еј бре онолика војска се повукла за три дана. Колико сати би сада трајао тај рат? Не терајте и нашу децу да због вашег политиканства и аматеризма носе тај терет издајништва ни крива ни дужна. „Радован Трећи“ треба само да се игра у Атељеу а не и у животу, и ако је проистекао из нас. Али ако се ујединимо и одлучимо идем ја први…. ма и ако се не ујединимо идем….. Ј… ми пас матер аматерску!

ПС. Овај пут идем за славу дневнице остављам Србији. Аматерски него шта!

Аматеризам