Феђа Синдикат: "Нећу фотељу, квадрате..."

Феђа Димовић (Фото: Мондо)

Београд – „… желим да оставим другачији траг“, каже фронтмен групе Београдски синдикат Феђа Димовић, откривајући због чега је првој збирци песама дао наслов „Траг човека“.

Популарни репер, Феђа Димовић, од тинејџерских дана пише песме за бендове у којима је свирао, а свима је препознатљив као члан музичке групе Београдски синдикат која је натерала публику да мисли о свету који је окружује.

Мисију „разбуђивања“ публике, Феђа је преселио и у свет књиге објавивши збирку песама под називом „Траг човека“. Копкало нас је да сазнамо зашто баш тај наслов?

„Човек одавно није у првом плану и желео сам то да променим. У трци за новцем и успехом често заборавимо где смо кренули и које вредности би требало поштовати. Ова књига указује на то да је важно оставити траг радом и трудом, добротом и љубављу, а не лажним потребама, попут оних које су својствене политичарима и тајкунима“, каже Феђа.

Према његовим речима, објављене песме писао је око годину дана и у њих је преточио важне догађаје из живота, размишљања о љубави, држави у којој живи и проблемима са којима се свакодневно сусреће.

Разговарајући о књизи, дотакли смо се и актуелних дешавања у друштву, као и питања будућности уметности, књига, човека… Феђа нам је рекао да не брине за судбину клинаца који долазе, али да је важно изградити културу читања и мишљења код деце како би одлуке доносили својом главом.

„Све се научи од малена. Зато морамо клинцима да објаснимо шта је у животу важно, а шта не. Јурњава за наметнутим жељама и потребама не води ка срећи, зато не би требало бирати тај пут“, истиче Феђа.

Феђа Синдикат: "Нећу фотељу, квадрате..."

Зашто је победа Јануковичеве партије својим значајем превазишла Украјину?

(Фото: Србија данас)

Избори нису били само корак даље у учвршћивању Јануковича већ већ и важан корак за мултипоарни свет, који се успоставља.

Сада је већ потпуно јасно да је Партија региона украјинског председника Виктора Јануковича нови (стари) победник октобарских парламентарних избора у Украјини. Колико су ти избори важни за Европу и свет можда је најбоље потврдио Семјуел

Хантингтон у свом чувеном делу „Сукоб цивилизација“, где је означио Украјину као једну од неколико најважнијих – ако не и најважнију – земаља где следи сукоб геополитичких интереса између Русије и западних атлантистичких снага. Евентуални пораз Русије и проруских снага у Украјини имао би за последицу сврставање Москве у други ранг светских сила и практично тешко би се могао пронаћи неки успех на другом плану који би могао да компензује тај потенцијални неуспех. Иако нема спора о постојању извесног идентитета Украјинаца који би се могао назвати и националним, он у својој широј основи код многих од њих подразумева, поред уже украјинске, и идентификацију са руском цивилизацијом и историјом. Тако је бар у већинском смислу у југоисточној половини Украјине и (мада данас битно мање) у централном делу, а сасвим мало у западним и северозападним областима, посебно кад је у питању Галиција.

Кад је моћни монголско-татарски завојевач 1242. године разорио Кијев и срушио Кијевску Русију, руске политички и културни центар се померио на североисток, ка Москви и Новгороду. Користећи двовековни руски напор ослобађања од утицаја монголско-татарског завојевача, накнадно уједињена Пољско-литванска краљевина је заграбила (привремено) део украјинских земаља, а саму Галицију је држала у свом поседу у континуитету још од 14. века. Иако се источна Украјина са Кијевом добровољно вратила под власт Русије пошто се самостално ослободила од Пољака још 1654. године, остале украјинске области су се нешто касније уједињавале са Руским царством. Тако је јужни црноморски део ослобођен од Турака и Татара средином 18. века а седамдесетих година тог века и западна Украјина, док је још само Галиција остала под Аустријом (Аустро-Угарском) све до 1918. године, да би у међуратном периоду била поново део Пољске. Дакле тек 1939. године (заправо због немачке окупације поново од 1945.) Галиција је под врховном влашћу Москве, што је пресудно утицало да ова област има битно друкчији религијски (унијати православци), језички (западноукрајински дијалекат Галичника, сличнији пољском језику од књижевног украјинског језика насталог на бази полтавског источноукрајинског дијалекта) и национални идентиет од осталих Украјинаца. Иако је украјински национални идентитет доминантији од дуалног украјинско-руског (или само руског) на целом простору западно од Дњепра, само у Галицији он има и обележја антирусизма.

Године између Истока и Запада

Ове историјско-цивилизацијске детерминанте је запазио и Хантингтон и уградио је их у поглављу о Украјини као подељеној земљи („..на већи део који је проруски и онај мањи на северозападу који има свој засебан идентитет“), у свом чувеном делу „Сукоб цивилизација“ деведесетих година прошлог века.

Пролећа 1991. године у СССР је проведен референдум са питањем да ли сте за заједничку државу или не. Одговор је био следећи – преко 80 одсто за опстанак заједничке државе, уз око 80 одсто изашлих уписаних бирача. И у свим осалим републикама чланицама Федерације резултат је био позитиван, дакле било је више изјашњених за заједничку државу свуда осим у три прибалтичке републике – Естонији, Летонији и Литванији. Однос снага је у Украјини био изједначен јер се око 50 одсто изашлих бирача се изјаснило за и исто толико против. Међутим, неуспео августовски пуч те 1991. године, наступ Јељцина и набрзину организовани референдуми по републикама у прилог националне суверености, заједно са Беловешким договором децембра те године, довели су до распада СССР, односно његовог трансформисања у лабаву унију коју чини Заједница независних држава (ЗНД).

Током 1992-1995. независну Украјину – која је, истина, члан ЗНД, али показује малу жељу свог вођства за стратешком сарадњом са Русијом – предводи Леонид Кравчук. Међутим, он 1995. године губи председничке изборе од Леонида Кучме, који се, за разлику од њега, залагао за извесно приближавање Русији. Управо је резултате тих председничких избора у 26 украјинских административних области анализирао Хантингтон у поменутом делу, указујући на поделу земље на запад и исток, где је отприлике река Дњепар граница. Украјина се у следећа два Кучмина мандата држала нешто ближе Русији, али задражвајући везу и са Западом, односно балансирајући све до председничких избора крајем 2004. године. Кучма јесте приближио Украјину сарадњи са Русијом више него Кравчук, али не толико колико је то тежила Комунистичка партија Украјине, чији лидер Пјотр Симоненко је био Кучмин противник у другом кругу председничких избора 1999. године, када је Кучма и добио свој други мандат.

Овде треба застати да би се разумео настанак Партије региона и политички узлет Виктора Јануковича. У другој половини 90-тих – када је свет био у монополарном поретку и апсолутној доминацији САД и НАТО, када је у Русији био на власти Јељцин и кад је она у друштвеном, економском и политичком смислу дотакла своје дно у савременој историји – у југоисточној половини Украјине, пре свега међу руским и проруским становништвом, јављала се егзистенцијална зебња пред питањем где ће их о одвести нека будућа власт у Кијеву.

Према попису становништва, у Украјини живи око 20 одсто етничких Руса, а још најмање толико грађана руски језик сматра за матерњи иако се номинално изјашњавају као етнички Украјинци. Томе треба додати да верници Украјинске православне цркве – Московске патријаршије – чине готово две трећине становништва, које масовно паралелно као свој језик доживљава руски и украјински књижевни језик (источноукрајински полтавски дијалекат). Као њихов антипод, само 10-15 одсто популације читаве земље су унијати, којима је матерњи западноукрајински дијалект. Дакле између етничких Руса и, са друге стране, унијата као два супротна идентитетска пола са центрима у Доњецку и Харкову (односно Лавову) постоји више прелазних облика и нијанси у лепези идентитета становништва Украјине. Нарочито је средишњи део земље већински амбивалентан по том питању.

Јануковичев успон

Управо зато је Јануковичева Партија региона наступила са концептом регионализације земље, као одговором на бројне разлике у идентитету, језику, религији, па и геополитичком опредељењу. Суштина је у страху проруске барем половине популације, која је, упркос бројности, била изложена различитим притисцима, као и сама Украјина као целина, у време монополарног светског поретка, да се Украјина веже за западне центре моћи. Партија региона је током 2000-тих наставила да расте и чинило се да ће Јанукович крајем 2004. године, као председник владе, постати председник државе, пошто је у другом кругу имао предност у односу на Виктора Јушченка кандидата опозиције. Тада је дошло до чувене „Наранџасте револуције“, која је на власт довела Јучшенка и Тимошенкову.

Такву шансу (поклон?) „наранџасти“ нису успели да искористе јер су грађани Украјине за пет година њихове владавине, уместо напретка и обећаних реформи, доживели вишеструко економско, друштвено и политичко сурвавање, као и политичку нестабилност и сталне напетости. Иако је тек 15-20 одсто становништва земље спремно на приближавње НАТО, председник Јушченко је с врха пропагирао такву политику иако се с њом у пракси није слагала ни сама Јулија Тимошенко.

Тако је већ марта 2006. Партија региона забележила тријумф на парламентарним изборима, потом и формирање владе са Комунистичком партијом и социјалистима Мороза. Та влада је је прилично успешно функционисала све до пролећа 2007, када је Јушченко – позивајући се као председник на тачку Устава о непосредној угрожености земље,која му једино може дати таква овлашћења) – расписао превремене изборе. На тим изборима септембра 2007. Партија региона освојила је највише мандата, али су Блок Тимошенкове и странка Јушченка Наша Украјина са два посланика већине направили коалицију која је функционисала све до председничких избора јануара 2010. Тада у два круга Јанукович побећује своје противнкандидате (у другом и Тимошенкову) и постаје председник земље. Тада Литвин прелази у табор Партије региона и, заједно са Комунистичком партијом, формирају владу на челу са функционером региона Азаровом. Партија региона је већ одавно, фактички од свог оснивања, постала најјача у земљи, окупљајући проруско бирачко тело (заједно са Комунистичком партијом), које је већинско у југоисточној половини земље. Те 2010. Јануковичева странка учлањује и свог милионитог члана, а у октобру 2010. године осваја локалну власт не само у југоисточној половини земље , већ и у њеним централним областима, где раније то није успевала.

Јанукович је за две и по године као председник Украјине покушавао да сачува стабилност земље, да поправи изузетно лошу економску ситуацију, да се позиционира на главним стратешким тачкама бирачког тела и странке која га је довела на власт и да у исто време не изазове немире у земљи и негативне реакције у њеном западном делу. То је био веома тежак задатак, који је Јануковић, и поред критика са различитих стана, углавном успео да реализује.

Визија и оклевање

Бирачи Партије региона могу да буду задовољни што је склопљен споразум са Русијом о продужетку стационирања руске црноморске флоте готово до средине овог века. Изузетно је важно и да је руски језик постао други званични у југоисточној половини земље, чиме је практично прекинут процес дерусизације земље, покушан у време „наранџастих“. Начелно се задржао курс ка ЕУ, али је прилично био замрзнут. Међутим, Јанукович није дао сагласност да земља уђе у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, што је главна примедба која долази са југоистока земље и из руских кругова. Са Јулијом Тимошенко у затвору и великим притисцима и критикама са Запада, као и примедбама и неповерењем на истоку због неприступања Царинској унији, Јанукович се суочио тачно на половини свог председничког мандата. У том тренутку сачекали су га и парламентарни избори, који могу бити одлучујући за даљи пут земље, као и Јануковичеву политичку визију и положај.

За две и по године постигнут је несумњив успех само у побољшању привредне ситуације, што није био довољан адут за острашћене супротстављене стране у земљи. У Галицији је створена националистичка (неофашистичка?!) странка Слобода, која је још на локалним изборима октобра 2010. године победила у Лавову и још две области Галиције. Коалиција која је окупила најјачи део опозиције – Батковшчина – чији је лидер затворена Јулија Тимошенко, најопаснији је противник владајуће коалиције. Ту је и финансијски моћна нова странка боксера Кличка – Удар, која је пре избора потписала постизборни споразум са Слободом. Како је Литвин одступио од Партије региона због њеног изгласавања закона о руском језику као званичном у источној половини земље, Региони су остали сами против свих са Комунистичком партијом. Чак је и Запад постао хомоген против Јануковича и Региона јер су, поред САД и Британије, који традиционално делују против Русије и проруских снага, сада и земље ЕУ наступиле критички због случаја Тимошенко, тако да су на сваки начин подржале опозицију.

Када се сазнала на дан избора, у недељу 28 октобра увече, излазност грађана била најмања од обнове вишестраначја – готово 58 одсто на нивоу земље, уз чињеницу да је у проруским областима била за 10-12 одсто мања него на западу (а највећа управо у Галицији) – готово да су сви веровали у промену власти и пораз Региона и Комунистичке партије. Интересантни су и резултати које су прогнозирали тзв. егзит полови. Они су прогнозирали да ће Партија региона појединачно имати највише мандата, али недовољно да са јединим коалиционим партнером поново направи владу. Према тим прогнозама, очекивало се да томе буду ближи Батковшчина, Удар и Слобода, и да оне заједно формирају владу која би била прозападна и изразити противник тежњама проруског дела становништва.

