(Фото: ostali.org)
Реаговање на текст: Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)
Велика Србија, или, Краљевина Србија, могла је да настане после Првог светског рата и без воље Велике Британије. Краљевина Србија имала би исте проблеме као и Краљевина Југославија која је “од самог краја ратабила у перманентном „рату против тероризма“ са скоро свим суседним државама“, која је несумњиво имала моћне спољне непријатеље: Ватикан, Италију и поражане германске државе, империјалну Велику Британију, СССР због примања белогардејаца, и, што Бранимир Марковић добро примећује (и подсећа), Србима у том тренутку није требао фронт на западу против савезника, након Голготе кроз коју је прошао током рата. Велика Србија није “понуђена“ од стране Велике Британије, Срби су сами могли да створе такву увећану државу – то је било једно од решења за уређење државе/монархије када се заврши рат. Нису сви Срби сањали настанак Југославије, посебно нису сањали настанак нове нације – Југословена, а посебно то нису сањали православни Срби, већина клирика и верника Српске Православне Цркве. Било је и таквих који су у почетку видели нешто добро у идеји настанка Југославије али су убрзо схватили да је то погрешно, као што су нешто касније схватили и све замке екуменизма. Добар део српске елите је у то доба био под утицајима неких других учења, идеологија, организација и слично. Познато је да је добар део елите припадао разним тајним организацијама из света, што неоспорно доказују бројни масонски симболи који се налазе на зградама у Београду које су грађене од краја 19. века, почетком 20. века, до краја 20. века (пример: у самом центру града “пирамида“ испред зграде САНУ у Кнез Михаиловој улици и недалеко одатле “око“ у пролазу између Кнез Михаилове и Чика Љубине – све изграђено крајем деведесетих када је Србија била у рату са Западом, пре “револуције“ из 2000. године).
Није истина да “огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем“. То што је фронт у једном тренутку био на Церу и Колубари, па онда у Албанији, па у Македонији, па опет у Београду, не значи да је држава СХС створена без оружја и без српских жртава. Мора се имати шира слика: држава СХС настаје на рушевинама АустроУгарске а та империја је кренула да уништи Србе и у напад на Србе кренули су многи Хрвати, Словенци и данашњи Бошњаци.
Бранимир Марковић признаје ове чињенице: “Историја је показала да је пројект „социјалистичких(квази)република“ необично успешан у борби против конституисања моћних (читај одрживих) националнихдржава, потенционалних геополитичких супарника постојећим империјама“ и “Југославијама стално владају левичари (зато тако и пролазимо)“ али када напише да “огромна територија СХС делова бивше АустроУгарске није освојена оружјем“ у следећој реченици додаје “Југословенски одбори су практично каналисалианархистичку револуцију која је беснела пропалом империјом у ослободилачки покрет за државу СХС“. Пре тога пише да југословенство прати усуд симпатија са слободним нацијама али међу државама које су створиле те слободне нације набраја само републике, нема ниједне монархије (конкретно, изоставља Велику Британију, у којој се догодила револуција која се доста разликовала од Француске револуције). Када напишете да је огромна територија државе СХС освојена без оружја, логично је да ћете написати и да се “хрватство од нештостаријег српства разликује по залагању за име Херват као опште име народа“.
Краља Александра хвали јер је “краљ од 6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација илиампутацији крајева некомпатибилне традиције“. Јер, “југословенство је завршни стадијум идеологијенародног јединства (мишљења да сви који говоре истим језиком чине један једини народ) који карактеришезалагање за формирање јединствене државе и нације (политичког народа)“. И даље: “неизбежни компромиси са Ватиканским етноцентристима (Штросмајер) и социјалистичким левичарима Југословенског одбора и Пашићевих радикала који су изродили оксиморон о народу са три племена, пресечени су тек 1929. Тек тада је прокламована идеологија интегралног југословенства“. Дакле, имамо краља (важно је да се има у виду да је био масон, дакле део прогресивног “new age“ покрета који је почео нагло да се шири почетком 20. века, унутар кога је своје место тражио и нашао и Ватикан) који уводи диктатуру, унифицира становништво и ствара интегрално југословенство са ватиканским етнооцентристима, социјалистичким левичарима исрпским радикалима за које пише да имају “исходишта која подсећају на руско антилиберално задругарско народњаштво“. Никола Пашић је у то време још увек био више социјалиста него конзервативац. Поред њега и доброг дела елите које је имао на српској страни, Краљ Александар је изродио оксиморон (у складу са идеологијом прогресивног “new age“ покрета) и прави компромис са католицима и коминтерновцима и масонима, који за циљ имају уништење православне Србије. Прво ствара Југославију, затим уводи диктатуру и Србе приморава да се одричу српства и прихвате југословенство, да би 5 година по увођењу дикатуре био убијен од стране оних који са којима је направио “компромис“, од стране католика и коминтерноваца и масона, од стране оних који нису прихватили југословенство, међу које је хтео да “истопи“ православне Србе. Убијен је од стране непријатеља православне Србије, са којима је стварао Југославију. Убијен је у држави (Француска) која никада није била прави савезник православне Србије. Тачно је и оно што примећује Бранимир Марковић, а то је да се британска политика из 1915. године, према православним Србима, није разликовала од оне из 1944. када су Британци издали генерала Михаиловића или 1946. када су дозволили да га коминтерновци и католици и масони, уз помоћ српско-југословенских комуниста, убију.