На овом месту се поставља питање колико је заиста то проруско становништво земље. Ако је оно при оваквом степену излазности сада поново надмашило своје опоненте са северозапада – као на председничким изборима 2010 (а вероватно на оним поништеним у „наранџастој револуцији“ 2004), те парламентарним 2006. и 2007, а посебно на локалним октобра 2010 –онда се поставља питање да ли је руско, проруско и становништво са двоструким идентитетом (украјинским као ужим, уз припадност руском идентитету и цивилизацији) не само већинско у југоисточној половини земље, што није никад ни било спорно, већ и у централним областима. Питање је да ли су ови избори показали да је то становништво заправо најбројније у Украјини, бројније од припадника западноукрајинског концепта.

За шире интеграционе везе са Русијом и постсовејтским простором постоји прилично расположење становништва, нарочито у источном и јужном делу земље. Према истраживањуј које је презентовано у Институту за социологију Националне академије наука Украјине, око 67 одсто испитаних пунолетних грађана источних провинција подржава улазак земље у Царински савез, у јужним областима 60 одсто, у централним 44 и у западним 33 одсто. Протв Царинског савеза на истоку је било свега девет одсто становништва, 15 на југу, 20 у центру, уз око 38 одсто популације на западу. Присталица интеграција са Русијом је више у старијој популацији него међу млађим узрастима. (Шулъга Николай Александрович, Отношение населения Украины к украинско-российскому межгосударственному и экомоническому сотрудиничеству, Российский институт стратегических исследований, Проблемы националъной стратегии, Н 4, 2011, Москва, стр. 94-97)

Одрешене руке

Шта добија Јанукович овом парламентарном победом? Прво, много већу сигурност за правац стратешких потеза своје политике, пошто је до сада влада, коју су чиниле његова Партија региона, Комунистичка опартија и мали огранак Литвина, имала тек минималну већину, где је Литвин, као грађански оријентисан политичар са украјинским идентитетом, био мало спреман за велике геополитчке заокрете ка Русији. Са новом владом – коју чини проруска коалиција Региона и Комунистичке партије, Јанукович може да размишља да реализује најављено узимање места посматрача за Украјину у Шангајској организацији за сарадњу. Могуће је и да ће – што је питање свих питања – приступити у неком облику Царинској унији са Русијом, Белорусијом и Казахстаном. Чак и да то не учини у пуном обиму, за очекивати је да ће у две и по године до нових председничких избора Јанукович имати одрешеније руке за геополитичко приближавање Русији и интеграционим процесима на постсовјетском простору, што се подудара и са убрзанијим прелажењем светске моћи на исток и заживљавањем мултиполаризма.

Бивши председник Јушченко, који је јануара 2010. доживео понижење, када је, као актуелни председник, освојио само пет одсто гласова, сада је доживео да његова странка на парламентарним изборима добије само један одсто и да не пређе цензус. Јушченкова оба брата, који су се кандидовали за посланике, убедљиво су поражени и у родном Сумију и у Лавовском округу. Кличкова странка је добро прошла на овим изборима, док ће највећи противник регионима бити широка коалиција Батковишчина. Странка Слобода је добила највећи део гласова унијата, и доминира у Галицији, али без већег утицаја у другим деловима земље. Комунистичка партија, која негује још израженији прорусизам од Региона, одлично је прошла са скоро 15 одсто гласовса нивоу целе земље. Региони су добили највише не само у југоисточној половини земље и неким централним областима већ и у Закарпатској области, настањеној претежно Русинима, на крајњем западу земље.

Западне земље показују једва прикривено незадовољство резултатима избора. Мисија ОЕБС у Украјини је у понедељак 29. октобра издала саопштење у којем се између осталог наводи да није било „довољне слободе медија“. Писац ових редова редовно прати најтиражније кијевске дневне новине („Унион“, „Главопорт“, „Кијевске новости“, украјинска „Правда“, „Комесаријант“…) које су изразито критичне према власти и отворено симпатишу опозицију. Поставља се питање на пример да ли су представници ОЕБС икада озбиљно анализирали медије у Србији, који често заправо не могу носити префикс српски сем као географску одредницу. Иначе, исти тај ОЕБС тражи отворено од нових власти у Србији „…да медији у Србији остану слободни“. Што се тиче истраживача јавног мњења у Украјини, они су се, као и у Србији, правећи велике грешке у анализама и прогнозама, фактички сврстали у логистичку подршку опозицији и озбиљно довели у питање свој стручни легитимитет и непристрасност. Свакој рационалнијој анализи нејасно је са каквим утемељењем су тврдили уочи избора да је опозиција у предности и да ће је фаворит за формирање владе, чак и када Региони освоје највише мандата, када се зна да је Јанукович убедљиво победио на председничким изборима почетком 2010 и да је октобра те године Партија региона још убедљивије тријумфовала не само у југоисточној половини земље већ и у централним областима (Суми, Чернигов, Полтава, Кировоградска и још неке у којима је увек, иако тесно, побеђивала западнокукрајинска концепција).

Зато су избори не само корак даље у учвршћивању Региона и Јануковича већ и важан корак за мултипоарни свет, који се успоставља.

Зашто је победа Јануковичеве партије својим значајем превазишла Украјину?

Каубојка Клинтон и баронеса Ештон уочи ноћи вештица

Бранко Жујовић

Хоће ли после посете женског евроатлантског двојца Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би формирали владу? Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. Један од њих био је видљив и у Ватикану ове недеље

У центру интересовања српских медија ове недеље је, природно, посета двојца Клинтон – Ештон Београду, уочи ноћи вештица. Новине, радио, телевизија и интернетске платформе занатски беспрекорно казују шта ће запад и званично, под фирмом „задатих тема“, ставити пред Србију и наравно, само формално, пред Албанце с Косова и Метохије.

Тако питање српских институција у јужној српској покрајини у медијима, руком спин-доктора, бива дефинисано као „питање паралелних институција на северу Косова“. Колико до јуче, споразум о интегрисаном управљању административним прелазима, у тиражним српским медијима постао је преконоћи „интегрисано управљање административном линијом“, што је тек корак до истинског назива тог документа, о чему сам већ писао.

Медији наводе и да су се међу „темама“ сигурно нашле и „канцеларије за везу“, да се не лажемо – претече амбасада, које српска и албанска страна треба да инсталирају у Приштини и Београду, али и „транспарентност у финансирању“ институција, што је спин израз за пријављивање трансакција албанским властима у Приштини.

У овој џунгли информација, губи се ипак суштина. Прво, Европска унија Србији може да обећа да је „нормализација односа са Косовом“ последњи услов Србији. Може то обећање и да потпише и оно опет неће имати никакву вредност. Треба ли Србији бољи доказ за то од Резолуције 1244 и односа САД и Европске уније према њој?

Друго, Европска унија има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. У поплави информација о посети каубојке Клинтонке и баронесе Ештон, нико није приметио изјаву хрватског премијера Зорана Милановића, дату у Ватикану. Та изјава се итекако тиче Србије.

Приликом сусрета са поглаварима Римокатоличке цркве, поводом 20. годишњице успостављања дипломатских односа, Милановић је изјавио да Хрватска једино са Мађарском има дефинисане границе. Овај проблем неколико пута сам помињао у коментарима, али се он, ваљда из разлога доброг европског укуса, у Србији игнорише.

У тренутку када Србија суштински буде препознавала новог суседа на југу, иако без формалног признања, Хрватска ће, тада већ као чланица Европске уније, бити идеално оруђе Брисела за стављање незаобилазних примедби на дунавску границу са Србијом, захтевајући примену аустро-угарских катастарских књига, а не међународног права и варирајући на тему хрватског, у политици често фалсификованог положаја у Хабсбуршкој царевини.

У том случају, имаћемо две могућности: под а, Хрватска ће се понашати попут Србије и рећи да је европско партнерство најважније и стога прихватити нормалну границу на Дунаву или, под б, Хрватска ће свим силама покушати да искашље што више немачких и бриселских дипломатских барутних гасова ка Београду. Претпостављам да сви знамо тачан одговор.

Због тога сматрам да је, наочиглед мудра старатегија недавања повода Бриселу и чекање да Брисел први саопшти званичан услов о признању Косова и Метохије као независне албанске државе – губљење времена. Брисел има неограничено време и повољан политички ветар. Србија је та која нема времена, ни ресурса да чека.

Зашто, уосталом, у Београду нико не пита каубојку Хилари Клинтон и баронесу Ештон од Апхоланда зашто Европска унија тако амбициозно започиње процес европских интеграција са Албанцима с Косова и Метохије, практично без иједног озбиљног политичког услова? Да не помињем трговину људским органима и проблем нерешених убистава и нестанака људи.

Зар представници канцеларије Европске уније у Приштини, извесни Томас Гночи, Патрик Шмелцер и Синди ван ден Бугерт нису 24. октобра у Приштини истакли „модеран дух европског законодавства, значајан прогрес консолидовања законодавне основе и независно функционисање правосудног система“, а такође и „конструктиван приступ Косова унутар регионалних и европских механизама“ као важне чињенице у Студији о изводљивости за „Косово“?

Након посете двојца Клинтон – Ештон, стварност ће и даље одударати од српске политике. Политика ће наводити бољи живот грађана и економију, као разлог за одустајање од економских ресурса Косова и Метохије, на пример. Очување државе узимаће се као разлог за одустајање од државних корена на Космету.

На послетку, највећи инвеститори у српску инфраструктуру и енергетику су Руска Федерација и Народна Република Кина. Српски део Јужног тока вредан је око две милијарде долара и запослиће око 2.000 радника. Једини излаз за железару у Смедереву је компанија Уралвагон завод из Русије. Народна Република Кина финансираће завршетак радова на Коридору 11 и ауто-пут Појате – Прељина.

Једина права инвестиција у банкарски сектор Србије доћи ће из Русије, мислим, наравно, на Сбербанку. Русија има намеру да улаже и у железнице Србије. Где су у тој причи Европска унија и САД, осим у предизборним слоганима о „Фијату“ и наводно бољем животу за грађане ако ови одустану од Косова и Метохије?

Разуме се, постоје и друга оруђа евроатлантске политике, мимо Милановићевог случаја, која у сваком тренутку државу могу узети на нишан, након што ова наседне на слатке понуде двојца Клинтон – Ештон.

Зар се баш ових дана није огласио Живан Берисављевић? Вођа минорног, али радикалног аутономашког покрета, који данас ликује због нестанка Југославије, био је њен амбасадор у Лондону! Поред њега, има још политичких карикатура, згодних да се употребе за више европске интересе.

Питам се, хоће ли после посете поменуте две даме Београду постати видљиве евентуалне обавезе, које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би уопште формирали владу?

Ако се Београд на време и отворено не суочи са овим чињеницама и ако не анулира сопствене евроатлантске илузије, али и утицај разних берисављевића у државном вођству, дипломатији и уопште јавном сектору, једнога дана, извесно, постаће члан Европске уније. Питање је само хоће ли себе моћи да препозна у огледалу и хоће ли оваква унија, тај дводеценијски српски сан, тада уопште постојати.

Каубојка Клинтон и баронеса Ештон уочи ноћи вештица

Банке од накнада зараде 35 милијарди динара

Грађане коштају банкарске услуге (Фото: Новости)

Београд – Сваки власник текућег рачуна пословној банци годишње остави бар 1.800 динара, колико кошта најјефтиније одржавање рачуна. Када се на то додају разне накнаде за посебне „пакет рачуне“, услуге електронског банкарства и чланарине за платне картице, трошкови су и вишеструко већи.

На све то, банке умеју да наплате и штампање папирних извода, а поједине чак и сваки „слип“ – папир који се добија када се подигне готовина на банкомату. Тако и не чуди што, на име разних накнада и провизија, банке годишње убирају више од 35 милијарди динара.

Тачан број оваквих накнада и провизија није познат. Грађани их плаћају за близу стотину услуга од банака, а предузећа далеко више. Закон о заштити корисника финансијских услуга спречава само најдрастичније случајеве. Тако затварање текућег рачуна мора да буде бесплатно у свакој банци. А, на пример, за раније враћање кредита банка сме да зарачуна највише један одсто на остатак дуга.

Међутим, нико не спречава банкаре да вам на шалтеру зарачунају провизију од чак 150 динара на, рецимо, уплатницу од 100 динара. Па буде „скупља дара него мера“. Такође, поједине банке зарачунавају додатних 30 динара за свако подизање новца са сопственог банкомата, у случају да штампате и извештај, такозвани „слип“.

„Тражила сам на шалтеру своје банке да ми одштампају извод о стању на текућем рачуну и за то су ми зарачунали 500 динара“, каже огорчена клијенткиња једне банке.

У другој банци, пак, где се изводи штампају бесплатно, зарачунава се 200 динара на име замене обичне картице за „чиповану“ уз образложење да је то урађено на захтев клијента. Иако клијент о томе није имао појма, већ га је банка само обавестила да дође по нову картицу…

„Подигли су ми трошкове одржавања текућег рачуна са 200 на 500 динара, што сам сазнала тек када су ми скинули паре са рачуна“, каже друга власница текућег рачуна у истој банци.

Девизе

Када је реч о куповини и продаји девиза на шалтерима банака, иако готово у свакој стоји обавештење да се провизије не наплаћују, курсеви су увек неповољнији него у мењачницама. Тако да за куповину и продају девиза банке треба заобићи – мењачнице ионако све раде за њих.

Банке од накнада зараде 35 милијарди динара

Марко Ђурић: Платформа брани становништво на КиМ (а не границе Србије?)

Велеиздаја у најави: Марко Ђурић

Београд – Саветник председника Србије Марко Ђурић изјавио је данас, после седнице Националног савета за безбедност, на којој је размотрен нацрт платформе за дијалог Београда и Приштине, да би тај документ требало да буде усаглашен током наредне седмице.

 

„На састанку је у пуној мери афирмисано јединство државног врха по питању Косова и Метохије”, изјавио је Ђурић Танјугу.

Према његовим речима, закључено је да ће „вероватно крајем наредне седмице, када платформа буде усаглашена на нивоу владе и председника Републике, Томислав Никоклић позвати на разговор о платформи и шефове свих парламентарних странака.

Ђурић је рекао да ће Народна скупштина Србије и јавност имати прилику да се изјасне о свим принципима на основу којих ће преговори бити вођени.

„Данашњи дан је изузетно значајан, јер је потврђен принцип да ће Србија уложити максималне напоре да очува своје становништво на Косову и Метохији, али и залагање наше земље да добије што је могуће пре датум почетка преговора о прикључењу ЕУ”, рекао је Ђурић.

Упитан о најзначајнијим сугестијама учесника на нацрт платформе, Ђурић је одговорио да су сви учесници „крајње непосредно разговарали, због чега је и била реч о једном неформалном разговору, који има политички карактер”

„Сама идеја ових састанака је да један функционални политички механизам размотри сва важна питања која се тичу платформе. Сви учесници састанка су детаљно ишчитали платформу и мислим да никада нисмо имали оволики степен сагласности између представника заиста различитих странака и различитих нивоа власти” рекао је Ђурић, оцењујући то као посебно охрабрујуће.

На питање да ли ће се састанци у оваквом саставу наставити, Ђурић је рекао да ће се следеће недеље „на истом месту” и у „истом формату” поново састати, након чега је могуће очекивати позив председника Републике шефовима посланичких група, који ће такође узети активно учешће у овом процесу.

Упитан да ли решење за Косово треба тражити у већ постојећим уређењима у свету попут Јужног Тирола, Ђурић је одговорио да постоји много отворених питања у вези са Косовом и Метохијом и да за свако од тих питања могу се пронаћи примери у европској и светској пракси.

„Ми желимо да наш коначни документ који ћемо презентовати и Народној скупштини и другој страни буде утемељен на решењима која већ постоје и која већ функционишу да бисмо и то могли да користимо као аргумент. Има бројних решења не бих улазио у детаље”, рекао је Ђурић.

На констатацију да је било наговештено да ће америчка државна секретарка Хилари Клинтон и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон у Београд и Приштину донети распоред тема дијалога, Ђурић је рекао да на јучерашњем састанку председника Републике и председника Владе са двема високим представницама САД и ЕУ, није било о томе речи.

„Било је речи уопштено о будућем току преговора, али без конкретних тема већ о решености да се он настави на највишем политичком нивоу”, закључио је Ђурић.

Марко Ђурић: Платформа брани становништво на КиМ (а не границе Србије?)

Нови штрајк полиције?

(Фото: Новости)

Београд - Независни синдикат полиције (НСП) најавио је данас да ће „у најближој будућности“ организовати протест, поред осталог и због чињенице да је у последње време заживела чудна пракса да се полицајцима за које се само посумња да су погрешили одређује притвор, а криминалцима за које постоје докази не.

Председник НСП Блажо Марковић рекао је, на конференцији за новинаре, да се поставља питање зашто судови и тужилаштава не спроводе доследно законе, јер се често на слободи остављају криминалци који су чинили тешка кривична дела, за које је полиција прибавила и валидне доказе.

Марковић је упозорио и на чињеницу да у последње време полицијске јединице, управе и њихови челници све чешће постају предмет политичких игара политичара, као што је најновији случај у Крагујевцу.

Представник НСП за Крагујевац Дејан Павловић оценио је да се над полицијском управом у том граду спроводи велика политичка хајка, коју предводи градоначелник Верољуб Стевановић, а све због тога што полиција „спроводи државну политику у борби против корупције“.

Он је дегутантном оценио Стевановићеве наводе о 2.000 припадника страначке војске који патролирају градом да би штитили од полиције, истичући да се ради о фудбалским навијачима Радничког, „познатим у Србији по дивљаштву“.

Павловић је навео да је повод за цели случај „исполитизована банална туча од 2. септембра, у којој је настрадао политички функционер градске владе“, а Стевановић тврди да су га претукли полицајци.

„Не види се на снимку да у тучи учествују полицајци и не види се ту нека туча“, истакао је Павловић и додао да постоји аудио и видео запис претученог у коме он „негира да га је било који полицајац ударио“.

Нови штрајк полиције?

Вакцине Уницефа и Била Гејтса убиле 2.249 беба у БиХ

Илустрација (Фото: yumama.com)

Сарајево / Бањалука – Удружењу родитеља тешко болесне деце БиХ тврде да су на тек рођеним бебама тестиране непроверене вакцине које су узроковале смрт, а које је у ту земљу донео УНИЦЕФ, на предлог Светске здравствене организације и директора компаније „Мајкрософт“ Била Гејтса.

Активисткиња и председница Одбора Удружења родитеља тешко болесне деце Босне и Херцеговине Јагода Савић тврди да је у тој земљи 2.249 беба умрло, јер су на њима тестиране Новартисове вакцине против хепатитиса. У овоме су учествовали Светска здравствена организација, УНИЦЕФ и Бил Гејтс.

Ове информације узбуркале су јавност у Хрватској, јер је слична вакцина нуђена и тој држави, али тамо није прихваћена.

Савићева је за хрватски портал dnevno.hr рекла да су у БиХ, од увођења тзв. „Гави“ пројекта вакцинисања здравих новорођених беба против хепатитиса Б, за десет година умрло 2.249 беба старих до годину дана.

„Од тог броја 1.768 отпада на Федерацију БиХ, а 481 на Републику Српску и Дистрикт Брчко. Само 2002. године у Федерацији БиХ је умрло 245 живорођених беба, 2003. године умрле су 202 бебе, 2004. године умрло је 190 вакцинисаних беба, а и у годинама које су следиле умрло је подједнако много беба“, тврди ова активисткиња.

Она истиче да узроци смрти ових беба никада нису доказани, нити су били јасно наведени. Такође, у болничким формуларима нигде нису наведени подаци о вакцинисању беба.

„У Федерацији БиХ је посебно забрињавајући број од 71 умрле бебе којима је у пријавном листу узрок смрти означен као ‘ непознат или необјашњен’ . Осим тога, забрињавају и 42 случаја смрти узрокована проблемима са дисањем, јер су лекари до сада показали да ни у ком случају не желе да препознају пост вакцинацијску блокаду дисања која се зове епиглотитис. Једнако је забрињавајућа смрт 24 бебе које су умрле у прва 24 сата живота управо када примају вакцину против хепатитиса Б, а које би могле бити резултат небриге о прилагођеном календару вакцинисања за бебе рођене сa незрелом јетром“, наводи Савићева.

Како је Савићева објаснила, овај пројекат вакцинисања властима БиХ послао је УНИЦЕФ, а Министарство здравства није одбило тај пројекат јер нису препознали погрешан одабир циљане групе и пројект је почео.

„Елементи који потврђују неодговорност и недостатак професионалне савести СЗО, ГАВИ-а и УНИЦЕФ-а су тешке епидемиолошке грешке у концепцији пројекта: неалармантно стање на терену пре почетка вакцинисања, вакцина стара тек седам година пре употребе у БиХ, чињеница да хепатитис Б није обавезна дечја болест и нема епидемијски начин ширења, непознат статус мајке а вакцинише се њено тек рођено дете, вакцинисање супротно европској пракси, стручна сарадница без икаквог епидемиолошког искуства, поствакцинацијске компликације се не препознају и не бележе“, тврди Савићева.

Она тврди да је председник америчке компаније Мајкрософт Бил Гејтс промотер вакцинације новорођенчади против хепатитиса Б и главни донатор, који је до сада дао више од 1,5 милиона долара у ГАВИ Фонд.

„Гави фонд је део СЗО који ради хуманитарне пројекте вакцинисања деце у земљама трећег света на начин да фармацеутске индустрије донирају СЗО-у новац, након чега СЗО њихове вакцине прогласи погодним за УН-ове мисије, након чега се купују баш те вакцине. Укратко, ГАВИ фонд обрће новац и прави бизнис са вакцинама. УНИЦЕФ се појављује као посредник због правила које поставља Закон о спољној трговини, начину увоза и царињења роба хуманитарног порекла“, наводи она.

Такође, она тврди да је УНИЦЕФ створио својеврсну блокаду медија у БиХ.

„Из поузданог извора знамо да је УНИЦЕФ посетио готово сваку редакцију у БиХ и ‘објаснио’ како свако призивање протеклих догађаја утиче на садашњи пад одзива на вакцинисање. Страдала деца су од стране УНИЦЕФ-а отписана на врло нехуман начин, као да никад нису ни постојала. Редакције су прихватиле ово отписивање деце из само њима познатих ‘eтичких’ мотива“, закључила је Савићева.

Вакцине Уницефа и Била Гејтса убиле 2.249 беба у БиХ

Зашто нам није место у ЕУ

Бранко Павловић (Фото: Вести)

ЕУ данас је укидање морала, друштвеног уговора, националних држава, укидање политичких права и сила, сила и само сила.

Питање уласка Србије у ЕУ треба разматрати у односу на три целине – шта то значи за територијални интегритет Србије (почетно Косово и Метохија); затим каква макроекономска полтика се намеће чланици кандидату од ЕУ; и шта то даље значи за развој Србије и шта је то ЕУ данас. Предложени рационални приступ разматрању овог питања без било каквог унапред заузетог става нужно нас води закључку да Србија никако не треба да иде ка ЕУ.

Полазећи од претпоставке да онима који прате „Нови Стандард“ не треба посебно објашњавати значај Косова и Метохије за Србију и Србе, као ни чињеницу да је лажна тврдња да је политика „ЕУ и Косово“ могућа, овим текстом говорим о темељним вредносним проблемима ЕУ данас, без обзира што је политичка тема дана управо Косово.

Сигурно сте безброј пута чули како је ЕУ у ствари заједница око одређених вредности, па следи набрајање све лепше од лепше вредности (обавезно пре почетка набрајања наратор прави паузу, како би нам ставио до знања како, баш сада док изговара те свете речи, њега самога прожима надахнуће отаца утемељивача ЕУ и мистична снага изговорених вредности). Тако исто и у свакој реклами кока-коле све пршти од среће и задовољства, хармоније и узбуђења.

Ми, међутим, поуздано знамо да је то пиће штетно за јетру, зубе, да води у опасну гојазност, нарочито децу, и да уопште не може да вам стварно утоли жеђ. То што се кока-кола фантастично продаје никако нас не ослобађа одговорности да упозоравамо да је не треба конзумирати.

Другим речима, морамо да увидимо шта ЕУ јесте, а не шта ЕУ прича за себе да јесте (или шта је била).

Дечаци и банкстери

Европска унија је укинула одговорност. За све који су на врху пирамиде моћи (упрошћено, али не нетачно речено – банкаре) нема никакве одговорности. Покрали су хиљаде милијарди евра (долара, фунти), зна се да су покрали, зна се ко је покрао и – ништа. То никада раније није било тако.

Са друге стране, за дечаке од 10-12 година који су разбили излог у социјално-политичким немирима у Лондону премијер Велике Британије каже: „Ако су довољно одрасли да разбијају, довољно су одрасли да буду кажњени затвором као пунолетна лица“.

Дете за излог – више година робије. Банкар за милијарде и милијарде – ништа.

Када нема одговорности за елиту, онда друштво није више утемељено на моралу који дели већина грађана. Друштво утемељено само на голом интересу захтева огромну количину примене силе да би опстало. Видећемо касније куда то води.