Српство није “опште име народа“, за Србе то не важи, за њих важи југословенство као опште име народа. Зашто? Бранимир Марковић пише (подсећа на ове речи): “Доситеј Обрадовић: Ко не зна да житељицрногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски(осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати заум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере“ и “Вук Караџић: Срби свии свуда“. Срби су сви и свуда, а не Југословени. Зашто Југословени, зашто Југославија? Зашто српство није опште име народа који говори српским језиком од Триглава до Вардара?
Ко брани Србима који су католици или муслимани или комунисти, или знају да су пореклом Срби и да су некада били православци, да се изјасне да су Срби а не Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Словенци, Македонци или Албанци? Да ли је проблем само у православним Србима, у Српској Православној Цркви?
Срби не треба да праве компромис. Срби не треба да се одричу српства и православља. Српство и православље не могу да замене југословенство и екуменизам. То се није постигло ни за време комунизма.
Не знамо како би историја изгледала да је после Првог светског рата створена Краљевина Србија, да после 1945. године нису владали комунисти. Можда би Србија данас била слабија, а можда и јача. Можда би била далеко здравије друштво, богатија држава. Оно што знамо, неоспорно, јесте да је пројекат Југославија био погрешан, да не постоји никакво југословенство. Сада је свима јасно да Хрвати, Словенци и муслимани никада нису то ни желели. Наравно, Југославија би опстала да су Срби били спремни да се одрекну православне вере, ћирилице, да су дозволили да Косово и Метохија и Војводина постану републике, да су за мале паре препустили све привредне и природне ресурсе, итд. Да је српска елита 1918. другачије размишљала, можда би пронашла начин да се створи Велика Србија а да се не отвори “западни фронт“ против савезника. Бранимир Марковић пише да би држава СХС (или Велика Србија) била неодржива да у њен састав није ушла Далмација, цела обала Јадрана до Италије. После 70 година Срби нису ни милиметар ближи тој обали, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Уместо луке у том делу Јадрана, за ових 70 година могли смо да добијемо савремене саобраћајне коридоре према лукама у Бару и Солуну (и тако успешно прекинули стварање зелене трансвезале, која данас постоји и Босна је боље повезана са Турском него 1918. године). Добили смо (целу) Далмацију, Истру и Алпе које нисмо добили и где нисмо владали, а изгубили смо Пештер, Скопље, Пећ, Скадар и Дурмитор. Наравно, изгубили смо и Книн и Вуковар и Мостар. Све су то места која су нам одувек припадала, на којима живимо више од хиљаду година. Данас људи не путују бродовима као некада, данас се, за разлику од тог времена, путује авионом. На бродовима се возе само туристи. За ових 70 година Срби нису имали ни динара користи од тог дела обале Јадрана, док је сама Србија данас најсиромашнија држава у Европи а српске земље су под окупацијом. Срби су превише дали за тај део Југославије а ништа нису добили. На крају 20. века изгубили су и оно мало имовине коју су имали на обали тог дела Јадрана. Од 1918. Србија је више урадила за развој Словеније него за развој Косова и Метохије. Какво би данас било стање на Косову и Метохији (Старој Србији) да су Срби после ослобађања 1912. и светског рата 1918. године уместо плажа и песка на обалама Јадрана на простору (целе) Далмације и Истре своје снаге усмерили на развој Старе Србије?
Невероватно је да српска елита 1918. године није предвидела Други светски рат. Дакле, нови светски рат, нови напад католика, коминтерноваца и масона на Србију.