Да би сила уопште дала резултате, мора се медијима одузети сваки смисао. Не сме се тематизовати проблем неодговорности елите. Не сме се тематизовати природа кризе, која није земљотрес, поплава, ураган, него планско пљачкање свих и свакога, а, када рачуни дођу на наплату, онда та иста елита цех пребаци на грађане. Задуживање држава, нагло и неумерено, није ништа друго него преваљивање доспелих рачуна са богаташа на грађане. Да би богаташи могли да се и даље богате. С тим у вези, у медијима се не сме захтев за масовним смањењем квалитета живота грађана ЕУ стављати у једначину са обезбеђивањем интереса богаташких елита.

Сила и медији

Медији у ЕУ (наравно, и у САД) су потпуни мрак. Као светло се појављује само осветљавање међусобних препуцавања на политичкој сцени, која и служи томе да се грађани не би досетили да стварних тема нема и неће их ни бити.

Истовремено се догодило, први пут након Другог светског рата, да основна кохезиона максима „свака генерација живи боље од претходне“ више не важи. Моралном слому, узрокованом укидањем одговорности, придодат је слом међу генерацијама. Млади су без посла, а родитељи све теже долазе до средстава и не могу да деци погледају у очи. Егзистенција је буквално неизвесна и страх полако прелази у бес. Побуне се ваљају улицама ЕУ. Систем реагује повећањем репресије.

Богаташка елита, измештена из било ког друштва, нужно тражи државни апарат измештен из националне државе. Први пут у ЕУ се отворено говори о укидању националних држава. Освешћен и бесан грађанин може да сруши националну владу и да излаз потражи у новој политичкој елити, али како срушти Тројку? ММФ, Брисел и ЕЦБ (Европска централна банка) уопште није могуће срушити било каквим протестом или гласањем на изборима. Отуда су избори и цео концепт демократије, само непрактични терет који опстоји као сурогат стварној националној држави и суверенитету грађанина.

То укидање суштинског политичког живота у ЕУ захтева додатну употребу силе. И све то у условима велике разлике у економској снази унутар ЕУ, што само по себи рађа додатне тензије и потребу додатне примене силе.

ЕУ данас и нарочито ЕУ у скорој будућности – то је укидање морала, укидање друштвеног уговора, укидање националних држава, укидање политичких права грађана и сила, сила, сила и само сила. У корист неодговорне елите. Ако ЕУ уопште настави да постоји у наредних 3-5 година.

Шта ће нама таква ЕУ? Независно од питања Косова и Метохије, независно од економског оквира који нам ЕУ намеће, а који значи спутавање развоја Србије, Србији у оваквој аморалној, недемократској и све више брутално репресивној ЕУ није место.

Зашто нам није место у ЕУ

Руска нафта ESPO ће заменити британски Brent?

(Фото: Глас Русије)

Москва - Оператери на светском тржишту нафте су у потрази за новим дериватом, који може да замени Brent, који се користи у Лондону, известио је данас лист The Wall Street Journal Europe.

 

Позиција Brent-а слаби услед убрзог исцрпљивања залиха нафте из Северног мора. Према наводима листа, највише шанса да га замени има руска нафта, позната на светском тржишту као ESPO. Ова врста се транспортује у Азију цевоводом „Источни Сибир – Тихи океан“.

Постоје бројни разлози да верујемо да ће од 2015. године ESPO постати водећи дериват, посебно у Кини, Јапану и Јужној Кореји. Није далеко ни могућност да се руска нафта трансформише у апсолутни стандард на будућем светском тржишту нафте, кажу стручњаци.

Руска нафта ESPO ће заменити британски Brent?

Зашто су Немци чекали три године да инвестирају у српску енергетику?

(Фото: Прес)

Вест да RWЕ, немачки електропривредни гигант, одустаје од градње електране у Истри, Пломин Ц, изненада је одјекнула у хрватским медијима. Сви су мислили да је на тендеру за изградњу нове термоелектране у Пломину главни фаворит управо ова немачка компанија која заједно са Хрватском електропривредом (ХЕП) већ управља електраном Пломин 2 (блок Б). Уместо тога RWЕ се огласила да неће учествовати чак ни у претквалификацијама али је понудила помоћ у смислу техничког „ноу хау-а“. Ралф Бломберг, председник управе Термоелектране Пломин и RWЕ-а у Хрватској, је за Радио Пулу објаснио зашто су одустали од тог пројекта.

„Ми од почетка јула имамо новог генералног директора и нови УО и они су донели јасну одлуку како нећемо инвестирати у термоелектране. Разлог томе су најаве аналитичара који прате нашу компанију и оцењују наш кредитни рејтинг да је 60 одсто наше компаније у термоелектранама на угаљ. И то је превише, то није добро за тржиште. Рекли су нам да ће нам ако наставимо са градњом ТЕ на угаљ, дати нижу оцену нашег кредитног рејтинга. Ако се то деси плаћали би веће камате и наши пројекти би били прескупи, тако да се нећемо укључити у овај пројекат“, рекао је Бломберг, додајући да у овај пројекат треба уложити милијарду евра.

Уместо у Хрватску RWЕ улаже у Србију

Скоро у исто време када је обзнањено да RWЕ одустаје од инвестирања у Истри, у Србији је објављено да ће та немачка компанија градити термоелектрану Никола Тесла Б3 у Обреновцу. У неким хрватским медијима то је одмах протумачено у смислу да је немачка компанија одустала од Хрватске да би улагала у Србију.

Да ли због страха од добијања лошијег кредитног рејтинга (или је то био само изговор за хрватску јавност) RWЕ је истовремено са интересовањем за градњу термоелектране изразила жељу и да гради хидроелектране у Србији. Тако би Немци поред ТЕ Никола Тесла Б3, чија вредност би према проценама требало да буде више од милијарду евра, градила и најмање пет хидроелектрана на Великој Морави, вредих 352 милиона евра. RWЕ жели да гради хидроелектрану и на горњој Дрини. На том послу, вредном око 500 милиона евра, учествоваће и Електропривреда Републике Српске.

Да су намере улагања у Србију озбиљне, RWЕ је потврдио потисивањем меморандума са ЕПС-ом. Наиме, за време посете потпредседника српске владе Александра Вучића Немачкој почетком септембра, у Берлину су представници Електропривреде Србије и концерна РWЕ потписали Меморандум о разумевању за стратешку сарадњу. Како је Александар Обрадовић, в.д. директора ЕПС-а изјавио, Меморандум се састоји из два дела – први се односи на развој наших хидропотенцијала на главним рекама, а други на могућност развоја термоелектрана и термоелектране Никола Тесла Б3.

Међутим, ово није први пут да са немачким RWЕ-ом потписујемо меморандум. И 2009. године је потписан сличан документ. Тада је у посети канцеларки Ангели Меркел била српска делегација на челу са тадашњим председником Борисом Тадићем. Потписан је меморандум о енергетској сарадњи у који су били укључени и пројекат ТЕ Никола Тесла Б3, и хидроелектране на Великој Морави и Дрини. Дакле, идентичан меморандум овом садашњем.

Немачки лоби спречавао инвестиције у српску енергетику

Ипак, три године после потписивања тог меморандума у српску енергетику није уложен ни динар. Поставља се питање зашто бисмо сада веровали Немцима да ће испунити договор и шта су чекали три године?

На питање у чему се нови документ разликује од оног потписаног 2009. године, Вучић је рекао да је реч о потпуно различитом карактеру споразума, и да у овом случају не само министарство, већ и Влада Србије стоји иза меморандума.

Међутим, објашњење трогодишњег стопирања немачких инвестиција у српску енергетику не треба тражити у томе што није бло подршке целе владе, нити у евентуалној економској неисплативости. Прави разлог треба трежити у политичкој сфери.

Током прошлогодишње посете Србији немачка канцеларка Ангела Меркел је тадашњем председнику Тадићу јасно пренела поруку да Србија мора да се одрекне веза са институцијама на северу Косова. Своје мишљење канцеларка је изнела тако јасно и неувијено, да су и немачки медији прокоментарисали да је Меркелова приликом посете Београду била веома арогантна.

Са таквим ставом потпуно је јасно шта је немачки политички врх тражио пре него што се пусте инвестиције од преко две милијарде евра. Тадић је после сусрета са Меркеловом изјавио да неће доћи до укидања институција и навео да је немачкој канцеларки одговорио да на северу Косова не постоје никакве паралелне већ демократски изабране институције које омогућавају живот људима. Тај одговор је значио да се инвестиције стављају на лед.

Јасно је да би тај новац, да је стигао, омогућио отварање нових радних места, бољи стандард, те да би Србија економски и политички ојачала. Невоља је у томе што протекле три године нису биле изгубљене само за немачке инвестиције у нашу енергетику, већ и за инвеститоре из других земаља. Још неке светске компаније биле су заинтересоване за термо и хидроелектране, као и за соларне и електране на ветар. Али, већина њихових покушаја да инвестирају у Србију завршавала је у фиокама појединих министарстава. Они који познају српску енергетику кажу да је разлог за то управо био немачки лоби који је своје пипке пружао све до Владе Србије.

Главни задатак му је био да не дозволи никоме да уђе на „територију коју су они обележили“. То су радили постављањем разних процедуралних препрека, а понекад чак и дискредитовањем потенцијалног улагача. Такав је био случај са ТЕ Костолац, за коју су били заинтересовани Кинези. Баш у време када је требало са кинеском компанијом ЦМЕЦ да се договори посао око изградње новог блока, у медијима је изашао текст да полиција испитује пословање овог привредног друштва.

Кинеске компаније су посебно интересовање показале за Термоелектрану Костолац, али и за хидропотенцијал, као и за термоелектрану Никола Тесла. Ангажовање немачког лобија у Влади Мирка Цветковића утицало је да се послови за које су били заинтересовани Кинези одложе, али није успело да их потпуно стопира. Тако је кинеска компанија ЦМЕЦ још за време бивше владе склопила са ЕПС-ом посао вредан 1,2 милијарде долара, о обнови и доградњи ТЕ Костолац. Са променом власти у Србији, овај пројекат је убрзан, тако да ће Кинези ревитализовати два постојећа блока – Б1 и Б2 од по 350 мегавата (МW). Поред тога, радиће и на одсумпоравању та два блока и повећању капацитета површинског копа Дрмно.

Дачић: „Немојте да се љутите што Кинези граде ТЕ у Србији“

Уплив кинеског капитала у Србију кроз инвестирање ЦМЕЦ-а у енергетски сектор али и улазак, такође кинеске компаније “ Чајна комуникејшнс констракшн „, на наше тржиште градњом моста Земун-Борча, као и њихова заинтересованост за изградњу Коридора 11 до границе са Црном Гором, није оставила равнодушним европске инвеститоре.

Како они гледају на то ширење кинеског утицаја у Србији, најбоље показује реченица коју је премијер Ивица Дачић изговорио пред члановима Америчке привредне коморе у Београду.

Он је инвеститорима из САД и европских земаља поручио да новац није обојен и да су у Србију добродошли инвеститори из свих земаља у свету.

„Немојте се љутити на нас када тражимо инвестиције из Русије и Кине, и ви то радите, зашто бих ја мање волео Кину него што је воли Немачка“, рекао је Дачић и навео да је Немачка недавно склопила послове у висини од 150 милијарди са Кином.

Дачић је додао да нико не треба да се љути зато што Кина улаже у изградњу термоелектране у Србији. „Дали су најбољу понуду, дајте и ви, па ћете добити посао. Немојте у економији да из политичких разлога тражите да добијете посао“.

Јасније од овога није могло да се каже. И управо овакав став актуелне Владе јесте један од разлога зашто се и немачким инвиститорима жури да улажу у српску енергетику. Јер, ако неће они, постоје многи други који ће то урадити без политичких условљавања.

Конкретно за изградњу ТЕ Никола Тесла у Обреновцу били су заинтересовани и Кинези са којима је прошле године чак потписан Протокол по том питању. Представници кинеског конзорцијума су чак почетком августа ове године (месец дана пре потписивања меморандума са RWЕ-ом) били у радној посети ЕПС-у, како би заједнички размотрили могућа решења за градњу блока Б3 у ТЕ „Никола Тесла”.Том приликом ангажован је и кинески институт НЕПДИ, са идејом да уради техно-економску анализу решења за блок Б3 и студију оправданости са идејним пројектом блока до 800 мегавата.

После објављивања вести да ће ТЕ Никола Тесла градити немачки RWЕ, наметнуло се питање због чега је ЕПС одустао од Протокола потписаног прошле јесени са кинеским конзорцијумом који је требало да гради то постројење. Министарка енергетике Зорана Михајловић одговорила је да је ЕПС до сада потписивао више меморандума и протокола, али да сада први пут иза меморандума стоји чврста одлука Владе Србије.

Неизвесно је да ли ће нова влада успети да се одржи на површини у овој дипломатско-пословној игри, а да не повреди нечије интересе. Упадљиво је да, док је с једне стране кинеских инвестиција у Србији све више, наша власт формално даје предност стратешким партнерима попут Немачке. Тако потпредседник Владе Александар Вучић, на питање да ли ће у енергетском сектору у Србији послове распоредити на више страних инвеститора, одговара да је кључни стратешки партер Србије управо Немачка, с обзиром на тежњу за улазак у ЕУ.

„Ми поштујемо све друге. Неки други ће добити неке друге послове, али овакви послови (изградња ТЕ Никола Тесла Б3) се склапају у складу са стратешким партнерством које имате“, рекао је Вучић.

Зашто су Немци чекали три године да инвестирају у српску енергетику?

Борац у Хумској избацио Партизан из Купа

Фудбалери Борца елиминисали Партизан из националног Купа (Фото: Новости)

Београд – Чачански супелигаш је головима Маслаћа у 11. и Јевтовића у 20. минуту славио за 2:1 на стадиону у Хумској у осмини финала најмасовнијег такмичења.

Једини погодак за петоструког узастопног шампиона Србије, који је овај меч играо у знатно измењеном саставу, постигао је Стефан Ашковски у 31. минуту сусрета.

Партизан: Петровић, Пауљевић, Сретеновић, Станковић, Волков, С. Марковић, Ловре (од 46. Нинковић), Јојић, Ашковски, Забија (од 46. Митровић), М. Шћеповић (од 65. Брашанац).

Борац Чачак: Петрић, Борнијашевић, Маслаћ, Алвеш, Јефтовић, Живковић, Јеремић, Јовичић (од 88. Станић), Мартиновић, Јевтовић (од 64. Зоћовић), Мугоша (од 72. Јованчић), Рашковић.

Борац у Хумској избацио Партизан из Купа

Киднапован брат Небојше Јовића, председника СНВ

Небојша Јовић (Фото: srb-akcija.blogspot.com)

Окупиране територије – У Косовској Митровици је пре нешто више од три сата киднапован брат Небојше Јовића, председник Српског националног већа Косовске Митровице, испред болница у овом граду, Киднапери су били у црним униформама и са фантомкама на главама, претпоставља се да су питању припадници РОС-у, заједно са припадницима пољског КФОР-а, сазнаје Правда из извора блиских СНВ-у.

Киднаповање је изведено муњевитом брзином, чак се из круга болнице појавило и једно болничко комби возило чији је возач такође имао фантомку, а возило не припада болници у Митровици.

Срби у Митровици ће, како сазанајемо, организовати протестни митинг. Господин Јовић није био доступан иако смо више пута звали његов мобилни број.

Киднапован брат Небојше Јовића, председника СНВ

B92: Ћириличари су Талибани

(Фото: cirilica.com)

Београд – Унутар Матице српске постоји струја која жели да у потпуности избаци латиницу из новог издања „Правописа српског језика“, сазнаје Радио 021.

Како за 021 каже један од лингвиста укључених у израду овог капиталног дела, који је желео да остане анониман, притисак „талибана“ који лобирају да се из израде Правописа искључе најистакнутији лингвисти кулминирао је недавним достављањем петиције за избацивање одредбе која дефинише латиницу као друго, алтернативно писмо српског језика.

„Имам великих проблема у послу због ових ‘талибана’, који имају утицаја, а вођени су искључиво својим личним политичким убеђењем, без икаквог знања о лингвистици“, каже он за Новосадски информативни портал.

Преко 5.000 потписа за избацивање латинице прикупило је београдско удружење „Ћирилица“, чији чланови седе у Скупштини Матице.

Потпредседник овог удружења Миодраг Којић каже за Радио 021 да је било логично да латиница буде стандардно писмо српскохрватског језика, али да нови правопис „на мала врата“, по први пут, уводи латиницу као стандардно писмо српског језика. Којић, међутим, признаје да је њихов мотив за покретање питања о писму пре свега политички, па тек онда лингвистички.

„То је, пре свега, национално питање од прворазредног значаја. Зато се ми тиме и бавимо, не бавимо се правописом и стучним стварима, већ желимо да пишемо како су наши очеви писали и да генерације после нас то разумеју“, каже он.

„Познавање два писма није богатство“

Он наводи да циљ удружења „Ћирилица“ није маргинализовање аутора који су на латиници писали нека од најзначајнијих дела српске књижевности, већ „полагање тапије“ на њих, како их не би својатали комшијски народи чије је званично писмо латиничко. Према Којићевим речима, српски језик није богатији од осталих због постојања два писма, већ напротив – закомпликован.

„Кад је то толико богатство, како то да ниједна земља у Европи нема два писма? Тако смо само ми Срби богати па имамо два писма, две покрајине, две покрета отпора… Желимо да престанемо да се делимо“, каже Којић.

Према његовим речима, подршку за своје идеје имају код већине чланова Матице српске, и до сада су са овом институцијом имали „најбољу могућу сарадњу“.

Станић: „Немају подршку у Матици“

Председник најстарије културне институције српског народа Драган Станић каже за 021 да је Матица увек спремна да о свим питањима којима се бави, саслуша и мишљење стручних појединаца и компенентних асоцијација. Станић је потврдио да Матица сарађује и са удружењем „Ћирилица“, али негира да је њихов став преовлађујући међу чланством ове установе.

„Прича о томе да удружење „Ћирилица“ има већинску подршку у Матици је чиста лаж, што је показала и последња Скупштина. На њој је било неколико гласова људи који су дошли из тог друштва, али је огромна већина одбила да се изјасни поводом тог њиховог предлога“, каже Станић за Новосадски информативни портал.

Председник Матице српске каже како је програм рада ове институције увек био базиран на реализацији поузданих сазнања о којима постоји пуна сугласност у научној заједници, и додао да ће „удружења која грубо крше истину и научна сазнања“ остати без Матичине подршке. Станић је навео како питање потискивања ћирилице треба да се покрене, јер је, према његовом мишљењу, латиница превагнула у јавном животу, али наглашава да се то чини спровођењем закона, и никако другачије.

„Могу да се сложим да је латиница узела превеликог маха у нашем јавном животу, и то, просто, није здраво за језичку културу коју треба да негујемо. Међутим, сучељавање са тим проблемом подразумева низ врло практичних акција које ће се спроводити тако што ће се примењивати одредбе актуелног Закона о употреба језика и писма“, каже председик Матице.

Латиница коју данас користимо у српском језику настала је реформама Вука Караџића, и уз измене Ђуре Даничића и Људевита Гаја се до данас задржала у практично изворном облику. У Краљевини СХС, Југославији и Републици Србији латиница је имала статус званичног писма, све до Устава Републике Србије из 2006. године, којим је прописано да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, док се службена употреба осталих језика и писама уређује законом.

Након тога, дошло је до низа случајева примене овог члана Устава који су изазвали контроверзе у јавности. Пресуда вођи нео-нацистичке организације „Национални строј“ Горану Давидовићу је својевремено поништена зато што првостепени суд није поштовао његов захтев да судски списи буду на ћирилици. Такође, у Новом Саду су поништени и месни избори зато што су бирачки спискови писани латиницом. Ово је учињено на захтев једног од гласача који није желео „да му име буде писано латиницом, јер је латиница хрватско писмо“.

B92: Ћириличари су Талибани

Србија и архитектура "Нове Европе"

Ања Филимонова

Више дипломатских извора је 26. октобра конкретизовало немачки план за север Косова, који појашњава и прецизира одредбе “Немачког ултиматума у 7 тачака”. Нова немачка формула за север Косова и Метохије односи се на децентрализацију севера Космета: српске општине ће самостално убирати порезе и таксе и саме ће располагати тим средствима. Као “противуслугу”, представници српских општина са севера покрајине мораће да узму учешће у раду владе и парламента “Републике Косово”. План обезбеђења финансијске аутономије за север покрајине полази од претпоставке да је север покрајине саставни део независног Косова. Варијанта „Две Немачке“ која се нуди Србима, по којој две државе узајамно сарађују не признајући једна другој независност, одговора погледима Берлина.

Седам тачака немачког ултиматума који је донела група парламентараца Бундестага из ХДС/ХСС укључује тачку са писменом обавезом на добросуседске односе. Исту линију „угњетавања“ спроводи и Кетрин Ештон, Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, која је то у више наврата демонстрирала српским властима, и старим и новим. Штавише, Берлин изводи на чистац њене покушаје да прикрије информисаност о захтевима Немачке: „Наводно чуђење српске власти да она није ништа знала о позицијама ХДС/ХСС није оригинално“. (1) Како наводе извори из Берлина, Александар Вучић је неколико пута посећивао Берлин и немачким званичницима обећао да ће Србија учинити све како би наставила пут ка ЕУ, но власти у Берлину желе да буду сигурне да ће државно руководство у Београду заиста и учинити кораке у правцу нормализације односа са Приштином, посебно када је реч о северу покрајине. (2) Из кабинета Министра иностраних послова Немачке стигло је јасно упозорење, да Србија неће добити у децембру датум за почетак преговора о ступању у ЕУ, који могу да се одуже много година. Осим тога, у Немачкој на пролеће 2013. године почиње изборна кампања за парламент (избори ће се одржати у септембру 2013. године) и ни један немачки политичар неће радити на проширењу ЕУ. (3)

И тако, намере Запада су провидне – Србија мора да преда Косово са све севером, а некаква „финансијска аутономија“ је пуко замазивање очију (после тога би неминовно уследило исељавање српског становништва) и да се у потпуности препусти на милост победника. У нади да ће он дати средства да продуже живот – да не говоримо о земљама, овде су циљеви наднационалних финансијско-олигархијских структура директно супротстављени – но рецимо владајуће групације. Но, победник се никада није односио и никада се неће односити према Србији као према равноправној страни. Напротив, сва дејства, само за последња два десетљећа (да не улазимо дубље у историју) указују на типичан покушај да се од Србије направи полуколонија (формално независна држава са неразвијеном привредом, контролисана иностраним капиталом, чија се спољна и унутрашња политика налази под потпуном спољном управом и контролом).

Али како ће се заиста остваривати управљање и контролисање, каква ће бити архитектура нове ЕУ која сада улази у завршну фазу свог формирања (до 2020), каква је судбина земаља југо-источне Европе – то су све питања на која се већ сад виде одговори. Лишивши се великог дела производње, владе европских земаља су се лишиле великог прилива у буџет, покривајући ту разлику на рачун позајмљених средстава. Смањење дохотка националних буџета услед пада индустријске производње, као снежна лавина доводи до смањења прилива у буџет и повећања исплата социјалних расхода, а новца за те сврхе нема и ускоро га уопште неће бити. Почетком године појавиле су се прогнозе о преласку Немачке на агресивну привредну експанзију, са циљем да потчине и експлоатишу пале привреде сиромашних земаља Југо-Источне Европе, чиме би додатно ојачали своју привреду. У јуну 2012. године, немачки канцелар Ангела Меркел је поводом европске финансијске кризе рекла “док сам ја жива, Европа неће сносити колективну одговорност за дугове свих” (4) не желећи да немачка привреда надомешта туђе дугове, већ штавише, Немачка у условима пропадања Европе, тежи да ојача не само своју привреду, него и свој политички утицај. На пример, Грчка свој дуг треба да врати пре свега немачким банкама. Као што је говорио Сорош: “У време кризе, кредитори узимају волан у руке”… И Немачка има доста снаге да диктира своја правила игре, створивши због тога Фискални буџетски савез, који је са своје стране немогућ без Европског политичког савеза, савеза у коме би водећа улога припадала Берлину. Време ће показати како ће на ове чињенице реаговати друге чланице ЕУ, које су се буквално нашле на коленима за време кризе у еврозони (дуг Холандије је износио 249% БНД, у Ирској – 202%, Великој Британији – 149%, Шпанији – 124%). Но, криза се тек захуктава.

У јулу је А. Меркел изјавила да ЕУ мора постати политички савез који мора имати већи утицај на своје чланове и који мора дисциплиновати оне који крше правила. Канцеларка је такође изјавила да “спасавање” земаља еврозоне није безусловно. Те земље морају бити под већом контролом евроинституција. На тај начин А. Меркел је почела да припрема публику за предстојеће промене.

Тако је на пример, почетком лета почео процес трансформације ЕУ у смеру формирања наднационалне, мондијалистичке структуре. Нова структура ће имати мало тога заједничког са данас постојећом Унијом. У овом тренутку над новим пројектом раде четворица “евроархитеката” – председник Европске комисије Хозе Мануел Барозо, председник Европског парламента Херман ван Ромпеј, шеф Еврогрупе Жан Клод Џанкер и шеф Европске централне банке Марио Драги (да напоменемо да Централне банке земаља ЕУ нису националне банке, то јест не припадају својим владама, не одговарају за дуг државе и оне су самосталне банке. Ту мину са успореним дејством поставиле су финансијске власти САД целом свету, укључујући и саме САД). Та четворка планира да девизни савез трансформише и рашири до граница политичког савеза. Из тог процеса треба да се појави нека нова Европа, у којој ће земље-чланице одустати од значајног дела свог суверенитета, стављајући га под спољну управу евроинституција. (5) Немачкој би се дала улога некаквог “генералног управника”.