Двадесетпет година касније, крајем Другог светског рата, Срби поново иду да ослобађају тај део обале Јадрана, стратешки тако важан за одрживост Србије, “без оружја“ и “без српских жртава“. Српска елита опет није предвидела нови напад истих непријатеља, крах Југославије, која је страним силама послужила за једнократну употребу са циљем сламања православне Србије, који је дошао крајем 20. века. Од Велике Србије која је могла настати 1918. године, али је настала Југославија, која се простирала до Истре и Алпа, дошли смо до данашње Србије у граници Београдског пашалука, са Србима који још увек у великом броју славе титоизам и чувају гроб комунистичког диктатора на Дедињу, који пљују на Бога и Цркву, који више верују и откровење неког окултисте него Откривење из Светог Писма, који пишу латиницом, који имају проблем да пољубе руку православном свештенику али немају проблем да пољубе табане индијског гуруа, и томе слично. Рат против православних Срба, против Србије, траје – докази су недавне ослобађајуће пресуде суда у Хагу у процесу против Хрвата и Албанца који су убијали српске цивиле и спроводили етничко чишћење Срба; игре око споменика албанских терориста на југу Србије; долазак арапског шеика у Београд који је иначе близак са структурама на Западу које су непријатељи Србије и које са Арапима финансирају суд у Хагу, отимају Космет, спроводе “арапско пролеће“ а коме се нуди на продају пола Србије; још једна “окупациона влада“ у Београду која је на власт дошла после покрадених избора и која уредно служи страни господарима; припрема се дестабилизација Северне Србије (Војводине); одузимање преостале имовине Срба у НД Хрватској када та држава буде примљена у ЕУ, итд.
Бранимир Марковић хвали интегрално југословенство Краља Александра, критикује комунистички концептвише братских народа, међутим, сваки концепт југословенства постао је бесмислен, непотребан, неодржив и нереалан за нас Србе. Постоје и друга места на свету где долази до мешовитих бракова али се не измишљају нове нације. Српски краљ, на челу Југославије, имао је концепт унифицирања становништва, а Хрват и католик и масон и комунистички диктатор на челу друге Југославије имао је концепт више братских народа. Српски владар на челу Југославије приморава Србе да се “истопе“ у Југословене, хрватски владар на челу Југославије прави разлику између Срба и Хрвата, чува “идентитет“ Хрвата, поштује Католичку цркву, ствара нове нације од делова српске нације, подржава Србе који се одричу српства и прихватају југословенство, спроводилатинизацију и искорењивање ћирилице, прогони, убија и затвара православне свештенике. Већина Срба данас више поштује комунистичког диктатора него српског краља. Српски краљ нема ни улицу у Београду, не зна се где је закопан српски генерал а хрватски коминтерновац има маузолеј на Дедињу. Срби нису заштитили српског краља који је убијен, штитили су хрватског коминтерновца који је владао до краја живота. Срби су се више бунили против диктатуре српског краља него против диктатуре хрватског коминтерновца. Да Краљ Александар није убијен од стране туђе руке убили би га Срби. Комунистичког диктатора Срби нису убили, владао је до краја живота.
Све око Југославије и југословенства је уврнуто, ненормално, ружан сан, низ погрешних одлука, због чега су данас православни Срби пред изумирањем а Србија пред нестанком. Србију не треба да занима судбина северне Далмације, Истре, Загреба и Љубљане, Србија треба да штити свој интересе и интересе грађана Србије на том простору. Много више Србија треба да се посвети уређењу простора Републике Српске Крајине, Републике Српске (целе БиХ), Рашке (Санџака), Црне Горе, Косова и Метохије, Северне Србије (Војводине), источне и западне Србије, Шумадије и Македоније (успостављању чврстог савезништва са Грчком и Бугарском). На овом простору живи више народа, различитих верских заједница, неки облик организације народа и држава мора да постоји (макар између два рата), али у такве пројекте Срби треба да улазе само ако више добијају него што губе, ако имају више користи него штете, ако имају јасан план уласка у такву заједницу народа и држава, ако су спремили план који може одмах да се примени и у случају да их савезници издају. Наравно, Срби који су православци треба да остану православни хришћани и да се увек понашају као прави хришћани, како је Патријарх Павле изјавио приликом посете РСК током сукоба 1991. године: “Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди… Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији… То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди“.
(Никола Варагић)
_________________________
Повезани текстови са блога ПРЕВРАТ:
Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)
Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 3
Вук Јовановић: ПРИЛОЗИ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ – 2
________________________
Повезани текстови са блога КОСМЕТ via КОСМОС:
ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК
Саопштења Владе Републике Српске Крајине: Тужба против УН
”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”
Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине
Бошко Обрадовић: Влада Србије постала Влада Преокрета!
Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини
О српским револуционарима и реакционарима
Југословенство
No comments:
Post a Comment