Суштина проблема не огледа се у државном дугу појединих земаља – Грчке, Шпаније, Италије и других, него у међународном банкарском систему. Целокупна привреда Европе у последњих 20 година, формирана је растом потражње, која је кредитирана од банака – кредитора и управо су оне сада узеле волан привреде и политике земаља Европе и САД. Сада ЕЦБ иде на још једно повећање капитализације крупних банака Европе, уз истовремено смањење финансирања националних влада ЕУ, терајући их на издавање државних облигација ради испуњења својих социјалних функција. ЕЦБ је европски “сабрат” ФРС САД и делује на истом принципу – одржавања ниских каматних стопа и повећања капитализације банака, чиме се привреда било које земље доводи у стање рецесије и пада потрошње, уз истовремену редукцију социјалних давања. Због тога привредне мере на којима инсистира ЕУ и посебно Немачка – за Грчку, Шпанију и друге слабије привреде југа Европе – у принципу не могу бити средство за решавање кризе. Незапосленост у Шпанији само расте: укупни показатељ стигао је до 25%, а незапосленост међу младима достигла је невероватних 52%. (6) Мере које су наметнуте Грчкој, нимало нису омогућиле оздрављење стања њене привреде. Од маја 2010. године, када је Грчка први пут затражила пакет финансијске помоћи у износу од 110 милијарди евра, није успела чак ни за јоту да побољша свој положај. “Странци су одлучили да окупирају нашу земљу и сада је они купују по јефтиној тарифи” – каже Нотис Мариас, посланик парламента Грчке из партије “Независна Грчка”. И ето обриса “Нове Европе”, где приватизација постаје темељ “нове економске политике”. Грчка је приступила потпуној, без преседана, распродаји државне имовине – продају се острва, краљевске резиденције, дипломатска представништва, аеродроми, луке, државне нафтне компаније, поште (на списак је доспело 19 државних компанија – 7 предузећа и 12 крупних морских лука. Највеће размере достигла је одлука о приватизацији ЕLТА – државне поштанске службе, држава даје приватницима и ОРАР – корпорацију за игре на лутрији, грчка влада је одлучила да изађе из капитала грчке нафтне компаније Hellenic Petroleum и великог електроенергетског концерна DEI. Приватизација лука обухватила је и најкрупније – Солун, Волос, Александрополис, Пиреј и Ираклион). (7) Но, процес не проходи само у Грчкој, он је утицао и на све остале чланице еврозоне, које тону у пропаст. У Португалији државна авио-компанија и пошта иду на аукцију, почела је продаја Кини електроенергетског сектора, државни гасовод прелази у Кинеско-Оманско власништво. Ирска продаје део државног електроенергетског сектора и део својих шума. Шпанија продаје туристичке објекте, компаније за превоз, око 100 хиљада пословних центара. Свеопшта распродаја није заобишла ни Италију. Влада Марија Монтија и Ђорђија Наполитанија је практично владавина “Голдман Сакс“ која управља земљом. Италија ће бити јефтино продата, под изговором оздрављења привреде смањиће се пензије, плате људима, доћи ће до смањења државних и приватних службеника, смањења болница. школа, свих социјалних служби. Сада земља продаје државну имовину у укупној вредности од 10 милијарди евра. (8)

Узимајући у обзир несмањену пажњу и политички притисак Немачке на Србију, може се констатовати успостављање “посебног немачког патроната”. Србија спада у зону, условно речено немачког утицаја (но, у суштини наднационалних банкарско-финансијских структура, пошто ће глобална операција на уништењу националних елита Европе и САД, исто као и националних држава, бити настављена). Очигледно да Немци ситуацију у Србији виде као погодну шансу да се за мале паре добије много. Никаквог противљења, чак ни вербалног, Београд не показује. Нова владајућа коалиција са лакоћом и без принуде започиње нову рунду преговора између Београда и Приштине састанком са Хашимом Тачијем – ситуација која је била незамислива чак и за Бориса Тадића. Север покрајине је препуштен на заклање и на том плану је започета активна пропагандна припрема. Владајућа групација спремно прихвата сваку западну догму, неумитно попут “шагринске коже” (9) сужава се простор за спољну или унутрашњу самосталност земље.

_______________________

Напомене:

(1) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/264714/Nemacka-ponuda-Finansijska-autonomija-za-sever-KiM

(2) http://www.nspm.rs/hronika/danas-nemacka-bila-protiv-zalaganja-za-qteritorijalni-integritetq-kosova.html

(3) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/264714/Nemacka-ponuda-Finansijska-autonomija-za-sever-KiM

(4) http://www.advance.hr/vijesti/merkel-pokopala-euro-obveznice-dok-sam-ja-ziva-europa-nece-kolektivno-snositi-odgovornost-za-dugove/

(5) http://www.advance.hr/vijesti/analiza-kako-izgleda-europa-buducnosti-iz-perspektive-vladajucih-elita-velikim-koracima-prema-sjedinjenim-europskim-drzavama/

(6) http://www.advance.hr/vijesti/william-engdahl-mjere-koje-njemacka-danas-namece-dovele-su-do-treceg-rajha/

(7) http://www.fontanka.ru/2012/09/07/129/

(8) http://www.advance.hr/vijesti/krece-najveca-privatizacija-u-povijesti-europe-grcka-prodaje-sve-sto-moze-ukljucujuci-diplomatske-nekretnine-od-londona-do-beograda/

(9) Фигуративан израз у Русији за некакву тврдњу која уопште није категорички императив за нешто, некакав пакт са ђаволом који се тужно завршава, без истинске алтернативе. Израз настао по мотивима романа Оноре де Балзака – прим. преводиоца

Србија и архитектура "Нове Европе"

НАТО је замишљен да спречи самосталност Европе

Ноам Чомски

Демократски устанак у арапском свету спектакуларан је приказ храбрости, посвећености и привржености народних снага – случајно се десио у исто време кад и пажње вредан устанак десетина хиљада људи у Медисону, Висконсину и другим америчким градовима, чија је сврха била да пружи подршку радницима и демократији. Ако су се сентименти бунта из Каира и Мадисона у извесном смислу поклопили, ипак су тежили различитим циљевима: у Каиру ка основним правима која су била ускраћена у диктатури, у Медисону ка одбрани права већ извојеваних у дугим и тешким борбама која су сада озбиљно нападнута.

Сваки устанак је микрокосмос тенденција у глобалном друштву, и они следе различите токове. Сигурно ће бити дугорочних последица због тренутних дешавања, како у пропадајућем индустријском средишту најбогатије и најмоћније земље у људској историји, тако и у месту које је председник Двајт Ајзенхауер окарактерисао као „стратешки најважнију област света“, а 40-их година 20. века Стејт департмент назвао „чудесним извором стратешке моћи“ и „вероватно највреднијом економском наградом у свету на пољу страних улагања“. Била је то награда коју су САД, у новом светском поретку који се тада одвијао, намеравале да задрже за себе и своје савезнике.

И поред бројних промена од онда, имамо добре разлоге да претпоставимо да се модерни творци америчке политике у основи придржавају става утицајног саветника у служби председника Френклина Д. Рузвелта, А.А. Берла, да ће контрола неупоредиво највећих извора енергије на Блиском истоку донети ‘суштинску контролу над светом’. А с тим у вези, да ће губитак контроле угрозити замисао о глобалној доминацији која је јасно артикулисана током Другог светског рата, и која се одржала до данас поред великих промена у светском поретка.

Од избијања рата 1939. Вашингтон је предвидео да ће се он завршити са САД у надмоћној позицији у односу на остале. Високи званичници Стејт департмента и стручњаци за међународну политку састајали су се током ратних година како би изложили планове за послератни свет. Оцртали су „Велику област“ којом је САД требало да доминира: западна хемисфера, Далеки исток и бивша Британска краљевина са својим енергетским ресурсима на Блиском истоку. Кад је Русија почела да меље нацистичке армије након Битке за Стаљинград, границе Велике области проширене су да би обухватиле што веће парче Евроазије – макар њено економско средиште у западној Европи. Унутар Велике области, САД би одржавале „неспорну моћ“, са „војном и економском врховном влашћу“, док би истовремено обезбедиле „ограничавање било каквог вршења суверености“ од стране држава које се могу умешати у њихове глобалне пројекте. Недуго потом, ови тајни ратни планови су извршени.

Одувек се знало да би се Европа могла одлучити за самосталност. НАТО је у неку руку замишљен да се супротстави овој претњи. Чим се званични изговор за деловање НАТО снага распао 1989. године, НАТО се проширио на исток, чиме су прекршена усмена обећања дата совјетском лидеру Михаилу Горбачову. Од тада, НАТО је постао интервентна сила под вођством САД, са великим обимом деловања. То је детаљно описао генерални секретар НАТО снага Јап де Хоп Шефер на једној НАТО конференцији када је изјавио да „НАТО трупе морају чувати цевоводе који преносе нафту и гас за потребе Запада“ и да генерално гледано заштите поморске путеве које користе танкери и остала „кључна инфраструктура“ овог енергетског система.

Доктрине о Великој области очигледно одобравају војну интервенцију по потреби. Такав закључак јасно је артикулисан од стране Клинтонове администрације, која је изјавила да САД имају право да користе војну силу како би осигурале „несметан приступ кључним тржиштима, енергетским залихама и стратешким ресурсима“; такође, да САД морају одржавати огромне војне снаге „спремне да делају“ по Европи и Азији „како би утицали на мишљења људи о нама“ и „обликовали догађаје који ће осигурати да имамо све неопходности и будемо безбедни.“

Инвазија Ирака вођена је на истим принципима. Како је неуспех САД да наметне своју вољу у Ираку постајао све очигледнији, стварни циљеви инвазије више нису могли бити скривани демагогијом. У новембру 2007. године, Бела кућа је издала ‘Декларацију Принципа’ захтевајући да америчке снаге морају остати у Ираку на неодређено и приморала Ирак да фаворизује америчке инвеститоре. Два месеца касније, председник Буш је обавестио Конгрес да неће одобрити доношење закона који би могли да ограниче трајни распоред америчких оружаних снага у Ираку или „контролу САД над нафтним ресурсима у Ираку“ – суочене са отпором ирачког народа, САД су убрзо морале да одустану од ових захтева.

У Тунису и Египту, најновији народни устанци извојевали су упечатљиве победе, али „Карнеги фондација“ је у свом извештају нагласила да су се само имена променила, а да су режими остали исти: „Промена владајуће елите и система управљања је и даље далеки циљ.“ Извештај говори о унутрашњим препрекама за демократију, али игнорише спољашње препреке које су, као и увек, значајне.

САД и западни савезници ће свакако учинити све да онемогуће аутентичну демократију у арапском свету. Како бисмо разумели зашто се то чини, све што треба да учинимо је да погледамо истраживања о ставовима Арапа, спроведена од стране америчких статистичких фирми. Иако слабо заступљени у медијима, резултати истраживања свакако су познати онима који одлучују. Студије откривају да огромна већина Арапа сматра да су САД и Израел главне претње са којима се суочавају: 90% Египћана тако види САД, а у земљама региона најчешће преко 75% људи то мисли. Неки Арапи сматрају да је Иран претња: 10%. Отпор америчкој политици толико је снажан да већина људи верује како би се безбедност побољшала да Иран има нуклеарно оружје – у Египту то мисли 80% испитаника. Слични резултати забележени су и у осталим земљама. Када би јавно мњење утицало на званичну политику, САД не само да не би контролисале регион, већ би биле и избачене из њега заједно са својим савезницима – јавно мњење би подрило принципе глобалне доминације.

Невидљива рука моћи

Подршка демократији је за идеологе и пропагандисте. У стварном свету, ненаклоност елите према демократији је норма. Прегршт је доказа да се демократија подржава само уколико доприноси друштвеним и економским циљевима. Овакав закључак прихватају озбиљнији истраживачи, додуше нерадо.

Презир елита према демократији драматично су разоткриле њихове реакције на објаве Викиликса. Највећу пажњу, уз еуфоричне коментаре, добиле су депеше које су извештавале како Арапи подржавају став САД о Ирану. Те депеше односиле су се на диктаторе који су били на власти. Ставови јавности нису поменути. Марван Муашер, стручњак за Блиски исток у „Карнеги фондацији“ и бивши високи званичник јорданске владе, јасно је артикулисао принцип којим се елита води: „Нема никаквих проблема, све је под контролом.“ Укратко: ако су диктатори на нашој страни, зашто би нас ишта друго интересовало?

Муашерова доктрина сматра се рационалном и достојном поштовања. Поменућу само један случај који је врло значајан данас. У интерној расправи 1958. председник Ајзенхауер изразио је забринутост због „кампање мржње“ која се води против нас у арапском свету, а не воде је владе тих земаља, већ народ. Национални савет за безбедност (енг. National Security Council – НСЦ) објаснио је како је у арапском свету уврежено мишљење да САД подржавају диктатуре и блокирају демократију и развој не би ли обезбедиле себи контролу над ресурсима тог региона. Надаље, савет је закључио да је такво мишљење у основи исправно, и да би управо то требало чинити, ослањајући се на Муашерову доктрину. Истраживања Пентагона спроведена после 11. септембра потврдила су да исто важи и данас.

Уобичајено је за победнике да не маре за историју, а да је жртве схватају озбиљно. Можда ће пар кратких запажања о овој битној ствари бити од користи. Данас није први пут да се Египат и САД суочавају са сличним проблемима, а иду супротним смеровима. Исто се дешавало почетком 19. века.

Историчари економије заступају тезу да је Египат био у доброј позицији да почне брз економски развој у исто време када и САД. Обе земље имале су развијену пољопривреду, укључујући и производњу памука – покретача ране индустријске револуције; али, за разлику од Египта, САД су развиле производњу памука и увећале радну снагу освајањем, уништавањем и ропством. Последице тога видљиве су данас по резерватима за преживеле и затворима који су брзо нарасли у броју од Регановог доба, не би ли удомили вишак незапосленог становништва након деиндустријализације.

Основна разлика била је та што су САД постале независне и због тога су могле да игноришу рецепте економске теорије, коју је у оно доба изложио Адам Смит, на начин доста сличан поповању данашњим земљама у развоју. Смит је позвао ослобођене колоније да производе примарне производе за извоз (прим.прев.: житарице, стоку, природне сировине итд.), а да увозе супериорне фабричке производе из Велике Британије, и свакако да не покушавају да монополизују тржишта кључних добара, посебно не тржиште памука. Било какво другачије решење „уназадило би, уместо да убрза, даљи раст вредности њихове годишње производње и закочило, уместо да стимулише, напредак њихове земље ка стварном богатству и величини.’ – упозорио је Смит.

Добивши независност, колоније су слободно могле да игноришу његов савет и следе пример Енглеске која се одлучила за самостални развој вођен од стране државе. Донете су високе тарифе како би се заштитила индустрија од британског извоза, најпре на текстил, потом на челик и осталу робу. Колоније су усвојиле и бројна друга решења која стимулишу индустријски развој. Независна америчка република такође је тежила ка добијању монопола на памук како би ‘згазила све друге нације’, посебно главног непријатеља – Британце. Таква су била објашњења џексонијанских председника[1] када су освајали Тексас и половину Мексика.

У случају Египта, сличан ток развоја онемогућила је британска моћ. Лорд Палмерстон је рекао да „никаква идеја поштеног опхођења (према Египту) не би смела да кочи велике и битне интересе“ Британије као што су очување економске и политичке хегемоније. Изразио је још и „мржњу“ према „глупом варварину“ Мухамеду Алију, који се усудио да крене својим путем и употребио британску флоту и финансијску моћ да спречи тежње Египта ка независности и економском развоју.

Након II светског рата, када су САД потиснуле глобалну надмоћ Британије, Вашингтон је усвојио исти став и јасно ставио до знања да САД нипошто неће помоћи Египту уколико се не буде придржавао стандардних правила за мале – а та иста правила САД су наставиле да крше наметањем високих тарифа како би зауставиле извоз египатског памука и изазивањем изнурујуће несташице долара. Овако се обично тумаче тржишни принципи.

Заиста је чудно што се „кампања мржње“ против САД која је забринула Ајзенхауера заснивала на увиду да САД, као и њени савезници, подржавају диктаторе и коче демократију и развој.

У одбрану Адама Смита треба пак додати да је увидео шта ће се десити ако Британија почне да примењује правила разумне економије, данас познатије под именом ‘неолиберализам’. Упозорио је да уколико се британски индустријалци, трговци и инвеститори окрену иностранству, они моћи да остваре профит, али да би Британија трпела последице такве одлуке. Но, мислио је да ће се они водити патриотизмом, те би, као замахом неке невидљиве руке, пустошења која произилазе из економске рационалности у Енглеској била спречена.

Овај пасус ретко ко не уочи. То је једини пут да се позната фраза „невидљива рука“ појављује у делу ‘Богатство народа’. Други кључни утемељитељ класичне економије, Дејвид Рикардо, дошао је до сличних закључака. Надао се да ће патриотизам навести земљопоседнике „да буду задовољни ниским стопама профита у сопственој земљи, уместо да у иностранству траже повољније прилике за улагање свог новца.“ Додао је и да би му било жао кад би видео како патриотска осећања слабе. Иако су предвиђања класичних економиста била погрешна, њихова интуиција била је на месту.

„Претње“ зване Иран и Кина

Демократски устанак у арапском свету понекад се пореди са источном Европом током 1989. године, мада нејасно је по ком основу. Године 1989, Руси су демократски устанак толерисали, а западне силе помагале у складу са стандардном доктрином: бунт се очито поклапао са економским и стратешким циљевима, те је стога био племенит подухват, дубоко поштован, за разлику од борби „одбрану основних људских права народа“ које су се истовремено одвијале у Централној Америци. Убијени надбискуп Ел Салвадора, од кога потичу ове речи, једна је од стотина хиљада жртава војних снага које је наоружао и обучио Вашингтон. На западу у овим страховитим годинама није било човека као што је Горбачов, а нема га ни данас. А западне силе и даље су непријатељски настројене ка демократији у Арапском свету, јер имају „добре разлоге“.

Доктрине о „Великој области“ настављају да се примењују на савремене кризе и сукобе. У западним круговима који креирају политику и у политичким анализама, иранска претња сматра се највећом опасношћу по светски поредак, те зато мора бити и примарни фокус америчке међународне политике, уз учтиво одобравање Европе.

Чиме то заиста Иран прети? На ово питање ауторитативно одговарају Пентагон и америчке обавештајне службе. У прошлогодишњем извештају о глобалној безбедности, јасно нам стављају до знања да претња није војна. Војни буџет Ирана „релативно је низак у односу на остатак региона“, закључују они. Војна доктрина Ирана је искључиво „дефанзивна, замишљена тако да успори инвазију земље и примора на дипломатско разрешење сукоба.“ Иран има само „ограничену способност да усмери војну силу изван својих граница.“ Што се тиче нуклеарног оружја, „нуклеарни програм Ирана и њихова спремност да оставе отвореном могућност развоја нуклеарног оружја је средишњи део њихове застрашујуће стратегије.“ Ово су све цитати.

Брутални клерикални режим у Ирану без сумње је претња по ирански народ, мада тешко да превазилази режиме америчких савезника у том смислу. Но, опасност је нешто друго, и злослутно је, заиста. Део те опасности је застрашујућа могућност да Иран нелегитимно врши сувереност, што би могло да помрси конце америчкој слободи деловања у региону. Крајње је очигледно зашто би се Иран одлучио на вршење суверености; довољно је само бацити поглед на распоред војних база и присуство нуклеарних сила у региону (прим.прев.: САД имају око 40 војних база у земљама које се граниче са Ираном. Израел и Пакистан поседују нуклеарно оружје.)

Пре седам година, израелски војни историчар Мартин ван Кревелд написао је следеће: „Свет је видео како су САД напале Ирак без, испоставило се, икаквог разлога. Да Иранци нису покушали да направе нуклеарно оружје, били би луди,“ а посебно јер су под сталном претњом да буду нападнути, што је кршење повеље УН. И даље је отворено питање да ли они праве нуклеарно оружје, но можда и јесте тако.

Али, иранска претња је много озбиљнија од пуког застрашивања. Пентагон и америчке обавештајне службе наглашавају да Иран такође покушава да прошири свој утицај у суседним земљама и на овај начин „дестабилизује“ регион (технички жаргон у дискурсу међународне политике). Војна инвазија и окупација иранских суседа од стране САД је „стабилизација“. Покушаји Ирана да повећају утицај на своје суседе су „дестабилизација“, те зато и потпуно нелегитимни.

Оваква употреба речи је постала уобичајена. Тако је истакнути политички аналитичар Џејмс Чејс правилно употребио термин „стабилност“, у свом техничком смислу, када је појаснио следеће: како би успоставили „стабилност“ у Чилеу, неопходно је „дестабилизовати“ ту земљу (тако што ће изабрана влада Салвадора Аљендеа бити свргнута, а на то место бити успостављена диктатура генерала Аугуста Пиночеа). Друге видове забринутости око Ирана подједнако је занимљиво истраживати, али ово је можда довољно да откријемо владајуће принципе и какво место они заузимају у империјалистичкој култури. Као што су планери Френклина Д. Рузвелта нагласили у освит савременог светског система, САД не могу толерисати „било какво вршење суверености“ које се коси са њиховим плановима за свет.

САД и Европа уједињени су у замисли да казне Иран јер представља претњу стабилности, али корисно је подсетити се колико су усамљени у томе. Несврстани су енергично подржали, а и даље то чине, право Ирана да обогаћује уранијум. У региону, арапско јавно мњење чак чврсто подржава постојање иранског нуклеарног оружја. Велика регионална сила, Турска, гласала је против најновијих санкција које су у оквиру Савета безбедности покренуте од стране САД, а исто је учинио и Бразил – најцењенија држава Јужне Америке. Њихово противљење наишло је на оштру осуду, што није било први пут: у 2003. Турска је била жестоко искритикована пошто је влада те државе испоштовала вољу 95% грађана и одбила да учествује у инвазији Ирака. Тим чином, Турска је показала своје слабо разумевање демократије…оне западне.

Након прошлогишњег недоличног понашања у Савету безбедности, Филип Гордон, Обамин водећи дипломата за европска питања, упозорио је Турску да мора „показати посвећеност свом партнерству са западом.“ Један истраживач, члан Савета за међународне односе, запитао се: „Како да Турцима ставимо до знања где им је место?“ – добре демократе слушају наређења. Председник Бразила, Луиз Ињацио Лула да Силва, опоменут је у једном наслову ‘Њујорк тајмса’: његови покушаји да са Турском дође до решења проблема о обогаћењу уранијума, и то изван опсега деловања америчке моћи, ‘мрља су у завештању бразилског лидера’. Укратко: радите оно што вам кажемо, или сте готови.

Интересантан споредни податак, ефектно склоњен од очију јавност, је тај да је споразум Иран-Турска-Бразил председник Обама унапред одобрио, вероватно уз претпоставку да преговори неће успети, што би САД употребила као идеолошко оружје против Ирана. Када су преговори успели, одобравање се претворило у осуду, а Вашингтон је у Савету безбедности протурио тако јадну резолуцију да је чак и Кина потписала без устручавања – данас Кина добија погрде што се доследно држи резолуције коју је потписала, али не слуша унилатералне наредбе из Вашингтона. Такав тон присутан је у најновијем издању ‘Спољних послова’, на пример.[2]

И док САД могу толерисати непослушност Турске, додуше уз згранутост, Кину је теже игнорисати. Медији упозоравају да „кинески инвеститори и трговци сада попуњавају вакуум у Ирану док се фирме из многих других земаља, нарочите из Европе, повлаче.’ Посебно наглашавају да Кина шири своју доминантну улогу у иранској енергетици. Вашингтон је реаговао помало очајно. Стејт департмент је упозорио Кину да ако жели бити примљена у међународну заједницу – то је технички термин који се односи на САД и на оне који се слажу са САД – не сме да „занемарује и избегава међународне обавезе, које су јасно предочене“’: наиме, слушај наређења САД. Тешко да ће то оставити неки утисак на Кину.

Велика је забринутост и због нарастајуће кинеске војне моћи. Недавно истраживање Пентагона упозорава да се кинески војни буџет приближава „једној петини онога што је Пентагон потрошио да би водио и спровео ратове у Ираку и Авганистану“ – што је делић војног буџета САД, наравно. Раст кинеске војске могао би да „америчким бродовима ускрати могућност да врше операције у међународним водама, близу обале“, каже Њујорк тајмс.

Близу обале Кине, то јест; још нико није предложио да САД треба уклонити своје војне снаге које блокирају улаз кинеским бродовима у Карипско море. Кинеско неразумевање правила учтивости у међународним односима даље илуструју примедбе на планове да се „Џорџ Вашингтон“, најсавременији носач авиона на нуклеарни погон, придружи војним вежбама неколико миља од кинеске обале. Тај носач наводно омогућава напад на Пекинг.

За разлику од Кине, запад сматра да такве операције САД имају за циљ очување стабилности и сопствене безбедности. Либерални лист Нова Република изражава забринутост што је „Кина послала десет ратних бродова у међународне воде, близу јапанског острва Окинава.“ То је уистину провокација – за разлику од непоменуте чињенице да је Вашингтон претворио острво у велику војну базу и поред жестоког негодовања народа Окинаве. То нипошто није провокација, ако се водимо стандардном тезом да САД поседују свет.

Оставимо ли по страни дубоко укорењену империјалну доктрину, суседи Кине имају добар разлог да буду забринути због њене нарастујуће војне и трговинске моћи. Иако Арапи подржавају нуклеарни програм Ирана, ми свакако не би требало то да радимо. Литература о међународној политици пуна је предлога како да се таква претња избегне. Једно очигледно решење ретко дође на дневни ред: радити на успостављању ‘Зоне без нуклеарног оружја’ (енг. NWFZ Nuclear weapons free zone) у региону. Ово питање је искрсло (опет) на конференцији о нуклеарном разоружању (енг. NPT: Non-Proloferation Treaty) у седишту Уједињених Нација прошлог маја (прим.прев.: мај 2010.). Египат, као председавајући покрета 118 несврстаних земаља, позвао је на преговоре о успостављању зоне без нуклеарног оружја на Блиском истоку. Запад, укључујући и САД, се претходно био сложио са овом идејом на II конференцији о нуклеарном разоружању 1995.

Међународна подршка овој идеји тако је велика, да се Обама и формално сложио. Добра је то идеја, упутили су представници Вашингтона присутне на конференцији, али не сад. Даље, САД су јасно ставиле до знања да Израел мора бити поштеђен споразума: никакав предлог не може тражити да израелски нуклеарни програм буде стављен под лупу „Међународне агенције за атомску енергију“, нити да се обелодане информације о „израелским нуклеарним постројењима и активностима.“ Толико о овом методу да се позабавимо нуклеарном претњом која долази од Ирана.

Приватизација планете

Иако доктрина о „Великој области“ и даље преовлађује у политици САД, способност примене исте је опала. Врхунац америчке моћи био је период после II светског рата, када су САД буквално поседовале половину светског богатства. Али та моћ је с временом опадала, како су се остале индустријске економије опорављале од ратних разарања и деколонизација кренула својим болним током. До раних 70-их, удео САД у глобалном богатству спао је на око 25%, а индустријски свет постао триполаран: Северна Америка, Европа и Источна Азија (тада са средиштем у Јапану).

Седамдесетих година дошло је и до наглог заокрета у америчкој економији ка финансијализацији и извозу производње. Много различитих фактора се поклопило и покренуло опасан процес радикалне концентрације богатства, првенствено код најбогатијих 1% популације – углавном су то директори, менаџери хеџ фондова и њима слични. То води ка концентрацији политичке моћи, те отуд и државна политика да се увећа економска повлашћеност: фискална политика, правила корпоративног управљања, дерегулација, и још много тога. У међувремену су трошкови предизборних кампања скочили у небеса и одвели партије до џепова крупног капитала, који све више чине богати из финансијског сектора. Републиканци су без инхибиција прихватили ново стање, мада ни демократе – данашње демократе су оно што су некада били умерени републиканци – нису заостајале.

Избори посташе шарада коју води пи-ар индустрија. После победе на изборима 2008. Обама је добио награду од пи-ар индустрије за најбољу маркетиншку кампању године. Извршни директори су били у еуфорији. У својим изјавама за бизнис магазине кажу да су још од периода Роналда Регана председничке кандидате пласирали на тржиште по узору на остале производе, али 2008. година била је њихов највећи успех и промениће климу по салама за седнице. Очекује се да ће избори 2012. коштати 2 милијарде долара. Углавном ће то бити паре из корпоративног сектора. Не чуди онда што Обама бира водеће бизнисмене за високе позиције у влади. Јавност је бесна и осећа се фрустрирано, али докле год Муашерова доктрина преовладава, то је небитно.

И док богатство и моћ постају доступни све ужим круговима, за већину становништва реалне зараде остају исте, а људи се некако сналазе уз повећане радне сате, дуг и инфлацију цена имовине; обично им животе униште финансијске кризе, које су почеле када су регулаторна тела размонтирана почетком 80-их.

Ништа од овога не забрињава енормно богате, који профитирају од владиних сигурносних мера које се зову „превелик да би пропао.“ Банке и инвестиционе фирме могу да чине рискантне трансакције, и много добију, а када систем неизбежно пропадне, могу да отрче мама-држави у наручје и затраже да их извуче новцем пореских обвезника, притом се позивајући на учења Фридриха Хајека и Милтона Фридмана.

Стално је било овако још од Реганова доба, свака криза гора од претходне – за обичан народ, то јест. Тренутно је реална незапосленост за већинско становништво на нивоу из доба Велике депресије, док је банка Голдман Сакс, једна од главних твораца тренутне кризе, богатија него икад. Управо је на мала врата објавила да је добила одштету од 17.5 милијарди долара за прошлу годину, док ће од тог новца извршни директор Лојд Бланкфејн добити 12.6 милиона долара бонуса, а његова плата ће се увећати преко три пута.

Овакве чињенице нису вест. Према томе, у задњих неколико месеци пропаганда је морала да криви друге, као што су радници јавног сектора, њихове велике плате, прекомерне пензије и тако даље: све је измишљотина, моделована по узору на реганску слику црначких мајки које у лимузинама одлазе да покупе чек од социјалног – има и других узора које није неопходно поменути. Сви морамо да стегнемо каиш; скоро сви, то јест.

Наставници су посебно омиљена мета, што је део свесног покушаја да се приватизацијом уништи државни образовни систем од забавишта до универзитета – и опет, то је добро за богате, али катастрофа за становништво, као и за дугорочно здравље економије. Но то је једна од споредних ствари на коју се не обраћа пажња докле год тржишни принципи преовлађују.

Још једна добра мета, увек била, јесу имигранти. Кроз читаву историју САД било је овако, а чак и горе у временима економске кризе; данас је та нетрпељивост погоршана сентиментом да нам други отимају земљу: белци ће ускоро постати мањина. Можда и могу разумети бес ожалошћених појединаца, али суровост имиграционе политике је шокантна.

Који имигранати су циљне групе ове политике? У источном Масачусетсу, где живим, многи од њих су Маје које беже од геноцида у гватемаланским горама, а који врше Реганове омиљене убице. Друга група су мексиканци, жртве Клинтоновог НАФТА споразума (прим.прев.: North American Free Trade Agreement – Северно-амерички уговор о слободној трговини), што је један од оних ретких споразума који су успели да нашкоде радницима у све три земље потписнице. Пошто се 1994. НАФТА пробила кроз Конгрес и поред приговора јавности, Клинтон је такође започео и милитаризацију САД – затварање границе са Мексиком, која је претходно била отворена. Знало се да мексички фармери не могу бити конкурентни агробизнису САД (који добија високе субвенције), и да мексичке фирме не могу преживети тржишну трку са америчким мултинационалним корпорацијама. Према, погрешном названим, уговорима о слободној трговини, те корпорације морају бити „третиране као домаће“ – а та привилегија дата је само корпоративним ликовима, не и људима од крви и меса. Није изненађујуће што су ове мере довеле до навале очајних избеглица и повећања хистерије против имиграната међу жртвама државно-корпоративне политике код куће.

Исто то дешава се и у Европи, где расизам вероватно буја у већој мери неголи у САД. Можемо само зачуђено да посматрамо како се Италија жали на уплив избеглица из Либије, што личи на сцене првог геноцида из времена после I светског рата, почињеног од стране италијанске фашистичке владе, на сада ‘ослобођеном’ Истоку. Или како се Француска, која је и даље главни заштитник бруталних диктатура у својим бившим колонијама, не обазире на одвратне злочине које чини у Африци, док француски председник Никола Саркози смркнуто упозорава на „бујицу имиграната“, а Марин Ле Пен се буни да Саркози не чини ништа како би то спречио. Не морам ни да помињем Белгију, која може да добије награду за, како је то Адам Смит назвао, „дивљачку неправедност у Европљана.“

Успон нео-фашистичких партија у добром делу Европе био би застрашујућ феномен и без подсећања на оно што се десило у Европи у скоријој историји. Замислите само шта би се десило да Јевреје у Француској терају у беду и прогоне, а потом обратите пажњу на одсуство реакције када се то дешава Ромима, који су такође жртве Холокауста и европски народ над којим је највише иживљавања.

У Мађарској, нео-фашистичка партија Јобик добила је на парламентарним изборима 17% гласова, што можда и није тако изненађујуће имајући у виду податак да 75% становништва сматра да живи горе него у доба комунизма. Можда бисмо могли да осетимо олакшање што је ултра-десничар Јерг Хајдер у Аустрији освојио само 10% гласова на изборима 2008…кад не би било податка да је нова Партија Слободе, која је надмудрила Хајдера на екстремној десници, освојила више од 17% гласова. Језиво је присетити се да су 1928. нацисти освојили мање од 3% гласова у Немачкој.

У Енглеској су Британска национална партија и Енглеска одбрамбена лига, које прирадају ултра-расистичкој десници, крупни играчи. (А шта се дешава у Холандији, добро знате и сами.) У Немачкој, ламент Тила Сарацина како имигранти уништавају њихову земљу, постао је изненадни бестселер, док је канцеларка Ангела Меркел, и поред тога што је осудила књигу, изјавила да је мултикултурализам „потпуни неуспех“: Турци који су увезени у Немачку да раде прљаве послове не успевају да постану плавооки, плавокоси Аријци.

Они са смислом за иронију можда се присете да је Бенџамин Френклин, једна од водећих личности просветитељства, упозорио тек ослобођене америчке колоније да пазе да не дозволе Немцима да имигрирају, јер су Немци превише црнпурасти; Швеђани такође. У 20. веку, смешни митови о англо-саксонској чистоти били су честа појава међу американцима, укључујући и председнике САД и друге водеће личности. Расизам је у књижевној култури био сушт разврат; много гори у пракси, свакако. Много је лакше уништити полио вирус него ли ову застрашујућу кугу, која обично постаје заразнија у временима економских невоља.

Не бих да завршим, а да не поменем још једну споредну ствар коју тржишни системи не узимају у обзир: судбину наше врсте. Системске шпекулације у нашем финансијском систему могу се залечити новцем пореског обвезника, али нико неће моћи да помогне ако се уништи животна средина. А то да се животна средина мора уништити, малтене је постао императив институција. Пословни лидери, који воде пропагандне кампање да убеде људе како је антропогено глобално загревање либерална превара, итекако добро разумеју колико је опасност велика, али они морају да максимизују краткорочне профите и свој удео у тржишту. Ако то не ураде, неко други ће.

Овај опасан след догађаја, може чак и да постане смртоносан. Како бисте увидели колико је опасност велика, једноставно погледајте састав новог Конгреса САД, чији су чланови стекли моћ захваљујући пропаганди и парама корпоративног сектора. Скоро сви чланови негирају постојање климатских промена. Већ су почели да праве резове за мере које могу да ублаже катастрофу по животну средину. Још горе, неки од њих су искрени верници; на пример, нови челник подкомитета за животну средину, који је објаснио јавности да глобално загревање није проблематично, јер је Бог обећао Ноју да новог потопа неће бити.

Да се овакве ствари дешавају у некој малој и удаљеној земљи, можда би било смешно. Али није смешно када се дешавају у најбогатијој и најмоћнијој земљи света. И пре него што прснемо у смех, такође треба да се подсетимо да је тренутну економску кризу у великој мери проузроковала фанатична вера у догме, као што су ‘хипотеза ефикасног тржишта’ и, уопште, оно што је нобеловац Џозеф Стиглиц пре 15 година назвао ‘религијом’ да тржишта знају најбоље – овакво размишљање заслепило је централну банку и економисте, па нису приметили балон некретнина од 8 трилиона долара који није имао никакво покриће у економским основама. Тај балон уништио је економију након пуцања.

Све ово, и више од тога, може да се настави, само да Муашерова доктрина превлада. Докле год је обично становништво пасивно, апатично, усмерено на конзумеризам или мржњу према рањивима, моћници могу да раде шта год пожеле, а они који преживе једини ће остати да посматрају исход.

———————————————————————————————————–

(Предавање које је Ноам Чомски одржао у Амстердаму 13. 3. 2011)

[1] Џексонијански председници су: Ендрју Џексон, Мартин ван Бурен и Џејмс Полк. Термин џексонијански односи се на облик демократије и политику за коју су се залагали, а сам назив наравно потиче од председника Џексона који је био најутицајнија фигура тог периода. Кључне тачке те политике биле су: уништити банкарске монополе, слободна трговина, постављање обичних људи на државне функције, сви белци добијају гласачка права, ширење белаца на запад и колонизовање западних предела. Управо ова последња тачка је оно што Чомски има на уму. Ендрју Џексон се пре него што је постао председник истакао у биткама против Британаца. Отуд вероватно и нетрпељивост према британској економији и императив да САД ‘погазе’ британце.

[2] Foreign Affairs је публикација Савета за међународне односе (Цоунцил он Фореигн релатионс) која излази на свака 2 месеца и садржи анализе међународне политике и предлоге како поступати. Чомски мисли на издање: Мart-April 2011.

НАТО је замишљен да спречи самосталност Европе